У разумевању и тумачењу књижевног искуства увек постоји особена двострукост. Иако је мало који тумач спреман да је отворено призна, она се може препознати у различитим садржајима књижевне херменеутике. У књизи Поглед на свет Достојевског, која је код нас објављена под именом Дух Достојевског, Николај Берђајев наглашава двострукост своје интерпретативне оптике. Јер, он објашњава како се спрема да напоредо са анализом књижевног искуства писца Браће Карамазова изложи и своје сопствене погледе на теме које поставља као сидришта уметности Достојевског. Нема сумње у то да оваква усмереност – како је то нагласио Никола Милошевић – подразумева начелну несагласност токова књижевне интерпретације: било као несагласност са анализираним садржајем, било као несагласност унутар аргументације тумача.
Дипломирао је 1982. године и магистрирао 1988. године на Факултету политичких наука на тему Прилог критици историјског материјализма као филозофије историје. Докторску дисертацију на тему Теоријско-методолошки проблеми изучавања еволуције предграђанских друштава израдио је и одбранио на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду 1995. године, где предаје општу социологију, теорије моћи и савремене политичке теорије.
У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’.
Русија данас изгледа јаче и здравије него пре почетка рата у Украјини. Шестогодишња пауза у посетама овој земљи, током које није само започела СВО, него је цео свет погодила пошаст названа короном, сасвим је довољна да се уоче промене и контрасти. При томе, овде није реч о Москви. Мегалополиси су искривљена огледала нација. Приликом последње посете видео сам Јарослављ, сада Тулу; Москва је била само успутна станица.
Вјероватно нема ниједног истраживача који је писао о Бећковићевој поезији а да као њену доминантну особину није истакао врло специфичан а самосвојан поетски језик Бећковићев. (О карактеристикама тог језика в. нпр. Ковачевић 1995). Бећковићев однос према језику може се, међутим, анализирати не само преко поетског језика Бећковићевог, него и преко експлицитних Бећковићевих исказа о језику, разасутих по његовим многобројним интервјуима и бесједама. У готово сваком Бећковићевом интервјуу, а неријетко и у бесједама, Бећковић "проговори коју" и о језику
У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили.
Угледни амерички часопис „Foreign Policy“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним и помало циничним насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента чланка могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Последње генијалне књиге које долазе из тог правца биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, a од тада се на руској сцени није појавило ништа интересантно. Где је нова Наташа Ростова? Где је нови Јуриј Живаго? – пита се забринути и „добронамерни“ аналитичар.
