„Можете ли да нам објасните ко су биле усташе?” – безазлено ме упита једна монахиња. Са нама је било и неколико америчких посетилаца. Одакле да почнем, шта да кажем, а да не саблазним сестринство и све те добре људе... Јер, прича о усташким покољима превише је гнусна, а међу нама је владала свечана, поклоничка атмосфера. Како да им објасним да су деца са својим мајкама и бакама клана и касапљена, жива спаљивана, жива бацана у крашке јаме, да су рађене још горе и ужасније ствари и све то уз ћутеће одобравање папе Пија XII и Римокатоличке цркве? Осим тога, њихова земља, САД, после рата је те усташе спасавала и она их је у наше дане вратила у Хрватску, Босну и Херцеговину како би, уз америчку помоћ, завршили започети посао. Њихови потомци данас славе своје победе и „Олује”, уверени да су оне доказ да су све време, баш као и 1941, као оруђе моћне западне цивилизације, били „на правој страни историје” .
У Аризони, у пустињи Сонори, у земљи Апача, под њиховом светом планином Грејем, налази се православни манастир Светог Пајсија. Посвећен светитељу који је крајем XVIII века са грчког на рускословенски превео Добротољубље и тако покренуо обнову духовног живота у царској Русији и словенском свету, овај манастир донедавно је припадао Српској православној цркви. Сада је у саставу Руске заграничне православне цркве и у њему нема Српкиња. Он, међутим, на сваком кораку, чува наше трагове.
Према Трасковом рјечнику Темељних лингвистичких појмова дискурс је «било који повезани дио говора или писма» (Траск 2005: 57), који проучава дисциплина анализа дискурса, утемељена и проширена прије свега на енглеском говорном подручју. Тако схваћен дискурс и анализа дискурса «тешко су разлучиви» од текста и текст(уал)не лингвистике, уобичајених и у употреби неупоредиво чешћих термина у европској (прије свега њемачкој, холандској и словенској) лингвистици. (Траск 2005:31).
У поетском опусу Даринке Јеврић, који чини једанаест збирки поезије[1], збирка Посланице с Проклетија по много чему је специфична, да не кажемо уникатна. То је посљедња збирка њене поезије, а објављена је постхумно на основу њене пјесничке заоставштине; то је збирка поезије једне од посљедњих српских становница Приштине, тако да се може и мора читати и као пјеснички дневник о "брисању" Приштине као српског града, и као дневник о пјесникињином преживљавању приштинског српског усуда, са стално упереним трима погледима, двама сувременим – једном према Београду, а другом према Западу, или конкретније речено према западним НАТО авионима на небу – и једном савремено-историјском: ка Косову као српском културном и националном идентитетском исходишту.
Два су насловна упоришна термина нашега рада: текстостилем и криптографски дискурс. Разјашњење њиховог међуодноса темељено на егземплификацијској анализи, што ће рећи на конкретном корпусу, представља основни циљ овога рада. Упоришне термине при том обједињава иста семантема лексема текст или дискурс, при чему је та семантема нашла израз у коријенском морфему првога термина (текстостилем), док је у другом термину, будући да је он синтагматског типа, она добила свој лексички израз (криптографски дискурс).
Србији је детитоизација судбински потребна. Један од начина да се до ње дође јесте и подизање споменика Дражи Михаиловићу. И четници и партизани имају своје тамне и светле стране; свуда је било издајника и јунака. Али, Тито ни по једном суштинском мерилу не може да издржи поређење са Дражом.
Тек успутно ће се, прије свега као занимљивост, у литератури поменути познанство Гаврила Принципа и Момчила Настасијевића. Тако Н. Петковић каже да је «податак да је [Момчило Настасијевић] лично познавао Гаврила Принципа свакако занимљив. Давао му је, наиме, у Београду подуке из математике, а Принцип је подучавао млађу сестру Даринку из немачког језика» (Петковић 1991:629). Тај податак о међусобним подукама наводи и С. Ракитић, уз закључак да је «то све што се зна о овом дружењу.
Ливно, Садиловац, Глина, Шушњар, Приједор, Пребиловци... Нижу се годишњице геноцидa над Србима у Независној Држави Хрватској – масовних клања, касапљења, спаљивања, бацања у јаме, силовања, протеривања, присилних римокатоличења српске деце, жена и мушкараца уочи, за време и после Илиндана 1941. године. И још једна, нова годишњица, која се у Хрватској у ове дане прославља, а у Србији и Српској обележава парастосима – протеривање, праћено убиствима цивила и уништењима целих села, Срба из Далмације, Лике, Кордуна и Баније 1995. године. Упркос другачијим историјским околностима, јасно је да је реч о једном, дугорочном историјском процесу – планском, осмишљеном уништењу српског народа на тлу Крајине и Хрватске. Оно о чему су Павелић и Хитлер сањали, постигли су Туђман и Клинтон. Остаци остатака српског народа у Хрватској данас се убрзано претапају у Хрвате.
ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ У СЛАДОЈЕВОЈ ПЈЕСМИ
Па које то историјске чињенице у своју пјесму о Принципу уплиће Ђорђо Сладоје? Навешћемо оне најбитније тако што ћемо цитирати дио пјесме који на њих упућује, а затим дати њихово историјско освјетљење.
Већ у првоме стиху – Не црном руком но вођен мишљу светом – одриче се утицај «Црне руке» у Принциповој одлуци да изврши атентат. А «Црна рука» јесте друго, у народу раширеније име за српску официрску организацију «Уједињење или смрт», чији је вођа био Драгутин Димитријевић Апис. Често се наглашавало да је Гаврило Принцип уз наговор и подршку «Црне руке» извршио Сарајевски атентат.
На Видовдан нам се, заслепљеним привидима, враћа вид. Ми, истина, свакога дана и свакога трена гледамо и бирамо између Небеског и земаљског царства, између истине и лажи, правде и насиља, подвига и страха. Али на Видовдан све сагледавамо боље и јасније, као што са врха споменика на Гази местану, као на длану, видимо цело Косово поље и, у даљини, Метохију. На Видовдан осећамо на себи очи предака, знамо да нас они виде. И тада се, увек и изнова, питамо: јесмо ли остали у Завету?
