У наслову поеме  Благоја Баковића  КАКО ВРАБАЦ ПЕВА семантички је најдоминантнија  ријеч  КАКО, због тога што КАКО  нужно подразумијева и ШТА  и ЗАШТО врабац пјева.  А то је тим логичније уколико  се зна  да није могуће говорити о   начину  пјевања ако није познат предмет пјевања, с тим  да су  и начин и предмет пјевања нужно условљени  разлогом   и циљем  пјевања.   На тај начин  изјавно-упитна реченична   форма  наслова КАКО ВРАБАЦ ПЈЕВА  имплицира још најмање двије пратилачке  семантичке карактеристике: ШТА и ЗАШТО врабац пјева, с тим да је ово ЗАШТО, будући узрочно-циљно, најмање бисемично,  јер подразумијева  и значење  ЗБОГ ЧЕГА и значење РАДИ ЧЕГА,  што ће рећи подразумијева  како  разлог(е) врапчеве  пјесме тако и њену интенционалност.

Једини начин трајнијег демократског разрешења садашње политичке кризе је ресетовање нашег политичког система – увођење гласања за посланике, уместо за странке. О томе сам исцрпније писао овде, а сада ћу нешто да кажем о томе како би до тога могло да се дође.

После насиља у скупштини, протеклог уторка, многи су рекли да је тиме наш парламентаризам дотакао дно. Наравно, за то није крива само опозиција, већ је то учинак и вишегодишњих злоупотреба од стране режима.

  Интернетски подаци, а и библиографски подаци уз најновије књиге Љубивоја Ршумовића,  несагласни су у погледу броја књига које је објавио Љубивоје Ршумовић:  наводи се  да је  написао или преко 70 или преко 80 књига. Сама та чињеница да је готово небитно  да ли је написао десет мање или више књига, кад их је ионако засигурно више од седамдесет – довољно говори о врло плодном књижевном раду Љубивоја Ршумовића.

Фоничка или звучна  поезија  је без сумње не само најексплицитнија потврда постојања језичког симболизма, него и његов највиши стадијум. Језички симболизам заснива се на симболици гласова или фонема,  тако да се изједначава са  фонетским  симболизмом.    "Фонетски   симболизам односи се на оне случајеве у језику у којима су својства звукова на иконичан начин повезана са својствима референата" (Ковић 2017:47).  Бројна психолингвистичка, неурокогнитивна и примијењено конгнитива истраживања фонетског симболизма "показала су да фонеме могу да укажу на значење речи али само за одређене димензије, као што су величина, облик, даљина, као и тврдоћа, али се не односе на конкретна значења.  И премда фонеме, у случају фонетског симболизма, имају значење, то значење је фундаментално различито од значења морфема и лексема. Врсте семантичких информација доступне путем фонетског симболизма изгледа додају неку врсту експресивности речима" (Ковић 2017:65). А колико су истраживачи фонетског симболизма увјерени у његову универзалност, можда понајбоље свједочи тврдња да ће "огроман број експерименталних доказа ... водити ревизији дефиниције језика и признавања језичког симболизма као неизоставне језичке одлике" (Ковић 2017:7).    Та  психолингвистичко-неуролошка истраживања су се, међутим,  готово искључиво бавила фонетским симболизмом комуникативног језика, док су потпуно заобилажена  питања симболизма у   поетском  језика, односно у  фоничној  или звучној  поезији као његовом најрепрезентативнијем  (под)жанру. 

Роман «Испод таванице која се љуспа»  Горан Петровић је назвао «кино-новелом»,  прије свега због тога што  основна тема  романа јесте пројекција филма у биоскопу «Сутјеска» у Краљеву у вријеме Титове смрти, тј. у поподневним сатима 4. маја 1980. године (у 15 сати и 4 мин).  Ширећи  ту основну тему представљањем  карактерних особина и  судбина свих малобројних посјетилаца

Градић Маутхаузен је пријатно место на обали Дунава, које одише типично аустријским спојем реда и лежерности. Све је ту на своме месту, сређено, поправљено, уобличено, очишћено. Посетилац може да у неком од кафеа поређаних дуж обале попије капућино и одмори поглед на великој, светлуцавој реци. Када је време лепо, може да гледа како Дунавом промичу једрилице и бродићи са релаксираним припадницима аустријске средње класе.

За ову власт често се каже да је „стабилократија”, али после 1. новембра она то више није. Део друштва захватила је грозница промене, а као једно од главних решења истиче се „прелазна влада”, која би припремила „слободне и поштене изборе”.

Међутим, и најслободнији и најпоштенији избори не би донели готово никакву позитивну промену ако би остао садашњи изборни систем. Он је и осмишљен тако да Србијом, шта год да се догоди, наставља да влада страначко-лидерска олигархија, а не Народна скупштина.

Зашто посећивати резервате америчких староседелаца? Ономе ко је био у српскима гетима на Косову и Метохији нису потребна посебна објашњења. Ако хоћете да проучите механизме покоравања, колонизације и геноцида, да сазнате шта нас још чека, дођите у резервате.

Има много разлика између Срба и америчких староседелаца. Страдамо, ипак, од исте руке. Исто дугорочно планирање, погажене речи и прекршени споразуми, исте (култур)расистичке предрасуде, медијска пропаганда, покољи, пљачке, пресељења, преотимање деце, корумпирање елита, прекрајање историје, идентитетски експерименти, уништавање и преузимање културног наслеђа. Исто коришћење племена једних против других да би, на крају, чак и најверније слуге биле уништене или асимиловане. Јер, њих суштински не занима да ли сте им пружили отпор или сте им послушно служили; они хоће вашу земљу и ваше душе.

 „Можете ли да нам објасните ко су биле усташе?” – безазлено ме упита једна монахиња. Са нама је било и неколико америчких посетилаца. Одакле да почнем, шта да кажем, а да не саблазним сестринство и све те добре људе... Јер, прича о усташким покољима превише је гнусна, а међу нама је владала свечана, поклоничка атмосфера. Како да им објасним да су деца са својим мајкама и бакама клана и касапљена, жива спаљивана, жива бацана у крашке јаме, да су рађене још горе и ужасније ствари и све то уз ћутеће одобравање папе Пија XII и Римокатоличке цркве? Осим тога, њихова земља, САД, после рата је те усташе спасавала и она их је у наше дане вратила у Хрватску, Босну и Херцеговину како би, уз америчку помоћ, завршили започети посао. Њихови потомци данас славе своје победе и „Олује”, уверени да су оне доказ да су све време, баш као и 1941, као оруђе моћне западне цивилизације, били „на правој страни историје” .

У Аризони, у пустињи Сонори, у земљи Апача, под њиховом светом планином Грејем, налази се православни манастир Светог Пајсија. Посвећен светитељу који је крајем XVIII века са грчког на рускословенски превео Добротољубље и тако покренуо обнову духовног живота у царској Русији и словенском свету, овај манастир донедавно је припадао Српској православној цркви. Сада је у саставу Руске заграничне православне цркве и у њему нема Српкиња. Он, међутим, на сваком кораку, чува наше трагове.