Још док сам био млад песник ( није то никада ни било, причина је, прича се, остадоше само записи пропалог песника) много ме је болела судбина Марине Цветајеве, којој је, у сабиралишту мојих мислених матрица, Силвија Плат била као сенка, двојница из будућности(1)...

Клајв Стејплс Луис (енгл. Clive Staples Lewis), звани Џек, био је један од најутицајнијих британских писаца, песника, научника и хришћанских апологета 20. века. Рођен је 29. новембра 1898. године у Белфасту, а преминуо је 22. новембра 1963. године у Оксфорду. Светску славу стекао је као аутор чувеног циклуса романа за децу „Летописи Нарније”, али и по својим теолошким и филозофским делима.

У прошлом тексту поменуо сам да су, за овдашњи инверзни национализам, Срби из Српске Крајине сами криви за протеривање и за масакре што су их доживели:

„Непромишљеним и надасве неодговорним стварањем парадржаве Републике Српске Крајине, Срби у Хрватској су сами себи одредили трагичну судбину. Она је резултирала хрватским војноредарственим акцијама ‘Бљесак’ (мај 1991.) и ‘Олуја’ (август исте године)“.

Анђелко Анушић,   савремени српски   пјесник, приповједач и романсијер, нераскидиво је – и рођењем  и својим књижевним дјелом –   везан са српском Крајином.   Рођен у босанскохерцеговачком дијелу Крајине (у Градини на Сувој међи), у својим се прозним дјелима неупоредиво више бавио Крајином која је посљедњег десетљећа двадесетог вијека «одржавотворена» у   Републици Српској Крајини. У његовом књижевном опусу, од  петнаестак поетских и прозних књига до средине двадесетих година XXI вијека – три су романа: Силазак Сина у сан (Бања Лука: Глас српски, 2001), Адресар изгубљених душа (Нови Сад: Stylos, 2006) и Прозор отворен на висибабу и кукуријек (Источно Сарајево: Завод за уџбенике, 2009).

Језик је без сумње најсавршенији "организам" који свет познаје. Његова је усмена реализација примарна. Зар то не потврђује податак да je данас у свету од око 7000 језика тек нешто више од 1500 писмено. Писмени језици су савршенији, рекли бисмо цивилизованији,  од усмених. Срби су томе можда најбољи  пример. Јер историју српске  писмености прекину један период који је песник (Патар Пајић) назвао "кад су Срби читали ушима"..

Песма „Осама на тргу“, која припада Настасијевићевом лирском кругу „Бдења“, има много рукописних верзија - чак десет. Попут „Фруле“, „Зоре“, „Вечерње“, или песама „Госпи“, „Тута“ и „Јутро“ она је изражавала неку од суштинских , а тешко схватљивих, песникових порука. Колебања у верзијама плод су потраге за речју која, за Настасијевића, никада није била пука ознака, него само означено, оно битијно у опеваном лишено свега споредног, миметичког.

Своју аверзију према Републици Српској Бошњаци не крију, него је, насупрот, исказују гдје год им се укаже прилика.  Aко у стварности, међу чињеницама такве прилике нема, они је сами произведу.  Нећемо се овдје бавити свим неподопштинама које Бошњаци, а међу њима предњаче бошњачки (назови)интелектуалци, приписиваху и не престају да приписују Републици Српској.

Рад започињемо тачном и за рецепцију књижевног дјела Михаиловићевог  суштинском  констатацијом Р. Ходела: "Језик је од почетка имао кључну улогу у рецепцији Михаиловићевих дела" (Ходел 2020:262). Јер, кад се год  спомене Драгослав Михаиловић и његово књижевно дјело, прва асоцијација је Петријин венац, а кад jе у питању Петријин венац –  његовом   најбитнијом  карактеристиком  сматра  се специфичан језик – тип језика који у књижевности нико прије Михаиловића употребљавао није: језик који није стандардни него дијалекатски, и то не дјелимично дијалекатски, него потпуно дијалекатски.  

Мало је познато да је Скендер Куленовић (1910‒1978) написао и неколика огледа о језичким питањима. На основу текстова што су објављени у књизи  Miscellanea I,  штампаној у оквиру његових изабраних дјела, може се закључити  да је написао укупно четири лингвистичка огледа[1]: 1. Име језику, 2. О "дакавцима" и "инфинитивцима", 3. СУ и СА, и 4. О ријечима и дијалогу.

Ри­јет­ки су пи­сци ко­ји су као Ла­за Ко­стић срп­ском је­зи­ку то­ли­ко па­жње по­све­ћи­ва­ли, а ко­ји су упра­во због свог је­зи­ка „ста­вља­ни на стуб сра­ма“. О Ла­зи­ном је­зи­ку – и то са­мо о јед­ном ди­је­лу ње­го­вог је­зи­ка: о нео­ло­ги­зми­ма или ко­ва­ни­ца­ма – пи­са­но је мно­го (а са­жет при­каз и су­шти­ну тог пи­са­ња до­но­си Јан­ко­вић 1969). Но и по­ред то­га, мно­га пи­та­ња – чак и о са­мим нео­ло­ги­зми­ма – ни­су до­би­ла аде­кват­но, у пр­вом ре­ду на­уч­но кри­те­ри­јал­но раз­ја­шње­ње. Да о оста­лим аспек­ти­ма Ла­зи­ног је­зи­ка и не го­во­ри­мо.