Уочи градских избора у Новом Саду, поставило се питање да ли можда оживљава војвођански сепаратизам?
У уједињеној опозицији, која се налазила на месту 11 гласачког листића у Новом Саду, била је и Лига социјалдемократа Војводине – ноторна сепаратистичка странка (о којој сам детаљно писао овде 215-217). Због тога је премијер и могао за ову листу да иронично каже како је „суштински њихов кандидат Грухоњић“.
Тема романа Кукавичја пилад Лабуд Драгић јесу догађаји везани за комитски покрет у Црној Гори током Првог свјетског рата и непосредно по његовом окончању. То није аутентични комитски покрет који је у Црној Гори настао 1916. године, као вид устаничке гериле против аустроугарске окупације земље, по одласку краља Николе у емиграцију. У питању је комитски покрет настао послије формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који чини једна црногорска сепаратистичко-терористичка формација, која "каља" угледно комитско име,иза којег стоји облик традиционалног црногорског одбрамбеног четовања.
Да је име знак, nomen est omen, препознато је давно. Но, шта значи надимак који човек добија? Иако отисак његове природе, он понекад изгледа помало загонетно. Не зато што је надимак непрецизан, јер је то ретко случај, већ зато што није увек најјасније шта он означава у човеку који га носи. У карактеролошким случајевима, путања препознавања је прецизна: када неког у детињству прозову као слину или хуљу или уштву, читав потоњи живот то најчешће потврди. Такав је Дикенсов Јураја Хип. Јер, деца су обично тачна у својим предосећањима. Али, шта значи када човека зову ветар?
Предлог резолуције Генералне скупштине Уједињених нација о „Међународном дану сећања на геноцид у Сребреници 1995. године“ изнова нас је подсетио на то да се геноцид не може ни сакрити нити прећутати. Покушавајте да заборавите, окрећите главу на другу страну, учите своју децу да се окрену будућности. Они који су геноцид починили, или њихови потомци, доћи ће по вас. На крају ће себе прогласити жртвама а вас - џелатима.
Мирослав Тохољ је без сумње један од најпознатијих и најзначајнијих савремених српских приповједача. Од четрнаест до сада објављених жанровски различитих књига (романа, приповиједака, есеја, разговора, преписки, историјских студија) три су збирке приповиједака: Апотекаркин рај и мушке ствари (Сарајево 1981), Мала Азија и приче о болу (Бањалука 2002; Београд 2003), и Венчање у возу (Београд 2007).
Реформу образовања у Србији, након 5. октобра 2000, можемо сликовито представити као транзицију из система који производи одговорну националну елиту, као и модернизацијски квалификовану средњу класу, у систем обуке и социјализације „помоћног становништва“ – које је планирано да обавља само рутинске, полуквалификоване и услужне послове за центар светског капиталистичког система.
Теза по којој су колонизација српске науке и пропадање српског Универзитета већ увелико поодмакли процеси, ових дана добила је громогласну потврду.
На Филозофском факултету у Новом Саду годинама предаје Динко Грухоњић, познат по антисрпским ставовима и по медијском утицају, подржаном стотинама хиљада америчких долара и евроунијских евра.
Три романа Мира Вуксановића вјероватно су тематски уникатан примјер не само у српској него и у свјетској књижевности. Јер, основна тема тих трију најзначајнијих Вуксановићевих романа јесу ријечи. А то су романи: 1) Семољ гора: азбучни роман у 878 прича о ријечима; 2) Семољ земља: азбучни роман о 909 планинских назива, и 3) Семољ људи: азбучни роман у 919 прича о надимцима.
Ана Лалић, која сада формално води Грухоњићев НДНВ, прославила се прошле недеље изјавом, а коју је одушевљено истакла Autonomija info, да је „у Војводини на делу досрбљавање“, као и „галоп српског национализма”.
Зашто главни, универзитетски ток београдске академске историографије тако упорно и марљиво премерава српску националну историју аршинима Американаца, Британаца, Немаца? Зашто српски историчари, када установе да нешто у српској прошлости премало личи на њихове западне узоре, узимају тако непријатељски и подругљив тон? Зашто нису у стању да заснују баш ни једну нову, оригиналну научну парадигму, које би омогућила да се, уместо пуког препричавања и превођења западне литературе, заснује аутентична историјска мисао и тиме, ко то зна, можда нешто и допринесе светској науци?
