ДОДЈЕЛA „ВЕЛИКЕ НАГРАДЕ ИВО АНДРИЋ“

28. јануара 2018.

nagrada

Члан жирија за додјелу „Велике награде Иво Андрић“ Емир Кустурица рекао је данас у Андрићграду да је Андрићев институт трећи пут наградио људе чији су живот и дјело у сагласности са оним што је жири прочитао, односно са њиховим дјелима.

„Награду су добили наши велики савременици и то један са удаљене тачке- кинески пицас Ју Хуа, а један са веома блиске – српски писац Борисав Бора Ђорђевић, и утолико је веће задовољство. Најважније код награде је ко је добио и зато смо ми и одлучили да они буду овогодишњи лауерати“, истакао је Кустурица.

У обраћању посјетиоцима и лауреатима приликом данашњег уручивања „Велике награде Иво Андрић“ у Андрићевом институту, Кустурица је рекао да у српској традицији постоји нешто што нема ниједан народа на свијету, а то је одговор на питање како је заправо дошло до прве српске револуције 1804. године када није било средње класе.

„Енглески путописац, а и наши историчари тврде да нема народа који је толико памтио јуначке пјесме, нити има народа у коме је политичка свијест стварана управо на тај начин. Постоји наставак те књижевности која је на неки начин била усмена и која се доласком технологије идеално уклопила у вријеме телевизије.

Међутим, у колони стваралаца који су били паметнији од оних `мртвих пухала` који су писали стихове, које никад нико није читао, а таквих има највише, предњачи Душко Радовић који је својом памећу и виспреним досјеткама у једној реченици знао да испише читав роман. Као и Душко Трифуновић, који је цијели свој живот посветио рокенролу, а готово да га никад нико није споменуо“, нагласио је Кустурица.

Он је навео да је рокенрол уопште, уз филм и џез, највећа измишљотина 20. вијека који је могао да опстане толико дуго само на савршеним текстовима.

„Радовић је од дневних баналности правио роман и баналност претвори у умјетност, а то је да се осјети вјечна тема и на неки начин подстакне идеја да човјек мисли“, истакао је Кустурица.

С друге стране, каже он, постоји отвореност те бивше Југославије, а и Србије данас према читавом свијету, посебно према удаљеним тачкама. „Овог пута смо у Кини пронашли једну врсту литерарног братства, односно човјека који је научио да трпи скоро као и ми, ако не и више и из тога је израсла велика литература“, рекао је Кустурица.

Када упоредимо нас са остатком свијета, каже он, ми иза њих не заостајемо чак ни у ономе што у Нобеловим наградама пише као објашњење зашта је један рокер добио награду а не неки писац који такође може да буде добар, само је није добио.

„Тако је и овај пут. Награде су добили наши велики савременици са удаљене тачке, а један са врло блиске. И утолико је веће задовољство што већ трећи пут награђујемо, а то је најважније код награде – ко је добио, људе чији је живот и дјело у сагласности са оним што смо прочитали и одлучили на крају да им додијелимо ‘Велику Андрићеву награду’“, нагласио је Кустурица.

О приповједачкој умјетности књижевника Ју Хуа говорио је предсједник жирија професор Јован Делић у бесједи „Блиске приче са далеког Истока“, у оквиру које је представио три романа овог кинеског писца.

„На авангардне поступке приповједања подсјећа и повјерење Ју Хуа у људски говор и разговор. Управо како људи говоре, тако су и исприповиједани његови романи“, истакао је Делић.

Према његовим ријечима, Ју Хуа има изразио критички однос према стварности, али се његова проза не може објаснити, нити тумачити само у социјалним релацијама.

„Напротив, највриједније је у њој оно изнад социјалне равни у досезању општељудских вриједности и одржању живота као врхунске вриједности у наизглед ситним стварима, у порцији пржене свињске џигерице и боци жутог вина“, навео је Делић.

Прича је, каже он, оно што остаје иза човјека, иза смрти, што се памти, што увијек нешто значи и битно казује о човјеку, прича је и оно што смрт одгађа и поништава.

„То доиста чини Ју Хуа у својим романима. То је једно од основних поетичких увјерења овог писца по којем је близак нашем Иви Андрићу, чијим га именом данас награђујемо“, оцијенио је Делић.

Предсједник Управног одбора Андрићевог института књижевник Матија Бећковић рекао је да Савиндан, Андрићград и данашњи чин уручења „Велике награде Иво Андрић“ заслужују дубљу и заснованију ријеч од оне коју он може рећи.

„Тешим се да је и немогуће у овом часу одужити толики дуг и одједном надокнадити све што је пропуштено да се каже и `скине паучина с очију` наше културне стварности и окоштаног вредновања уметника и уметности. Не можемо претерати у похвалама Андрићграду и његовој превратничкој мисији, а ни у похвалама жирију који се поклонио једном осведоченом, културном феномену и донео једну прекретничку, далекосежну одлуку која руши све предрасуде и досадашње стереотипе“, истакао је Бећковић на свечаном уручењу „Велике награде Иво Андрић“.

Бећковић је рекао да се овој одлуци жирија радују и живи и никад неумрли Петровићи Растко и Брана, и Растко Немањић и Петар Други Петровић Његош и Иво Андрић и неброј оних који су усрећени стиховима Боре Ђорђевића.

„Шта су гусле ако нису будућа гитара и шта је Филип Вишњић ако није будући Бора Ђорђевић који је `запржио чорбу` толиким јаловим учитељима хартије и родитељима `мртвих слова на папиру`, спајајући мелодију и реч, музику и поезију, политику и поетику, он и његови саборци вратили су поезији изгубљену милионску публику. Зато је с правом речено да се Бора Ђорђевић на енглеском зове Боб Дилан, а Боб Дилан на српском Бора Чорба“, истакао је Бећковић.

Он је додао да је на свакоме да одлучи да ли то име више губи у преводу или у оригиналу, то јест ко је од њих двојице бољи.

„Што се нас тиче, ми смо се заједно са жиријем одлучили“, рекао је Бећковић, честитајући лауреатима, а посебно Бори Ђорђевићу с обзиром на то да је награда уручена на дан Светог Саве, првог српског писца и просвјетитеља.

Срна

Scroll to Top