У разумевању и тумачењу књижевног искуства увек постоји особена двострукост. Иако је мало који тумач спреман да је отворено призна, она се може препознати у различитим садржајима књижевне херменеутике. У књизи Поглед на свет Достојевског, која је код нас објављена под именом Дух Достојевског, Николај Берђајев наглашава двострукост своје интерпретативне оптике. Јер, он објашњава како се спрема да напоредо са анализом књижевног искуства писца Браће Карамазова изложи и своје сопствене погледе на теме које поставља као сидришта уметности Достојевског. Нема сумње у то да оваква усмереност – како је то нагласио Никола Милошевић – подразумева начелну несагласност токова књижевне интерпретације: било као несагласност са анализираним садржајем, било као несагласност унутар аргументације тумача.
Једини начин трајнијег демократског разрешења садашње политичке кризе је ресетовање нашег политичког система – увођење гласања за посланике, уместо за странке. О томе сам исцрпније писао овде, а сада ћу нешто да кажем о томе како би до тога могло да се дође.
После насиља у скупштини, протеклог уторка, многи су рекли да је тиме наш парламентаризам дотакао дно. Наравно, за то није крива само опозиција, већ је то учинак и вишегодишњих злоупотреба од стране режима.
У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’.
Русија данас изгледа јаче и здравије него пре почетка рата у Украјини. Шестогодишња пауза у посетама овој земљи, током које није само започела СВО, него је цео свет погодила пошаст названа короном, сасвим је довољна да се уоче промене и контрасти. При томе, овде није реч о Москви. Мегалополиси су искривљена огледала нација. Приликом последње посете видео сам Јарослављ, сада Тулу; Москва је била само успутна станица.
У српској књижевности нема ниједнога пјесника који је толико пјевао и писао о ријечима колико Бранко Миљковић. Сам Миљковић је наглашавао да му је основна «формула», тј. начело: «Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или звездама» (Миљковић 1972: 261; Рашић Михајловић 2012:66). Вјероватно зато лексема «реч» и јесте најфреквентнија лексема у његовој поезији. Као да је у основи Миљковићевог виђења поезије став А. А. Потебње да «језик није само материјал за поезију, као што је мрамор за кип, већ је сама поезија» (Мајенова 2009:71‒72). Зар се онда чудити Миљковићевом ставу да се могу препјевати филозофски системи, па чак и сам Анштајн. «Све истинске формуле света су» – каже Миљковић – «поетске. Често буљим у Анштајнове формуле и верујем да се оне могу препевати» (Миљковић 1972:261; Миљковић 2012:10, напомена 10). Ако се филозофски и математички системи могу препјевати, зашто не би могле и језичке теорије.
У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили.