Говорећи о језичкој типологији српских романа друге половине XX вијека, Д. Јовић (1985:80) ће за примјер модерног романа "који је у највећој мери структуриран у духу књижевне норме" навести роман Доротеј Добрила Ненадића. "Готово да нема тумача Ненадићевог романа", вели А. Јовановић, "који није истакао лепоту његовог језика. О томе постоји општа сагласност. Све те оцене можда су најсажетије дате у наслову једног приказа лепо казивање.
Српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази се у стању слободног пада. Она као да више нема ничег заједничког са оним што је била у време својих великих утемељивача: Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића, Михаила Гавриловића, Слободана Јовановића, Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Владимира Ћоровића, Васиља Поповића, Николе Радојчића, Мите Костића и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века.
Закон о службеној употреби језика и писама донесен је још давне 1991. године (Службени гласник РС 45/91), и у делу који се односи на већински српски језика у њему није промењена ни једна једина запета, за разлику од дела који се односи на мањинске језике, који је битно дорађиван чак пет пута (1993, 1994, 2005. и 2010. в. Службени гласник РС 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005. и 30/2010). О Закона о службеној употреби језика и писама доста је писано.
Нисам видео да је неко на овој нашој („суверенистичкој“) страни коментарисао промене у НИН-у, па да ја то урадим.
Кука, запева и проклиње „грађанска Србија“ због НИН-а. „НИН више не постоји“, смрачио се Иван Миленковић. „НИН, то је за мене пре свега морална категорија“, сетан је Драган Великић. „Одувек је био једна врста слободарског часописа“, „пас чувар друштва од самовоље власти“, у жалости је Неда Тодоровић. За преузимање НИН-а чак каже да је „ударац на културно-цивилизацијску ситуацију у Србији“ (sic!).
У јануару 2024. године је умро Франц Бекенбауер. Отишао је на дуго путовање у ноћ јунак многог младићства. Та чињеница није за потцењивање. Јер, како је писао Конрад Лоренц, богови којима смо се поклонили у младости остају наши заувек. Био је симпатичан човек, осмехнут, уљудан, отмен у својој атитуди, и успешно је крманио главним током светског фудбала, медија и новца. Ни у игри ни у животу није у њему било ничег од побуњеника. Успех је био његов заштитни знак: trademark.
На Светог Стефана, на дан своје Крсне Славе, у 92. години, упокојио се српски психијатар Светомир Бојанин. Интелектуалац европског формата, чије обимно, философски усмерено дело нуди много подстицаја не само за психијатрију, него за све академске дисциплине које теже разумевању човека и смисла његовог постојања, Бојанин је у српској култури, којој је свим срцем припадао, остао недовољно познат.
У књизи Емира Кустурице Кад мртве душе марширају (Catena mundi, Београд, 2022) постављају се нека од основних питања нашег времена. Она представља, по свом пореклу, јединствену целину која је настала из ауторових видео обраћања која је доносио Спутњик. Њене теме представљају илустрације основног става који се разгранавао у различитим правцима и садржајима, да би − појавивши се у облику књиге – постале део полиморфног културно-политичког есеја. То би била њена жанровска одредница, јер је књига састављена од разнородних садржаја.
Сву књигу Мома Капора Драги наши (Капор 2009)[1] чине приче у форми писма. То су текстови које је он објављивао у колумни «011» у Вестима, дневним новинама српске дијаспоре, што излазе у Франкфурту на Мајни. На неке од битних особина тих текстова упућује не само позивни телефонски број Београда у називу колумне и сам наслов књиге, него и изјаве самога Капора у појединим од текстова у књизи.
Ово је наслов књиге Синише Стефановића, коју је у октобру објавио Андрићев институт (Одјељење друштвених наука).
Синиша Стефановић је историчар, запослен у Заводу за проучавање културног развитка (Београд). Он већ дуже од деценије истражује културолошке аспекте српског матичног писма. Био је координатор Заводовог пројекта Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији из ког су произашли Стефановићеви научни чланци, као и важан део грађе за ову књигу.
Као књижевна врста, аутобиографија уједињује три момента: као graphie, она је писање; као bios, она је живот; као autos, она је човеково писање о властитом животу. Она је, дакле, оно писање у коме се спајају живот и човек. Иако тај спој вреди за свако писање, само у аутобиографији онај који пише је истоветан са оним о коме пише: роман у првом лицу, чак и као аутобиографски, нема у себи чврсту, миметичку и денотативну везу са приповедачем као што је има и оглашава аутобиографија. У њему је та веза – конвенција и fiction, док је у аутобиографији, крај све фикционализације коју доноси приповедање, доживљена као – егзистенција и faction.
