Своју аверзију према Републици Српској Бошњаци не крију, него је, насупрот, исказују гдје год им се укаже прилика.  Aко у стварности, међу чињеницама такве прилике нема, они је сами произведу.  Нећемо се овдје бавити свим неподопштинама које Бошњаци, а међу њима предњаче бошњачки (назови)интелектуалци, приписиваху и не престају да приписују Републици Српској.

Рад започињемо тачном и за рецепцију књижевног дјела Михаиловићевог  суштинском  констатацијом Р. Ходела: "Језик је од почетка имао кључну улогу у рецепцији Михаиловићевих дела" (Ходел 2020:262). Јер, кад се год  спомене Драгослав Михаиловић и његово књижевно дјело, прва асоцијација је Петријин венац, а кад jе у питању Петријин венац –  његовом   најбитнијом  карактеристиком  сматра  се специфичан језик – тип језика који у књижевности нико прије Михаиловића употребљавао није: језик који није стандардни него дијалекатски, и то не дјелимично дијалекатски, него потпуно дијалекатски.  

Мало је познато да је Скендер Куленовић (1910‒1978) написао и неколика огледа о језичким питањима. На основу текстова што су објављени у књизи  Miscellanea I,  штампаној у оквиру његових изабраних дјела, може се закључити  да је написао укупно четири лингвистичка огледа[1]: 1. Име језику, 2. О "дакавцима" и "инфинитивцима", 3. СУ и СА, и 4. О ријечима и дијалогу.

Ри­јет­ки су пи­сци ко­ји су као Ла­за Ко­стић срп­ском је­зи­ку то­ли­ко па­жње по­све­ћи­ва­ли, а ко­ји су упра­во због свог је­зи­ка „ста­вља­ни на стуб сра­ма“. О Ла­зи­ном је­зи­ку – и то са­мо о јед­ном ди­је­лу ње­го­вог је­зи­ка: о нео­ло­ги­зми­ма или ко­ва­ни­ца­ма – пи­са­но је мно­го (а са­жет при­каз и су­шти­ну тог пи­са­ња до­но­си Јан­ко­вић 1969). Но и по­ред то­га, мно­га пи­та­ња – чак и о са­мим нео­ло­ги­зми­ма – ни­су до­би­ла аде­кват­но, у пр­вом ре­ду на­уч­но кри­те­ри­јал­но раз­ја­шње­ње. Да о оста­лим аспек­ти­ма Ла­зи­ног је­зи­ка и не го­во­ри­мо.

Опет се воде крвави ратови. По свему судећи, досадашњи рат Русије и Украјине, коју НАТО користи против руске државе и народа, однео је, укупно, два и по милиона људи, која су, најчешће, исте крви и исте вере. Сада букти рат на Блиском Истоку. Све је то огроман крвави ужас, коме се не види краја.

Сам помен имена Петра Кочића не призива само његово приповједачко дјело –него, још прије,  сам српски језик. И то не толико Кочићев «приповједачки» српски језик, колико Вуков(ски) српски књижевни језик у цјелини. А колико је то двоје код Кочића  блиско, испреплетено, да не кажемо  подударно, свједоче и  непосредне и посредне потврде. Непосредне,  из пера самога   Кочића, кроз његове доприносе  српскоме језику, а посредне из пера других писаца и лингвиста што  (пр)оцјењиваху  како  Кочићев језик тако  и  Кочићеву бескомпромисну борбу за  српски језик.

Почетком 1922, у Совјетсом Савезу Лењин и бољшевици спроводе Нову економску политику ( НЕП ), јер је доба тзв. „ратног комунизма“ опустошило земљу. Опет почиње да се живи, ради, тргује, опет се отварају ресторани и кафане, раде позоришта и почиње издаваштво. Међутим, како каже Виталије Шенталински, то кратко траје:“Излази декрет о конфискацији црквених драгоцености - војници у буђоновкама (у народу их прозваше „свињским њушкама“) безобзирно упадају у храмове и пљачкају их под изговором помоћи гладнима.

Руски философ Николај Берђајев објавио је књигу „Судбина Русије“ у часу када је у Русији победила револуција, која ју је срушила до темеља и почела са изградњом онога што је Станислав Винавер поредио са чудовишним огледом, са „острвом доктора Мороа“. Берђајев је, као родољуб, свим срцем био за победу Русије, иако је, још пре 1917, знао њене слабости и опасности на руском путу.

Човек - разломак, крхотина XX века, нашао се у положају који je пo први пут био такав у свеукупној историји човечанства: пошавши путем самоослобађања, он je поверовао да je самоослобађање могуће захваљујући техници. Техника га je, међутим, учинила робом, начинивши од њега биће које дрхти пред делима својих руку. To се одразило и на свакодневни живот.

Заиста, сви ми каткада умемо да напишемо или да обезбедимо „пријатељске рецензије“. Али, сви ми тачно знамо и када су оне искључене и када се морамо строго придржавати формалних захтева – код избора у звање, поготово кад очекујемо неке проблеме, или код конкурисања за средства код Министарства за науку.