Роман «Испод таванице која се љуспа» Горан Петровић је назвао «кино-новелом», прије свега због тога што основна тема романа јесте пројекција филма у биоскопу «Сутјеска» у Краљеву у вријеме Титове смрти, тј. у поподневним сатима 4. маја 1980. године (у 15 сати и 4 мин). Ширећи ту основну тему представљањем карактерних особина и судбина свих малобројних посјетилаца
Градић Маутхаузен је пријатно место на обали Дунава, које одише типично аустријским спојем реда и лежерности. Све је ту на своме месту, сређено, поправљено, уобличено, очишћено. Посетилац може да у неком од кафеа поређаних дуж обале попије капућино и одмори поглед на великој, светлуцавој реци. Када је време лепо, може да гледа како Дунавом промичу једрилице и бродићи са релаксираним припадницима аустријске средње класе.
За ову власт често се каже да је „стабилократија”, али после 1. новембра она то више није. Део друштва захватила је грозница промене, а као једно од главних решења истиче се „прелазна влада”, која би припремила „слободне и поштене изборе”.
Међутим, и најслободнији и најпоштенији избори не би донели готово никакву позитивну промену ако би остао садашњи изборни систем. Он је и осмишљен тако да Србијом, шта год да се догоди, наставља да влада страначко-лидерска олигархија, а не Народна скупштина.
Зашто посећивати резервате америчких староседелаца? Ономе ко је био у српскима гетима на Косову и Метохији нису потребна посебна објашњења. Ако хоћете да проучите механизме покоравања, колонизације и геноцида, да сазнате шта нас још чека, дођите у резервате.
Има много разлика између Срба и америчких староседелаца. Страдамо, ипак, од исте руке. Исто дугорочно планирање, погажене речи и прекршени споразуми, исте (култур)расистичке предрасуде, медијска пропаганда, покољи, пљачке, пресељења, преотимање деце, корумпирање елита, прекрајање историје, идентитетски експерименти, уништавање и преузимање културног наслеђа. Исто коришћење племена једних против других да би, на крају, чак и најверније слуге биле уништене или асимиловане. Јер, њих суштински не занима да ли сте им пружили отпор или сте им послушно служили; они хоће вашу земљу и ваше душе.
„Можете ли да нам објасните ко су биле усташе?” – безазлено ме упита једна монахиња. Са нама је било и неколико америчких посетилаца. Одакле да почнем, шта да кажем, а да не саблазним сестринство и све те добре људе... Јер, прича о усташким покољима превише је гнусна, а међу нама је владала свечана, поклоничка атмосфера. Како да им објасним да су деца са својим мајкама и бакама клана и касапљена, жива спаљивана, жива бацана у крашке јаме, да су рађене још горе и ужасније ствари и све то уз ћутеће одобравање папе Пија XII и Римокатоличке цркве? Осим тога, њихова земља, САД, после рата је те усташе спасавала и она их је у наше дане вратила у Хрватску, Босну и Херцеговину како би, уз америчку помоћ, завршили започети посао. Њихови потомци данас славе своје победе и „Олује”, уверени да су оне доказ да су све време, баш као и 1941, као оруђе моћне западне цивилизације, били „на правој страни историје” .
У Аризони, у пустињи Сонори, у земљи Апача, под њиховом светом планином Грејем, налази се православни манастир Светог Пајсија. Посвећен светитељу који је крајем XVIII века са грчког на рускословенски превео Добротољубље и тако покренуо обнову духовног живота у царској Русији и словенском свету, овај манастир донедавно је припадао Српској православној цркви. Сада је у саставу Руске заграничне православне цркве и у њему нема Српкиња. Он, међутим, на сваком кораку, чува наше трагове.
Према Трасковом рјечнику Темељних лингвистичких појмова дискурс је «било који повезани дио говора или писма» (Траск 2005: 57), који проучава дисциплина анализа дискурса, утемељена и проширена прије свега на енглеском говорном подручју. Тако схваћен дискурс и анализа дискурса «тешко су разлучиви» од текста и текст(уал)не лингвистике, уобичајених и у употреби неупоредиво чешћих термина у европској (прије свега њемачкој, холандској и словенској) лингвистици. (Траск 2005:31).
У поетском опусу Даринке Јеврић, који чини једанаест збирки поезије[1], збирка Посланице с Проклетија по много чему је специфична, да не кажемо уникатна. То је посљедња збирка њене поезије, а објављена је постхумно на основу њене пјесничке заоставштине; то је збирка поезије једне од посљедњих српских становница Приштине, тако да се може и мора читати и као пјеснички дневник о "брисању" Приштине као српског града, и као дневник о пјесникињином преживљавању приштинског српског усуда, са стално упереним трима погледима, двама сувременим – једном према Београду, а другом према Западу, или конкретније речено према западним НАТО авионима на небу – и једном савремено-историјском: ка Косову као српском културном и националном идентитетском исходишту.
Два су насловна упоришна термина нашега рада: текстостилем и криптографски дискурс. Разјашњење њиховог међуодноса темељено на егземплификацијској анализи, што ће рећи на конкретном корпусу, представља основни циљ овога рада. Упоришне термине при том обједињава иста семантема лексема текст или дискурс, при чему је та семантема нашла израз у коријенском морфему првога термина (текстостилем), док је у другом термину, будући да је он синтагматског типа, она добила свој лексички израз (криптографски дискурс).
Србији је детитоизација судбински потребна. Један од начина да се до ње дође јесте и подизање споменика Дражи Михаиловићу. И четници и партизани имају своје тамне и светле стране; свуда је било издајника и јунака. Али, Тито ни по једном суштинском мерилу не може да издржи поређење са Дражом.
