У српској књижевности нема ниједнога  пјесника који је толико  пјевао и писао  о ријечима  колико Бранко Миљковић. Сам Миљковић је  наглашавао да му је основна «формула», тј. начело: «Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или звездама» (Миљковић 1972: 261; Рашић Михајловић 2012:66). Вјероватно зато лексема «реч» и јесте најфреквентнија лексема у његовој поезији. Као да је у основи Миљковићевог виђења поезије став А. А. Потебње да «језик није само материјал за поезију, као што је мрамор за кип, већ је сама поезија» (Мајенова 2009:71‒72).  Зар се онда чудити  Миљковићевом  ставу  да се могу препјевати филозофски системи,  па чак  и сам Анштајн. «Све истинске формуле света су» –  каже Миљковић –  «поетске. Често буљим у Анштајнове формуле и верујем да се оне могу препевати» (Миљковић 1972:261; Миљковић 2012:10,  напомена 10).  Ако се филозофски и математички системи могу препјевати, зашто не би могле  и језичке теорије.

У наслову поеме  Благоја Баковића  КАКО ВРАБАЦ ПЕВА семантички је најдоминантнија  ријеч  КАКО, због тога што КАКО  нужно подразумијева и ШТА  и ЗАШТО врабац пјева.  А то је тим логичније уколико  се зна  да није могуће говорити о   начину  пјевања ако није познат предмет пјевања, с тим  да су  и начин и предмет пјевања нужно условљени  разлогом   и циљем  пјевања.   На тај начин  изјавно-упитна реченична   форма  наслова КАКО ВРАБАЦ ПЈЕВА  имплицира још најмање двије пратилачке  семантичке карактеристике: ШТА и ЗАШТО врабац пјева, с тим да је ово ЗАШТО, будући узрочно-циљно, најмање бисемично,  јер подразумијева  и значење  ЗБОГ ЧЕГА и значење РАДИ ЧЕГА,  што ће рећи подразумијева  како  разлог(е) врапчеве  пјесме тако и њену интенционалност.

  Интернетски подаци, а и библиографски подаци уз најновије књиге Љубивоја Ршумовића,  несагласни су у погледу броја књига које је објавио Љубивоје Ршумовић:  наводи се  да је  написао или преко 70 или преко 80 књига. Сама та чињеница да је готово небитно  да ли је написао десет мање или више књига, кад их је ионако засигурно више од седамдесет – довољно говори о врло плодном књижевном раду Љубивоја Ршумовића.

Фоничка или звучна  поезија  је без сумње не само најексплицитнија потврда постојања језичког симболизма, него и његов највиши стадијум. Језички симболизам заснива се на симболици гласова или фонема,  тако да се изједначава са  фонетским  симболизмом.    "Фонетски   симболизам односи се на оне случајеве у језику у којима су својства звукова на иконичан начин повезана са својствима референата" (Ковић 2017:47).  Бројна психолингвистичка, неурокогнитивна и примијењено конгнитива истраживања фонетског симболизма "показала су да фонеме могу да укажу на значење речи али само за одређене димензије, као што су величина, облик, даљина, као и тврдоћа, али се не односе на конкретна значења.  И премда фонеме, у случају фонетског симболизма, имају значење, то значење је фундаментално различито од значења морфема и лексема. Врсте семантичких информација доступне путем фонетског симболизма изгледа додају неку врсту експресивности речима" (Ковић 2017:65). А колико су истраживачи фонетског симболизма увјерени у његову универзалност, можда понајбоље свједочи тврдња да ће "огроман број експерименталних доказа ... водити ревизији дефиниције језика и признавања језичког симболизма као неизоставне језичке одлике" (Ковић 2017:7).    Та  психолингвистичко-неуролошка истраживања су се, међутим,  готово искључиво бавила фонетским симболизмом комуникативног језика, док су потпуно заобилажена  питања симболизма у   поетском  језика, односно у  фоничној  или звучној  поезији као његовом најрепрезентативнијем  (под)жанру. 

Роман «Испод таванице која се љуспа»  Горан Петровић је назвао «кино-новелом»,  прије свега због тога што  основна тема  романа јесте пројекција филма у биоскопу «Сутјеска» у Краљеву у вријеме Титове смрти, тј. у поподневним сатима 4. маја 1980. године (у 15 сати и 4 мин).  Ширећи  ту основну тему представљањем  карактерних особина и  судбина свих малобројних посјетилаца

Према Трасковом рјечнику Темељних лингвистичких појмова  дискурс је  «било који повезани дио говора или писма» (Траск 2005: 57), који проучава дисциплина анализа дискурса, утемељена и проширена прије свега на енглеском говорном подручју.  Тако схваћен дискурс и анализа дискурса «тешко су разлучиви» од текста и текст(уал)не  лингвистике, уобичајених  и у употреби неупоредиво чешћих термина у европској (прије свега њемачкој,  холандској и словенској) лингвистици. (Траск 2005:31).

У поетском опусу  Даринке  Јеврић, који чини  једанаест  збирки поезије[1], збирка Посланице с Проклетија по много чему је специфична, да не кажемо уникатна.  То је посљедња збирка њене поезије, а  објављена је постхумно на основу њене пјесничке заоставштине; то је збирка поезије једне од посљедњих српских  становница  Приштине, тако да се може и мора  читати и као пјеснички дневник о "брисању" Приштине као српског града, и као дневник о пјесникињином преживљавању приштинског српског усуда, са стално упереним трима  погледима, двама сувременим –  једном према Београду, а другом према Западу, или конкретније речено према западним  НАТО авионима на небу  –  и једном савремено-историјском: ка Косову као српском културном и националном идентитетском исходишту.

Два су насловна упоришна термина нашега рада: текстостилем и криптографски дискурс.  Разјашњење њиховог међуодноса темељено на егземплификацијској анализи, што ће рећи на конкретном корпусу,  представља основни циљ овога рада.  Упоришне термине при том обједињава иста семантема лексема  текст или дискурс, при чему је  та семантема нашла израз у  коријенском  морфему  првога термина (текстостилем), док је у другом термину, будући да је он синтагматског типа, она добила свој лексички израз (криптографски дискурс).

Тек успутно ће се, прије свега као занимљивост, у литератури поменути познанство Гаврила Принципа и   Момчила Настасијевића. Тако Н. Петковић каже да је «податак да је [Момчило Настасијевић] лично познавао Гаврила Принципа свакако  занимљив. Давао му је, наиме, у Београду подуке из математике, а Принцип је подучавао млађу сестру Даринку из немачког језика» (Петковић 1991:629). Тај податак о међусобним подукама наводи и С. Ракитић, уз закључак да је «то  све што се зна о овом дружењу.

 ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ У СЛАДОЈЕВОЈ ПЈЕСМИ

    Па које то историјске чињенице у своју пјесму о Принципу уплиће Ђорђо Сладоје?  Навешћемо оне најбитније тако што ћемо цитирати дио пјесме који на њих упућује, а затим дати њихово историјско освјетљење.

    Већ у првоме стиху –  Не црном руком но вођен мишљу светом – одриче се утицај  «Црне руке» у Принциповој одлуци да изврши атентат. А «Црна рука» јесте  друго, у народу раширеније  име за српску официрску организацију «Уједињење или смрт», чији је вођа  био Драгутин Димитријевић Апис. Често се наглашавало да је Гаврило Принцип уз наговор и подршку «Црне руке» извршио Сарајевски атентат.