проф. др Слободан Антонић

Рођен је 4. децембра 1959. године на Убу. Гимназију је завршио у Ваљеву, а студирао,
дипломирао, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету – Одељење за историју
Универзитета у Београду. По завршетку студија једну школску годину био је професор у средњој
школи, затим три године кустос-историчар у Народном музеју Ваљево, девет година
професионални уредник за историографију у издавачком сектору Војноиздавачког и новинског
центра у Београду, а од 1997. до 2007. године радио је у Институту за новију историју Србије, где је
и сада ангажован на научном пројекту  у својству спољног сарадника у научном звању вишег
научног сарадника. На дужности директора Архива Србије налази се од 2007. године. Члан је
Одбора за историју Срба у 19. веку САНУ, руководилац Одјељења за историју Андрићевог
института и члан Међународног Одбора за обележавање стогодишњице Првог светског рата у
Андрићевом институту у Андрићграду.
Главна поља  научног интересовања др Мирослава Перишића су усмерена ка националној
историји 19. и 20. века,  а у оквиру тог тематског комплекса посебно ка историји града и
грађанског живота у Србији, дипломатској историји, историји Првог светског рата и историји елита.
Аутор је више од 150 научних и стручних радова, од којих 6 самосталних монографија у 8 издања,
5 монографија у коауторству и више од 20 зборника докумената и приређивачких дела. Аутор је
или коаутор већег броја архивистичких изложби, сталних изложбених музеолошких поставки и
пратећих каталога. Учесник је бројних домаћих и међународних научних скупова и конференција у
земљи и иностранству (Париз, Москва, Варшава, Брно, Свети Стефан, Марибор, Печуј, Државни
универзитет La Sapienza у Риму, Мадрид, Истанбул) и најзначајнијих међународних архивистичких
конференција (Квебек, Малме, Куала Лумпур, Малта, Париз). Предавања по позиву држао је на
Државном универзитету  La Sapienza у Риму, на Универзитетима у Љубљани и Копру и на
Академском скупу у Мадриду. Одржао је више уводних реферата штампаних у целини на
домаћим и међународним научним конференцијама. Иницијатор је и руководилац свеобухватног
пројекта заштите и истраживања архивске грађе при српским православним црквеним
општинама, епархијама и црквама у Трсту, Бечу, Сентандреји, Дубровнику и Лондону, утемељивач
серија издања Архива Србије: Историја српске дипломатије – документа, Лични
фондови, Административни фондови, Визуелна историја, Библиотеке Подсећања, Мале
библиотеке Архива Србије и серије Из историје Архива Србије. Идејни је творац и руководилац
пројекта истраживања архивске грађе значајне за историју српског народа у руским архивима
Москви, у Државном архиву у Дубровнику, Државном архиву у Венецији и Османском архиву у
Истанбулу, а у оквиру програмске делатности Архива Србије (истраживање архивске грађе у
страним архивима значајне за историју српског народа). Руководилац је међународног научно-
истраживачког пројекта Москва – Србија, Београд – Русија 16-20. век, у оквиру којег су објављена 4
тома архивске грађе из руских и српских архива и руководилац пројекта Србија у Првом светском
рату у више томова. Истраживачко искуство стицао је у домаћим и страним архивима (Праг,
Москва, Трст, Дубровник, Беч, Сарајево, Лондон). Организатор је или члан организационих одбора
више међународних и домаћих научних скупова и конференција, члан бројних радних група и

стручних тела, програмски сарадник за архивску делатност међународног Форума словенских
култура, председник Радне групе за израду Нацрта закона о архивској грађи и архивској
делатности, председник Комисије за стручни испит из архивске делатности, главни и одговорни
уредник едиције Водич кроз архивску грађу Србије, члан више комисија за одбране докторских
дисертација, магистарских и мастер радова на Филозофском факултету Универзитета у Београду,
уредник више десетина историографских и архивистичких издања, члан више редакција стручних
часописа и Редакције Студије и монографије Института за новију историју Србије. Уредник је
издања Андрићевог института у едицији Знакови, научног часописа Векови у издању Андрићевог
института у Андрићграду и стручни консултант и учесник серијала емисија Радио-телевизије
Република Српска Рат за цивилизацију.
У периоду његовог руковођења Архив Србије је добио Сретењски орден II реда Председника
Републике Србије, Орден Светог Саве првог реда Српске православне цркве и Грамату Српске
православне црквене општине у Трсту.
Др Мирослав Перишић је добитник Плакете града Ваљева 1997. године за књигу Ваљево, град у
Србији крајем 19. века, Грамате Српске православне црквене општине у Трсту 2009. године,
''Златне архиве'' Фондације Александра Арнаутовића за допринос унапређивању архивске
делатности 2013. године и Награде Града Београда за друштвене и хуманистичке науке 2017.
године (са Јелицом Рељић) за књигу Култура Срба у Трсту 1751-1914.

Већ сам довољно стар да могу да пишем сећања, а ову тему сам одабрао као прву зато што ми се чини да је о њој мало, а каткад и погрешно писано.

Има прегршт снимака данашњих извођења – свако може да укључи телефон и сними певање на позорници. Зато добро знамо како ко данас пева. Али, готово да нема снимака живих оперских наступа из Београда осамдесетих. Отуда појава да, који год певач из тог доба да се помене, сви одједном постају „велики уметници“, „незаборавне примадоне“ и „љубимци публике“. А није тако било.

Да је Лакићевић изволео бар дати повезницу на мој чланак, чак и читаоци Peščanika би се могли уверити да скоро ништа у овој реченици, баш као и у целој Лакићевићевој „критици“, није тачно.

О књизи Поглед једног српског националисте Николе Кусовца, Београд: Информатика, 2023, 130 стр.

Никола Кусовац (р. 1935) припада генерацији мојих родитеља. Та генерација је шездесет година живела у Југославији и тешко се, након 1992, привикавала на српско становиште.

Зачудио сам се када сам видео наслов: „Срећко Михаиловић: За увођење санкција Русији 23 одсто испитаника, 35 процената грађана је против, а 42 нема став“ (овде).

Само 35% против санкција Русији? Али, по ранијем истраживању тог истог Демостата 71% грађана Србије било је против санкција Русији! (овде).

Након злочина у „Рибникару“ у грађанској (аутоколонијалној) Србији завладала је хистерија тумачења злочина преко колективне, националистичке патологије српског друштва.

Од кад знам за себе слушам о „позном капитализму“ – завршном стадијуму капитализма, препуном декаденције и противречности, који води ка револуцији.

У суботу је у Охриду председник Србије рекао да, премда он „ништа није потписао“, „некакав договор је постигнут“.