Уочи градских избора у Новом Саду, поставило се питање да ли можда оживљава војвођански сепаратизам?

У уједињеној опозицији, која се налазила на месту 11 гласачког листића у Новом Саду, била је и Лига социјалдемократа Војводине – ноторна сепаратистичка странка (о којој сам детаљно писао овде 215-217). Због тога је премијер и могао за ову листу да иронично каже како је „суштински њихов кандидат Грухоњић“.

Реформу образовања у Србији, након 5. октобра 2000, можемо сликовито представити као транзицију из система који производи одговорну националну елиту, као и модернизацијски квалификовану средњу класу, у систем обуке и социјализације „помоћног становништва“ – које је планирано да обавља само рутинске, полуквалификоване и услужне послове за центар светског капиталистичког система.

Ана Лалић, која сада формално води Грухоњићев НДНВ, прославила се прошле недеље изјавом, а коју је одушевљено истакла Autonomija info, да је „у Војводини на делу досрбљавање“, као и „галоп српског национализма”.

Нисам видео да је неко на овој нашој („суверенистичкој“) страни коментарисао промене у НИН-у, па да ја то урадим.

Кука, запева и проклиње „грађанска Србија“ због НИН-а.  „НИН више не постоји“, смрачио се Иван Миленковић. „НИН, то је за мене пре свега морална категорија“, сетан је Драган Великић.  „Одувек је био једна врста слободарског часописа“, „пас чувар друштва од самовоље власти“, у жалости је Неда Тодоровић. За преузимање НИН-а чак каже да је „ударац на културно-цивилизацијску ситуацију у Србији“ (sic!).  

Ово је наслов књиге Синише Стефановића, коју је у октобру објавио Андрићев институт (Одјељење друштвених наука).

Синиша Стефановић је историчар, запослен у Заводу за проучавање културног развитка (Београд). Он већ дуже од деценије истражује културолошке аспекте српског матичног писма. Био је координатор Заводовог пројекта Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији из ког су произашли Стефановићеви научни чланци, као и важан део грађе за ову књигу.

У првом делу ових сећања описао сам општи утисак о Београдској опери осамдесетих. У другом делу дао сам преглед наших ондашњих сопрана и мецосопрана. Сада ћу пак да опишем какав су утисак на нас, у то време, остављали мушки солисти Београдске опере.

Зубовићка због тога није била за Кармен, али је била солидна Адалђиза, и права је штета што таквих мецосопранских улога (девојака-супарница) није било више у класичној оперској литератури. Дубравка је лепо изгледала, задржала је девојчаку линију и имала допадљиво лице с израженим очима, тако да би она с таквом спољашношћу тим улогама баш пристајала, без обзира на мане гласа.

Већ сам довољно стар да могу да пишем сећања, а ову тему сам одабрао као прву зато што ми се чини да је о њој мало, а каткад и погрешно писано.

Има прегршт снимака данашњих извођења – свако може да укључи телефон и сними певање на позорници. Зато добро знамо како ко данас пева. Али, готово да нема снимака живих оперских наступа из Београда осамдесетих. Отуда појава да, који год певач из тог доба да се помене, сви одједном постају „велики уметници“, „незаборавне примадоне“ и „љубимци публике“. А није тако било.

Да је Лакићевић изволео бар дати повезницу на мој чланак, чак и читаоци Peščanika би се могли уверити да скоро ништа у овој реченици, баш као и у целој Лакићевићевој „критици“, није тачно.

О књизи Поглед једног српског националисте Николе Кусовца, Београд: Информатика, 2023, 130 стр.

Никола Кусовац (р. 1935) припада генерацији мојих родитеља. Та генерација је шездесет година живела у Југославији и тешко се, након 1992, привикавала на српско становиште.