Алексеј Лосев је рођен 23. септембра 1893. године на југу Русије, у Новочеркаску. Његов отац је био наставник математике, али је брзо напустио породицу и дечака је одгајила мајка. Била је строга и искрено религиозна жена, која је сину пружила свеобухватно образовање.
Прва образовна институција Алексеја Лосева била је класична гимназија у Новочеркаску. Гимназијски програм је, поред свеобухватног проучавања егзактних и хуманистичких наука, пружао и опсежан курс верске наставе. Поред наставе, Лосев је, како сам каже, „ишао у позориште осам пута недељно“, писао и читао часописе „Око света“, „Природа и људи“, „Гласник знања“ и друге, завршио је приватно, курс свирања класичне виолине, певао у црквеном хору, волео је астрономију и философију Владимира Соловјова. Као врхунски ученик, добио је златну, „царску“, медаљу, коју није било лако стећи. Лосев се сећао да је у то време већ био „готов философ и филолог“.
Брак je у свим људским заједницама сматран светим чином, који потврђује не само биолошко-космичку човекову датост, него и његову метакосмичку задатост. Брак je сведочио о складном поретку васионе, јер су младожења и млада представљали Сунце и Луну, Небо и Земљу, a свадбени обреди су увек били обилати космичком символиком (песме о женидби и удадби небеских тела, тако присутне у нашој усменој лирици, налазе су у најстаријем индоевропском слоју српског сећања, у ономе чиме обилују и Веде).
Из љубињског краја у Херцеговини, Гојко Ђого је пошао типичним књижевничким путем у доба „социјализма са људским лицем“ - радио је као новинар, био уредник књижевних трибина у београдском Дому омладине, покретао и уређивао часописе. А онда је објавио „Вунена времена“ и, као и сваки прави песник ( или сваки прави Херцеговац, јер је многи из тог краја, рођењем под тамошњним Сунцем, песник) у лудим временима, добио робију.
Предраг Богдановић Ци у српској се књижевности појавио као пјесник седамдесетих година прошлога вијека. И остао вјеран поезији. Објавио је седам збирки поезије: Доле, доле где ракови живе (Београд: Видици, 1970), Кроз кишу је Еским са рибама освојио небо (Београд: ИЦС, 1972), Баш Челик и чардак на четири воде (Београд: ИЦС, 1978), Скомрах женик леђанске невесте (Београд: Нова књига, 1985), Александријска библиотека (Београд: БИГЗ, 1994), Ходећи водом (Београд: Просвета, 1997), и Трубе и печати (Београд: Рашка школа, 2010).
Пре неколико дана објављена је вест да је Марија Заболотскаја, заменица представника Русије у Уједињеним нацијама, осудила Међународни резидуални механизам за кривичне судове (наследник Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, уобичајеног названог Хашким трибуналом) због односа према некадашњем команданту Главног штаба Војске Републике Српске, генералу Ратку Младићу и првом председнику Републике Српске, Радовану Караџићу (овде).
У Скупштини су 3. децембра усвојене измене Закона о уџбеницима. Влада је посланицима послала предлог закона по коме државно предузеће штампа уџбенике за седам предмета (српски, историју, географију, свет око нас, природу и друштво, ликовно и музичко). Али, онда је та иста влада, током скупштинске расправе, на свој сопствени предлог изнела амандмане, преко којих је оних седам предмета свела на два (историја и географија; члан 7 ст. 2).
После убиства краља Александра Карађорђевића 1934. године у Марсеју, Краљевина Југославија ушла је у период спољнополитичке нестабилности, коју је подстакао и пораст фашистичког утицаја у Европи. Управо тај политички вакуум и неодлучност београдске дипломатије представљају полазну тачку Јанковићеве дипломатске мисије у Тирани. Његово сведочење о том времену је немилосрдно: „Свет изгледа без икаквог поштења.
Данас у пјесничком гласу Милице Бакрач, без сумње, најаутентичније, најискреније и најекспресивније одјекује српски глас Црне Горе, или можда прецизније: глас Српске Црне Горе. Поезија Милице Бакрач већ је постала заштитни знак поетске одбране српскога бића и српске суштине Црне Горе. А српску суштину Црне Горе чине њени идентитетски национални критеријуми: језик и писмо. Јер, народе посебним народима прије свега чини језик као основни, темељни идентитетски критеријум. Срби у томе нису нити могу бити изузетак, само што се код Срба језички комбинује са критеријумом писма: српске ћирилице.
Велики српски песник Милован Данојлић био је и велики кореспондент, који је целога живота писао драгоцена писма и на писма ревносно одговарао. У богатој преписци са Данојлићем, коју чувам у насушној личној архиви, налазе се и два лепа трага овог ризничара српске културе која вреди поделити са заинтересованима.
Драги читаоче,
Ово нису „спојлериˮ. Само уводи у заплет „Летописа Наранијеˮ, да вам заголицам уобразиљу. (Која није исто што и машта. Машта је, како је говорио владика будимски Данило, „ма штаˮ, бесплодно фантазирање, а уобразиља је начин да пред собом видимо стваралачке „образеˮ – образ је лик ). Ови „Летописиˮ спадају у најлепше дечје књиге 20. века, што значи да су и за нас, тобож одрасле (у ствари, пречесто презреле, а незреле).
