У разумевању и тумачењу књижевног искуства увек постоји особена двострукост. Иако је мало који тумач спреман да је отворено призна, она се може препознати у различитим садржајима књижевне херменеутике. У књизи Поглед на свет Достојевског, која је код нас објављена под именом Дух Достојевског, Николај Берђајев наглашава двострукост своје интерпретативне оптике. Јер, он објашњава како се спрема да напоредо са анализом књижевног искуства писца Браће Карамазова изложи и своје сопствене погледе на теме које поставља као сидришта уметности Достојевског. Нема сумње у то да оваква усмереност – како је то нагласио Никола Милошевић – подразумева начелну несагласност токова књижевне интерпретације: било као несагласност са анализираним садржајем, било као несагласност унутар аргументације тумача.
Заиста, сви ми каткада умемо да напишемо или да обезбедимо „пријатељске рецензије“. Али, сви ми тачно знамо и када су оне искључене и када се морамо строго придржавати формалних захтева – код избора у звање, поготово кад очекујемо неке проблеме, или код конкурисања за средства код Министарства за науку.
У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’.
Напуштање Светосавског завета оставља дубоке последице у духовном и политичком животу отачаства. Обезбожење по правилу прати разарање породице и пад наталитета. Свети Сава је, судећи по Законоправилу, то веома добро знао. Демографско пропадање је главна невоља и највеће искушење Србије и Републике Српске.
Сам помен имена Петра Кочића не призива само његово приповједачко дјело –него, још прије, сам српски језик. И то не толико Кочићев «приповједачки» српски језик, колико Вуков(ски) српски књижевни језик у цјелини. А колико је то двоје код Кочића блиско, испреплетено, да не кажемо подударно, свједоче и непосредне и посредне потврде. Непосредне, из пера самога Кочића, кроз његове доприносе српскоме језику, а посредне из пера других писаца и лингвиста што (пр)оцјењиваху како Кочићев језик тако и Кочићеву бескомпромисну борбу за српски језик.
У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили.
Почетком 1922, у Совјетсом Савезу Лењин и бољшевици спроводе Нову економску политику ( НЕП ), јер је доба тзв. „ратног комунизма“ опустошило земљу. Опет почиње да се живи, ради, тргује, опет се отварају ресторани и кафане, раде позоришта и почиње издаваштво. Међутим, како каже Виталије Шенталински, то кратко траје:“Излази декрет о конфискацији црквених драгоцености - војници у буђоновкама (у народу их прозваше „свињским њушкама“) безобзирно упадају у храмове и пљачкају их под изговором помоћи гладнима.
Угледни амерички часопис „Foreign Policy“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним и помало циничним насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента чланка могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Последње генијалне књиге које долазе из тог правца биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, a од тада се на руској сцени није појавило ништа интересантно. Где је нова Наташа Ростова? Где је нови Јуриј Живаго? – пита се забринути и „добронамерни“ аналитичар.
