Промовисан четврти број „Историјских свесака“

13. априла 2014.

Istorijske sveske 4

У Андрићграду данас је промовисан четврти број „Историјских свесака“, у издању Историјског одјељења Андрићевог института, који је посвећен недовољно истраженој теми рада болнице у Ваљеву 1914. и 1915. године, као јединственом примјеру хуманизма, не само у Првом свјетском рату, већ и у историји ратовања. Представљајући тему ових „Историјских свесака“, које се као и претходне три баве Првим свјетским ратом, директор Архива Србије Мирослав Перишић истиче да је ријеч о страдању и хуманизму. Он ја навео да су српски љекари у болници у Ваљеву у јесен и зиму 1914. и почетком прољећа 1915. године, заједно са српским рањеницима и цивилима, лијечили и 3.000 аустроугарских војника обољелих од пјегавог тифуса, које је њихова команда оставила.

„Издвајам чињеницу да српски лекари тада, заједно са заробљеним аустроугарским лекарима, лече аустроугарске војнике, које је њихова команда оставила, те српске војнике и рањенике, док само 10 километара даље аустроугарски војници чине стравичне злочине над српским живљем“, истакао је Перишић.

Он каже да је примјер да љекари једне војске подједнако третирају и лијече војнике непријатељске војске, које је команда оставила и препустила судбини, риједак у историји ратова, не само у Првом свјетском рату. Перишић каже да се о овом јединственом примјеру у Првом свјетском рату веома мало пише у домаћој, а поготову свјетској историографији.

„То је врло драматичнма епизода Првог светског рата о којој се не зна довољно, није писано ни говорено. Зато смо се одлучили да један број `Истријских свесака` посветимо тој теми“, рекао је Перишић.

Према његовом мишљењу, преокупација да се сагледају војни аспекти Првог свјетског рата, поготову Солунски фронт, допринијели су да ова тема измакне и да се њоме више баве историчари медицине и српског војног санитета, него историчари. Перишић сматра да је тема болнице у Ваљеву нешто са чим би Србија и српска историјографија и култура требало да иду у свијет, посебно у овој години када се обиљежава 100 година од почетка Првог свјетског рата.

„Последњих дана свесни смо чињенице да из појединих држава које су биле поражене у Првом светском рату стижу поруке да обележавање стогодишњице од почетка рата треба да послужи помирењу. Није ли Србија тим односом према аустроугарским војницима демонстрирала неку врсту помирења на самом почетку рата?“, упитао је Перишић.

Istorijske sveske 4

Он оцјењује да је један од разлога зашто је примјер болнице у Ваљеву нестао из памћења највећег броја људи заборавност према жртвама, маћениски однос према сопственим жртвама и сопственом памћењу.

„Најприродније би било да такав један пример има спомен обележје, поготову што постоји неколико зграда из тог времена“, истиче Перишић. Професор Светозар Рајак са Лондонске школе економије сматра да овај број „Историјских свесака“ враћа спознају и памћење на изузетан и можда јединствен примјер у историји Првог свјетског рата, који у свијет шаље универзалне поруке страдања и хуманизма.

„Мало је таквих примјера у историји других народа. Оно што је битно је да се такав примјер врати у памћење једног народа. Примјер болнице у Ваљеву у свијет шаље поруке које су универзалних вриједности, поруке жртве, а у том тренутку, на почетку Првог свјетског рата, први примјер жртве јесте Србија“, наглашава Рајак.

Према његовим ријечима, болница у Ваљеву, односно српски љекари у вријеме када је у шест мјесеци од пјегавог тифуса умрло 130.000 људи, лијечећи истовремено и српске и аустроугарске војнике, постају примјер хуманости. Рајак наводи податак да је тада од епидемије умро 21 од од 25 српских љекара.

„Примјер ове болнице изузетно је битан за памћење једног народа, јер одређује ту моралну окосницу његовог интегритета. Без очувања тог памћења народ губи свој морални идентитет и могућност да се одређује у некој свјетској историји“, сматра Рајак.

О теми болнице у Ваљеву говорио је и професор Олег Арапејтов са Државног универзитета у Москви, који је нагласио да је поступак српских љекара био јединствен цивилизацијски акт. Међународни одбор Андрићевог института за обиљежавање 100 година од почетка Првог свјетског рата формиран је 1. децембра прошле године, када је и дефинисан програм обиљежавања јубилеја. У оквиру овог програма предвиђене су бројне активности попут изложби, стручних разговора, издавачких пројеката, документарних филмова, умјетничких садржаја, филмских фестивала. Међу планираним активностима предвиђено је да Одбор упознаје јавност са историјским садржајима о Првом свјетском рату и посредством „Историјских свесака“. Одбор је 5. јануара представио први број „Историјских свесака“ – препис писма некадашњег гувернера БиХ Оскара Поћорека написаног 28. маја 1913. године из кога је видљиво да су 13 мјесеци прије Сарајевског атентата и 14 мјесеци прије Аустроугарске објаве рата Србији постојали планови за почетак Првог свјетског рата. Почетком фебруара промовисан је други број који садржи историјски значајан документ о томе како је адвокат Рудолф Цистлер утврдио озбиљне мањкавости и упитност начела легимитета судске пресуде „младобосанцима“. Трећи број „Историјских свесака“, који је представљен 15. марта, између осталог, садржи преглед српске штампе о погромима Срба 1914. године, након Сарајевског атентата.

СРНА

Scroll to Top