Заиста, сви ми каткада умемо да напишемо или да обезбедимо „пријатељске рецензије“. Али, сви ми тачно знамо и када су оне искључене и када се морамо строго придржавати формалних захтева – код избора у звање, поготово кад очекујемо неке проблеме, или код конкурисања за средства код Министарства за науку.

Егзиперијев „Мали принц“ настао је у Другом светском рату, и посвећен је његовом пријатељу Леону Верту – кад је био дете. Верт, писац и ликовни уметник, француски Јеврејин, био је гладан и било му је хладно, вели Егзипери у посвети. Једна од најлепших књига човечанства настала је да растајни тајну пријатељства, тог „вечитог припитомљавања“. А „Писмо таоцу“ упућено је управо пријатељу, Верту. Док сам га приређивао, уживао сам у тако чистој, непатвореној лепоти Егзиперијеве мисли и стила, па сам се уплашио сентиментализма, и онда ми је пао на памет Стеван Раичковић, који, на Ногово сведочење да са старењем постаје све сентименталнији, каже:“Ћути, ја плачем и на рекламе!“

Напуштање Светосавског завета оставља дубоке последице у духовном и политичком животу отачаства. Обезбожење по правилу прати разарање породице и пад наталитета. Свети Сава је, судећи по Законоправилу, то веома добро знао. Демографско пропадање је главна невоља и највеће искушење Србије и Републике Српске.

Од основношколских до факултетских уџбеника и приручника српскога језика ниједнога нема у коме се не констатује  да је година 1847. година Вукове побједе, година у којој је побиједила Вукова идеја о српском народном као књижевном језику. А оно што је ту годину учинило  прекретничком, побједничком јесу четири за српски књижевни  Вуков(ск)и језик врло значајне књиге штампане управо те 1847. године.  То је најприје Вуков превод Новога завјета, потом филолошка књига Ђуре Даничића Рат за српски језик и правопис, затим на чистом народном језику написане   Песме Бранка Радичевића, и на крају –  мада би у свакој другој класификација била на почетку –  најзнаменитија пјесничка књига српскога  језика уопште  –  Горски вијенац Петра II Петровића Његоша.

У оквиру своје рубрике у „Печату хуманистике“, потписник ових редова ће, у наредном периоду, настојати да доноси преводе руских и европских философа који нам казују много о прошлости, нешто о садашњости и битне ствари о будућности. Философија је, као и увек, најбитнија у доба великих сумњи и критичких преиспитивања света и човековог места у њему. 

Алексеј Лосев је рођен 23. септембра 1893. године на југу Русије, у Новочеркаску. Његов отац је био наставник математике, али је брзо напустио породицу и дечака је одгајила мајка. Била је строга и искрено религиозна жена, која је сину пружила свеобухватно образовање.

Прва образовна институција Алексеја Лосева била је класична гимназија у Новочеркаску. Гимназијски програм је, поред свеобухватног проучавања егзактних и хуманистичких наука, пружао и опсежан курс верске наставе. Поред наставе, Лосев је, како сам каже, „ишао у позориште осам пута недељно“, писао и читао часописе „Око света“, „Природа и људи“, „Гласник знања“ и друге, завршио је приватно, курс свирања класичне виолине, певао у црквеном хору, волео је астрономију и философију Владимира Соловјова. Као врхунски ученик, добио је златну, „царску“, медаљу, коју није било лако стећи. Лосев се сећао да је у то време већ био „готов философ и филолог“.

Брак je у свим људским заједницама сматран светим чином, који потврђује не само биолошко-космичку човекову датост, него и његову метакосмичку задатост. Брак je сведочио о складном поретку васионе, јер су младожења и млада представљали Сунце и Луну, Небо и Земљу, a свадбени обреди су увек били обилати космичком символиком (песме о женидби и удадби небеских тела, тако присутне у нашој усменој лирици, налазе су у најстаријем индоевропском слоју српског сећања, у ономе чиме обилују и Веде).

Из љубињског краја у Херцеговини, Гојко Ђого је пошао типичним књижевничким путем у доба „социјализма са људским лицем“ - радио је као новинар, био уредник књижевних трибина у београдском Дому омладине, покретао и уређивао часописе. А онда је објавио „Вунена времена“ и, као и сваки прави песник ( или сваки прави Херцеговац, јер је многи из тог краја, рођењем под тамошњним Сунцем, песник) у лудим временима, добио робију.

Предраг Богдановић Ци у српској се књижевности појавио као пјесник седамдесетих година прошлога вијека. И остао вјеран поезији. Објавио је седам збирки поезије: Доле, доле где ракови живе (Београд: Видици, 1970), Кроз кишу је Еским са рибама освојио небо (Београд: ИЦС, 1972), Баш Челик и чардак на четири воде  (Београд: ИЦС, 1978), Скомрах женик леђанске невесте (Београд: Нова књига, 1985), Александријска библиотека (Београд: БИГЗ, 1994), Ходећи водом (Београд: Просвета, 1997), и Трубе и печати  (Београд: Рашка школа, 2010).

Пре неколико дана објављена је вест да је Марија Заболотскаја, заменица представника Русије у Уједињеним нацијама, осудила Међународни резидуални механизам за кривичне судове (наследник Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, уобичајеног названог Хашким трибуналом) због односа према некадашњем команданту Главног штаба Војске Републике Српске, генералу Ратку Младићу и првом председнику Републике Српске, Радовану Караџићу (овде).