Ово је наслов књиге Синише Стефановића, коју је у октобру објавио Андрићев институт (Одјељење друштвених наука).

Синиша Стефановић је историчар, запослен у Заводу за проучавање културног развитка (Београд). Он већ дуже од деценије истражује културолошке аспекте српског матичног писма. Био је координатор Заводовог пројекта Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији из ког су произашли Стефановићеви научни чланци, као и важан део грађе за ову књигу.

Као књижевна врста, аутобиографија уједињује три момента: као graphie, она је писање; као bios, она је живот; као autos, она је човеково писање о властитом животу. Она је, дакле, оно писање у коме се спајају живот и човек. Иако тај спој вреди за свако писање, само у аутобиографији онај који пише је истоветан са оним о коме пише: роман у првом лицу, чак и као аутобиографски, нема у себи чврсту, миметичку и денотативну везу са приповедачем као што је има и оглашава аутобиографија. У њему је та веза – конвенција и fiction, док је у аутобиографији, крај све фикционализације коју доноси приповедање, доживљена као – егзистенција и faction.

“Данас дело Бранка Ћопића” – вели један од највећих познавалаца тог дјела Воја Марјановић – “живи зависно од рецептивне снаге и потребе читалачке публике. ‘Цео Ћопић’ не може се ‘допасти’ савременом читаоцу. Пре свега зато што у његовом списатељском рукопису има тема и мотива, а онда и књига, које замичу ‘својим бићем’ у прошлост, чинећи тако ткиво поезије и прозе превазиђеним” (Марјановић 2014:19).

Када је у Лажном цару Шћепану Малом одлучио да, у окружењу свих припадника херојског света, српског и васељенског патријарха, једино млади архиђакон Петар одбије дар лажног цара, Његош је назначио светост онога кога је 1835. године и прогласио свецем. Он је наговестио личну изузетност свог претходника на владичанском трону: Петра I Петровића Његоша. Само, дакле, овај светац има снаге да одбије дар саблазни, да не пристане на демоничку власт лажова, да очува идеју светости у часу када се сумрак све снажније спушта на судбину херојства. Само светац одбија епохалног гласника нихилизма. Ко је, отуд, био – у историји и народном предању – овај најзнатнији од свих црногорских владика, који је запамћен под именом Свети Петар Цетињски?

Најновији догађаји недвосмислено су потврдили оно што се до сада наслућивало: иза кампање смањивања броја српских жртава логора смрти Јасеновац, односно порицања геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској стоје, као локални извршиоци ширег подухвата, Влада републике Србије, њена премијерка Ана Брнабић и председник републике Александар Вучић. Важно је да ту чињеницу уочимо и истакнемо.

У првом делу ових сећања описао сам општи утисак о Београдској опери осамдесетих. У другом делу дао сам преглед наших ондашњих сопрана и мецосопрана. Сада ћу пак да опишем какав су утисак на нас, у то време, остављали мушки солисти Београдске опере.

Најновији догађаји недвосмислено су потврдили оно што се до сада наслућивало: иза кампање смањивања броја српских жртава логора смрти Јасеновац, односно порицања геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској стоје, као локални извршиоци ширег подухвата, Влада републике Србије, њена премијерка Ана Брнабић и председник републике Александар Вучић. Важно је да ту чињеницу уочимо и истакнемо.

Зубовићка због тога није била за Кармен, али је била солидна Адалђиза, и права је штета што таквих мецосопранских улога (девојака-супарница) није било више у класичној оперској литератури. Дубравка је лепо изгледала, задржала је девојчаку линију и имала допадљиво лице с израженим очима, тако да би она с таквом спољашношћу тим улогама баш пристајала, без обзира на мане гласа.

Ријеч „особеност“  значи посебност или изузетност, односно јединственост, у скупу од  четрдесет  блискозначница  што их за ту ријеч даје рјечник синoнима (Ћосић 2008: 429), а између којих су јој по значењу најближе: различитост, чудноватост, нарочитост, изванредност, атипичност, нетипичност, необичност, неуобичајеност, индивидуалност, посебност, уникатност, својеврсност, ексцентричност, својственсот, јединственост, специфичност, оригиналност, самосвојност, чудно(вато)ст, карактеристичност, изванредност, изузетност, оригиналност. И да се ту – на „оригиналности“  – задржимо.

Да ли је најпрецизније кад човека назовемо пасатистом зато што му се чини да је лепше посматрати шаховске партије које су игране пре него што су компјутери променили епохални доживљај света као целине? У тој промени је обухваћен и мистички темељ на којем је заснована вишеоблична представа о шаху. Јесу ли сентименталне сањалице последња адреса на којој се некадашње борбе шаховских титана чине привлачнијим од садашњих такмичарских обрачуна одвише испрограмираних умова? Као да је у тој разлици постала очигледна давнашња разлика између природних и духовних наука. Она се препознаје кроз одговор на питање о томе да ли у научнику постоји свест о историји онога чиме се бави.