Угледни амерички часопис „Foreign Policy“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним и помало циничним насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента чланка могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Последње генијалне књиге које долазе из тог правца биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, a од тада се на руској сцени није појавило ништа интересантно. Где је нова Наташа Ростова? Где је нови Јуриј Живаго? – пита се забринути и „добронамерни“ аналитичар.

Сам помен еквивалентности у вези с поезијом одмах призива Јакобсонову поетску функцију језика. Јер, «поетска функција пројектује принцип еквивалентности из осе селекције у осу комбинације» (Јакобсон 1996:296). Тако схваћена, поетска функција «еквивалентност уздиже до конститутивног начела секвенце. У поезији се један слог изједанчује са било којим другим слогом исте секвенце; узима се да је нагласак речи једнак нагласку речи, као што се ненаглашеност једначи са ненаглашеношћу

Дипломирао је 1982. године и магистрирао 1988. године на Факултету политичких наука на тему Прилог критици историјског материјализма као филозофије историје. Докторску дисертацију на тему Теоријско-методолошки проблеми изучавања еволуције предграђанских друштава израдио је и одбранио на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду 1995. године, где предаје општу социологију, теорије моћи и савремене политичке теорије.

О Јевгенију Водолазкину и његовим књигама исписана су многе странице, читава библиотека. У тродневном дружењу на Мећавнику и у Андрићграду искрсавале су и оживљавале многе особине његовог очаравајућег рукописа, али такође и његовог погледа на свијет, као да се око ћуприје раскрилио некакав свеобухватни, безвремени људски и стилски хоризонт.

У српској књижевности нема ниједнога  пјесника који је толико  пјевао и писао  о ријечима  колико Бранко Миљковић. Сам Миљковић је  наглашавао да му је основна «формула», тј. начело: «Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или звездама» (Миљковић 1972: 261; Рашић Михајловић 2012:66). Вјероватно зато лексема «реч» и јесте најфреквентнија лексема у његовој поезији.

„Ko je читао „Обитељ“ Захара Прилепина и „Лавр“ Јевгенија Водолазкина, могао је помислити да је савремена руска проза своју квоту ремек-дела на почетку 21. столећа достојно испунила. За дивно чудо, сада је ту и Гузељ Јахина – после сензационалног успеха дебитантског романа „Зулејха открива очи“ она читаоцима дарује још један бисер, „Децу Волге“

Русија данас изгледа јаче и здравије него пре почетка рата у Украјини. Шестогодишња пауза у посетама овој земљи, током које није само започела СВО, него је цео свет погодила пошаст названа короном, сасвим је довољна да се уоче промене и контрасти. При томе, овде није реч о Москви. Мегалополиси су искривљена огледала нација. Приликом последње посете видео сам Јарослављ, сада Тулу; Москва је била само успутна станица.

У наслову поеме  Благоја Баковића  КАКО ВРАБАЦ ПЕВА семантички је најдоминантнија  ријеч  КАКО, због тога што КАКО  нужно подразумијева и ШТА  и ЗАШТО врабац пјева.  А то је тим логичније уколико  се зна  да није могуће говорити о   начину  пјевања ако није познат предмет пјевања, с тим  да су  и начин и предмет пјевања нужно условљени  разлогом   и циљем  пјевања.   На тај начин  изјавно-упитна реченична   форма  наслова КАКО ВРАБАЦ ПЈЕВА  имплицира још најмање двије пратилачке  семантичке карактеристике: ШТА и ЗАШТО врабац пјева, с тим да је ово ЗАШТО, будући узрочно-циљно, најмање бисемично,  јер подразумијева  и значење  ЗБОГ ЧЕГА и значење РАДИ ЧЕГА,  што ће рећи подразумијева  како  разлог(е) врапчеве  пјесме тако и њену интенционалност.

Једини начин трајнијег демократског разрешења садашње политичке кризе је ресетовање нашег политичког система – увођење гласања за посланике, уместо за странке. О томе сам исцрпније писао овде, а сада ћу нешто да кажем о томе како би до тога могло да се дође.

После насиља у скупштини, протеклог уторка, многи су рекли да је тиме наш парламентаризам дотакао дно. Наравно, за то није крива само опозиција, већ је то учинак и вишегодишњих злоупотреба од стране режима.

  Интернетски подаци, а и библиографски подаци уз најновије књиге Љубивоја Ршумовића,  несагласни су у погледу броја књига које је објавио Љубивоје Ршумовић:  наводи се  да је  написао или преко 70 или преко 80 књига. Сама та чињеница да је готово небитно  да ли је написао десет мање или више књига, кад их је ионако засигурно више од седамдесет – довољно говори о врло плодном књижевном раду Љубивоја Ршумовића.