проф. др Милош Ковић

Милош Ковић (Шабац, 1969) је српски историчар, доктор историјских наука и доцент на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Области његових истраживања су Међународни односи (крај 18 – почетак 20. века), као и  Историја политичких идеја (крај 18 – почетак 20. века).

На Универзитету у Оксфорду боравио је на стручном усавршавању академске 2004/2005 године. Учествовао је на међународним конференцијама у Лондону, Фиренци, Јени, Софији, Београду

Предаје општу историју новог века на Одељењу за историју Филозофског факултета, Универзитет у Београду, и на Катедри за историју Филозофског факултета, Универзитет у Источном Сарајеву.

Учесник је неколико научно-истраживачких пројеката у организацији Института за савремену историју у Београду, Филозофског факултета и Балканолошког института САНУ.

Србији је детитоизација судбински потребна. Један од начина да се до ње дође јесте и подизање споменика Дражи Михаиловићу. И четници и партизани имају своје тамне и светле стране; свуда је било издајника и јунака. Али, Тито ни по једном суштинском мерилу не може да издржи поређење са Дражом.

Ливно, Садиловац, Глина, Шушњар, Приједор, Пребиловци... Нижу се годишњице геноцидa над Србима у Независној Држави Хрватској – масовних клања, касапљења, спаљивања, бацања у јаме, силовања, протеривања, присилних римокатоличења српске деце, жена и мушкараца уочи, за време и после Илиндана 1941. године. И још једна, нова годишњица, која се у Хрватској у ове дане прославља, а у Србији и Српској обележава парастосима – протеривање, праћено убиствима цивила и уништењима целих села, Срба из Далмације, Лике, Кордуна и Баније 1995. године. Упркос другачијим историјским околностима, јасно је да је реч о једном, дугорочном историјском процесу – планском, осмишљеном уништењу српског народа на тлу Крајине и Хрватске. Оно о чему су Павелић и Хитлер сањали, постигли су Туђман и Клинтон. Остаци остатака српског народа у Хрватској данас се убрзано претапају у Хрвате.

На Видовдан нам се, заслепљеним привидима, враћа вид. Ми, истина, свакога дана и свакога трена гледамо и бирамо између Небеског и земаљског царства, између истине и лажи, правде и насиља, подвига и страха. Али на Видовдан све сагледавамо боље и јасније, као што са врха споменика на Гази местану, као на длану, видимо цело Косово поље и, у даљини, Метохију. На Видовдан осећамо на себи очи предака, знамо да нас они виде. И тада се, увек и изнова, питамо: јесмо ли остали у Завету?

Предлог резолуције Генералне скупштине Уједињених нација о „Међународном дану сећања на геноцид у Сребреници 1995. године“ изнова нас је подсетио на то да се геноцид не може ни сакрити нити прећутати. Покушавајте да заборавите, окрећите главу на другу страну, учите своју децу да се окрену будућности. Они који су геноцид починили, или њихови потомци, доћи ће по вас. На крају ће себе прогласити жртвама а вас - џелатима.

Теза по којој су колонизација српске науке и пропадање српског Универзитета већ увелико поодмакли процеси, ових дана добила је громогласну потврду.

На Филозофском факултету у Новом Саду годинама предаје Динко Грухоњић, познат по антисрпским ставовима и по медијском утицају, подржаном стотинама хиљада америчких долара и евроунијских евра.

Зашто главни, универзитетски ток београдске академске историографије тако упорно и марљиво премерава српску националну историју аршинима Американаца, Британаца, Немаца? Зашто српски историчари, када установе да нешто у српској прошлости премало личи на њихове западне узоре, узимају тако непријатељски и подругљив тон? Зашто нису у стању да заснују баш ни једну нову, оригиналну научну парадигму, које би омогућила да се, уместо пуког препричавања и превођења западне литературе, заснује аутентична историјска мисао и тиме, ко то зна, можда нешто и допринесе светској науци?

Српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази се у стању слободног пада. Она као да више нема ничег заједничког са оним што је била у време својих великих утемељивача: Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића, Михаила Гавриловића, Слободана Јовановића, Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Владимира Ћоровића, Васиља Поповића, Николе Радојчића, Мите Костића и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века.

На Светог Стефана, на дан своје Крсне Славе, у 92. години, упокојио се српски психијатар Светомир Бојанин. Интелектуалац европског формата, чије обимно, философски усмерено дело нуди много подстицаја не само за психијатрију, него за све академске дисциплине које теже разумевању човека и смисла његовог постојања, Бојанин је у српској култури, којој је свим срцем припадао, остао недовољно познат.

Најновији догађаји недвосмислено су потврдили оно што се до сада наслућивало: иза кампање смањивања броја српских жртава логора смрти Јасеновац, односно порицања геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској стоје, као локални извршиоци ширег подухвата, Влада републике Србије, њена премијерка Ана Брнабић и председник републике Александар Вучић. Важно је да ту чињеницу уочимо и истакнемо.

У српској науци и јавности постепено сазрева свест о геноциду као средишњем историјском искуству српског народа у 20. веку. Сама реч „геноцид“ новијег је порекла, али она означава много старију појаву свесног, намерног уништења једне заједнице. Зна се, наравно, да геноцид током историје нису искусили само Срби. О геноциду над Србима се међутим, за разлику од Холокауста или геноцида над Јерменима, у свету мало зна.