Одјељење за српски језик Андрићевог института у Андрићграду званично је почело са радом 12. маја 2018. године одржавањем научног скупа „Иво Андрић и српски језик“ на коме је узело учешћа тридесет филолога из Србије, Црне Горе и Републике Српске. Руководилац Одјељења је проф. др Милош Ковачевић, а секретар мср Милан Ружић.
Вишеструке су потребе условиле отварање Одјељења за српски језик, с циљем да то одјељење са, тада већ постојећим, Одјељењем за књижевност чини у оквиру Андрићевог института цјелину садржајно подударну Институту за српски језик и књижевност.
То је најприје неопходност његовања и одбране српског језика на свим просторима уједињеним српском културом, будући да ни његовања ни одбране српског језика не може бити без његовог научног истраживања. А продубљеног и системског научног истраживања тешко да може бити без постојања научних институција и њихових научних пројеката. То је посебно значајно за Републику Српску у оквиру које је и основан Андрићев институт. Општепознато је да Република Српска нема института за српски језик и књижевност, и да је он неопходан из бар три разлога. Прво, зато што српски језик нигдје није тако угрожен као у Босни и Херцеговини. Друго, што је болоњским процесима наука готово измјешта с факултета. Треће, што Бошњаци – који на све начине желе наметнути тзв. босански као земаљски језик, као језик и Срба и Хрвата и Бошњака – већ имају институт, који се све више представља као институт који изучава и покрива језичку проблематику цијеле Босне и Херцеговине, неријетко представљајући свијету фалсификате умјесто истина, као нпр. онај о „босанчици“ као посебном писму различитом од српске ћирилице, или онај о Повељи Кулина бана као документу писаном „босанском језиком“ и још „босанчицом“, или онај да су сви који живе у БиХ језички ближи тзв. босанском него српском језику и сл. И на крају, један од битних разлога за оснивање института јесте и тај да је Република Српска, са источном Херцеговином као средиштем источнохерцеговачког дијалекта, који је основица цијелог Вуков(ск)ог српског књижевног језика, на неки начин предодређена да у њој буде институт за српски језик. Уосталом, нема ниједне земље на свијету, а посебно још ако је угрожен њен национални интегритет, да та земља нема институт за матерњи језик као базу изучавања и његовања властитог језика, посебно још ако је он, као српски, основни национални идентитетски критеријум.
Програмски је одређено да Одјељење за српски језик буде мјесто за провођење и потврђивање општесрпске језичке политике, право мјесто за општедруштвена лингвистичка истраживања, а самим тим и право мјесто за његовање и изучавање српскога језика и очувања ћирилице као српског националног писма. За остварење тих циљева планирана је и успостављена сарадња Одјељења са свим филолошким институцијама на српском језичком простору: најприје са свим катедрама или одсјецима српскога језика и књижевности на филолозофским и/или филолошким и педагошким факултетима у Србији, Српској и Црној Гори, потом са Институтом за српски језик САНУ, Матицом српском, Вуковом Задужбином, Српском књижевном задругом, Одбором за стандардизацију српскога језика, друштвима за српски језик и књижевност Србије и Републике Српске.
Та сарадња подразумијева прије свега учешће у освјетљавању актуелних а неријешених општесрбистичких питања. А та питања Одјељење за српски језик освјетљава расправама на организованим научним скуповима позивног типа. На сваки од скупова позивају се најзначајнији српски филолози којима је то (нај)ужа научна област интересовања. А резултати тих скупова постају доступни јавности објављивањем у зборницима које Андрићев институт издаје. Будући да су резултат рада за дату област најпозванијих србистичких посленика, дати зборници постају основ за покретање ширих филолошких истраживања, или представљају прве шира освјетљења појединих србистичких тема.
Активности:
