После убиства краља Александра Карађорђевића 1934. године у Марсеју, Краљевина Југославија ушла је у период спољнополитичке нестабилности, коју је подстакао и пораст фашистичког утицаја у Европи. Управо тај политички вакуум и неодлучност београдске дипломатије представљају полазну тачку Јанковићеве дипломатске мисије у Тирани. Његово сведочење о том времену је немилосрдно: „Свет изгледа без икаквог поштења.

Данас у пјесничком гласу Милице Бакрач,  без сумње, најаутентичније, најискреније и најекспресивније  одјекује српски глас Црне Горе, или можда прецизније: глас Српске Црне Горе. Поезија Милице Бакрач већ је постала заштитни  знак  поетске одбране српскога бића и српске суштине Црне Горе. А српску суштину Црне Горе чине њени идентитетски национални критеријуми: језик и писмо. Јер, народе посебним народима прије свега чини језик као основни, темељни идентитетски критеријум.  Срби у томе нису нити могу бити изузетак, само што се код Срба језички комбинује са критеријумом писма: српске ћирилице. 

Велики српски песник Милован Данојлић био је и велики кореспондент, који је целога живота писао драгоцена писма и на писма ревносно одговарао. У богатој преписци са Данојлићем, коју чувам у насушној личној архиви, налазе се и два лепа трага овог ризничара српске културе која вреди поделити са заинтересованима.

Драги читаоче,

Ово нису „спојлериˮ. Само уводи у заплет „Летописа Наранијеˮ, да вам заголицам уобразиљу. (Која није исто што и машта. Машта је, како је говорио владика будимски Данило, „ма штаˮ, бесплодно фантазирање, а уобразиља је начин да пред собом видимо стваралачке „образеˮ – образ је лик ). Ови „Летописиˮ спадају у најлепше дечје књиге 20. века, што значи да су и за нас, тобож одрасле (у ствари, пречесто презреле, а незреле).

Говорећи прије десетак година о међуодносу Вукове и Андрићеве реченице (Ковачевић 2013)  на основу поређења: 1)  језичко-стилских карактеристика двају наративних    микродискурса:   Вуковог "Ајдук-Вељка Петровића"  и Андрићевог  "Бонвалпаше" , као и  2)  језичко-стилских карактеристика двају дескриптивних дискурса, и то Вуковог  описа хајдук Вељкових особина и Андрићевог  описа особина барона Дорна из приповијетке "Барон" –издвојили смо двије суштинске карактеристике Вукове у односу на Андрићеву реченицу.  

Реторика о борби с „обојеном револуцијом“ у Србији није само пропаганда власти. Као што смо већ раније објаснили, власт се заиста понаша као да има посла с обојеном револуцијом, и јамачно је уверена како је захваљујући управо таквом поступању преживела грдосијски збор 15. марта и ескалацију насиља након Видовданског митинга. 

Познато је да је «стих  специфично организован не само ритмички и звучно него и синтаксички [и] интонационо. За разлику од слободног рашчлањивања текста у прози, у стиху се синтакса и интонација прилагођавају метричко-ритмичкој структури. Као ритмичка јединица, стих тежи да буде и синтаксичка јединица. Отуда обично садржи било целу реченицу било синтагму»

Ријетко ком роману као НИН-овом наградом за 2020. годину овјенчаном роману Контраендорфин Светислава Басаре тако добро пристаје квалификација да је контроверзан. Јер, сама лексема "контроверзан" прије свега значи онај који је споран, који је доведен у питање, онај о коме се води дискусија у јавности.

Од Видовданског протеста кренуло се с нападима на „неутралне“. Као да је опадање бројности учесника протеста требало да се надокнади притиском на неутралне да се и они прикључе.

„Неутрални сте? Сви су вам исти? Не подносите Вучића, али не миришете ни опозицију? Погледајте овај видео и још једном добро размислите о свему“, гласи наслов чланка на Novoj S. Ту се затим каже:

„Политичко-друштвено `семе раздора` последњих година („година“? – С. А.) су неутрални грађани Србије. Њихова идеологија је да нису ни на једној, ни на другој страни политичког спектра. Наводно, они су објективно неутрални. … Због тога су студенти у блокади, по ко зна који пут, објавили видео под називом `Мирно спавај свете, не туку твоје дете`, алудирајући управо на `неутралце`“.

Рекуреницја је термин лингвистике текста који, као основни облик остварења кохезије,  подразумијева различите врсте   "понављања елемената и образаца" унутар једнога текста (Бограндe, Дреслер 2010:62), с тим да је   кохезија једно, и то примарно, конститутивно начело комуникације текстовима[1].