Познато је да је «стих  специфично организован не само ритмички и звучно него и синтаксички [и] интонационо. За разлику од слободног рашчлањивања текста у прози, у стиху се синтакса и интонација прилагођавају метричко-ритмичкој структури. Као ритмичка јединица, стих тежи да буде и синтаксичка јединица. Отуда обично садржи било целу реченицу било синтагму»

Ријетко ком роману као НИН-овом наградом за 2020. годину овјенчаном роману Контраендорфин Светислава Басаре тако добро пристаје квалификација да је контроверзан. Јер, сама лексема "контроверзан" прије свега значи онај који је споран, који је доведен у питање, онај о коме се води дискусија у јавности.

Од Видовданског протеста кренуло се с нападима на „неутралне“. Као да је опадање бројности учесника протеста требало да се надокнади притиском на неутралне да се и они прикључе.

„Неутрални сте? Сви су вам исти? Не подносите Вучића, али не миришете ни опозицију? Погледајте овај видео и још једном добро размислите о свему“, гласи наслов чланка на Novoj S. Ту се затим каже:

„Политичко-друштвено `семе раздора` последњих година („година“? – С. А.) су неутрални грађани Србије. Њихова идеологија је да нису ни на једној, ни на другој страни политичког спектра. Наводно, они су објективно неутрални. … Због тога су студенти у блокади, по ко зна који пут, објавили видео под називом `Мирно спавај свете, не туку твоје дете`, алудирајући управо на `неутралце`“.

Рекуреницја је термин лингвистике текста који, као основни облик остварења кохезије,  подразумијева различите врсте   "понављања елемената и образаца" унутар једнога текста (Бограндe, Дреслер 2010:62), с тим да је   кохезија једно, и то примарно, конститутивно начело комуникације текстовима[1].

Блокаде су прекинуте, после више од пет месеци, у Студентском културном центру и Културном центру Београда. Хоће ли све да се врати на старо, или ће нешто да се промени?

Вјероватно нема ниједног истраживача који је писао о Бећковићевој поезији а да као њену доминантну особину није истакао врло специфичан а самосвојан поетски језик Бећковићев. (О карактеристикама тог језика в. нпр. Ковачевић 1995). Бећковићев однос према језику може се, међутим, анализирати не само преко поетског језика Бећковићевог, него и преко експлицитних Бећковићевих исказа о језику, разасутих по његовим многобројним интервјуима и бесједама. У готово сваком Бећковићевом интервјуу, а неријетко и у бесједама, Бећковић "проговори коју" и о језику

Вјероватно нема ниједног истраживача који је писао о Бећковићевој поезији а да као њену доминантну особину није истакао врло специфичан а самосвојан поетски језик Бећковићев. (О карактеристикама тог језика в. нпр. Ковачевић 1995). Бећковићев однос према језику може се, међутим, анализирати не само преко поетског језика Бећковићевог, него и преко експлицитних Бећковићевих исказа о језику, разасутих по његовим многобројним интервјуима и бесједама. У готово сваком Бећковићевом интервјуу, а неријетко и у бесједама, Бећковић "проговори коју" и о језику (в. нпр.: Бећковић 2001; Бећковић 2002). Те Бећковићеве изреке можда на најбољи начин одражавају његовo схватање српског језика и однос према њему.

Угледни амерички часопис „Foreign Policy“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним и помало циничним насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента чланка могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Последње генијалне књиге које долазе из тог правца биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, a од тада се на руској сцени није појавило ништа интересантно. Где је нова Наташа Ростова? Где је нови Јуриј Живаго? – пита се забринути и „добронамерни“ аналитичар.

Сам помен еквивалентности у вези с поезијом одмах призива Јакобсонову поетску функцију језика. Јер, «поетска функција пројектује принцип еквивалентности из осе селекције у осу комбинације» (Јакобсон 1996:296). Тако схваћена, поетска функција «еквивалентност уздиже до конститутивног начела секвенце. У поезији се један слог изједанчује са било којим другим слогом исте секвенце; узима се да је нагласак речи једнак нагласку речи, као што се ненаглашеност једначи са ненаглашеношћу

Дипломирао је 1982. године и магистрирао 1988. године на Факултету политичких наука на тему Прилог критици историјског материјализма као филозофије историје. Докторску дисертацију на тему Теоријско-методолошки проблеми изучавања еволуције предграђанских друштава израдио је и одбранио на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду 1995. године, где предаје општу социологију, теорије моћи и савремене политичке теорије.