У разумевању и тумачењу књижевног искуства увек постоји особена двострукост. Иако је мало који тумач спреман да је отворено призна, она се може препознати у различитим садржајима књижевне херменеутике. У књизи Поглед на свет Достојевског, која је код нас објављена под именом Дух Достојевског, Николај Берђајев наглашава двострукост своје интерпретативне оптике. Јер, он објашњава како се спрема да напоредо са анализом књижевног искуства писца Браће Карамазова изложи и своје сопствене погледе на теме које поставља као сидришта уметности Достојевског. Нема сумње у то да оваква усмереност – како је то нагласио Никола Милошевић – подразумева начелну несагласност токова књижевне интерпретације: било као несагласност са анализираним садржајем, било као несагласност унутар аргументације тумача.
За ову власт често се каже да је „стабилократија”, али после 1. новембра она то више није. Део друштва захватила је грозница промене, а као једно од главних решења истиче се „прелазна влада”, која би припремила „слободне и поштене изборе”.
Међутим, и најслободнији и најпоштенији избори не би донели готово никакву позитивну промену ако би остао садашњи изборни систем. Он је и осмишљен тако да Србијом, шта год да се догоди, наставља да влада страначко-лидерска олигархија, а не Народна скупштина.
У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’.
Градић Маутхаузен је пријатно место на обали Дунава, које одише типично аустријским спојем реда и лежерности. Све је ту на своме месту, сређено, поправљено, уобличено, очишћено. Посетилац може да у неком од кафеа поређаних дуж обале попије капућино и одмори поглед на великој, светлуцавој реци. Када је време лепо, може да гледа како Дунавом промичу једрилице и бродићи са релаксираним припадницима аустријске средње класе.
Фоничка или звучна поезија је без сумње не само најексплицитнија потврда постојања језичког симболизма, него и његов највиши стадијум. Језички симболизам заснива се на симболици гласова или фонема, тако да се изједначава са фонетским симболизмом. "Фонетски симболизам односи се на оне случајеве у језику у којима су својства звукова на иконичан начин повезана са својствима референата" (Ковић 2017:47). Бројна психолингвистичка, неурокогнитивна и примијењено конгнитива истраживања фонетског симболизма "показала су да фонеме могу да укажу на значење речи али само за одређене димензије, као што су величина, облик, даљина, као и тврдоћа, али се не односе на конкретна значења. И премда фонеме, у случају фонетског симболизма, имају значење, то значење је фундаментално различито од значења морфема и лексема. Врсте семантичких информација доступне путем фонетског симболизма изгледа додају неку врсту експресивности речима" (Ковић 2017:65). А колико су истраживачи фонетског симболизма увјерени у његову универзалност, можда понајбоље свједочи тврдња да ће "огроман број експерименталних доказа ... водити ревизији дефиниције језика и признавања језичког симболизма као неизоставне језичке одлике" (Ковић 2017:7). Та психолингвистичко-неуролошка истраживања су се, међутим, готово искључиво бавила фонетским симболизмом комуникативног језика, док су потпуно заобилажена питања симболизма у поетском језика, односно у фоничној или звучној поезији као његовом најрепрезентативнијем (под)жанру.
У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили.