Драгослав Михаиловић је писац који је, кад је у питању однос књижевног или стандардног језика  и језика књижевности,  направио  прекретницу у србистици. Наиме, од Вука па све до шездесетих година XX вијека готово да се могао ставити знак једнакости између српског књижевног језика и језика српске прозне књижевности.

Све до средине XX вијека, а  заправо до почетка његове седме деценије, узорним књижевним језиком сматран је језик књижевности.  Тако ће А. Белић педесетих година XX вијека написати: „Наш књижевни језик – народни је језик употребљен у књижевности“ (Белић 1952:6). Белић сматра да се стилска слобода књижевницима једино може  допустити у окриљу књижевног језика.

„Андрићев језик је ваљда најскладнији и најхармоничнији српски језик у нашем досадашњем прозном стварању, уметнички оплемењена сублимација његове интонације, која нас заноси још и данас у њеном изворно чистом и непрерађеном виду код Вука и Даничића, а који  је –  једном узлазном линијом од Вука и Даничића до Андрића – доспела код овог последњег до сложене уметничке оркестрације, која бруји и одзвања у нама додирујући и најтање струне нашег емоционално-мисаоног бића“ (Живковић 1962:99).  Андрићев језик и стил представљају врхунац српског књижевног језика и стила. Зато је, с једне стране,  чудно да Андрић ни у једном свом тексту није представио властите ставове о језику и стилу.

У науци о језику издвајају се само три битна критеријума за одређење идентитета једнога језика. То су: 1) генетски критеријум, који се пита о томе из чега је настао језик, односно која му је основица, 2) структурни критеријум, који говори каква је граматичка структура језика, и 3) комуникативни критеријум, који говори о томе колико је дати језик разумљив говорницима другога језика.

За свакога ко о српском језику ишта зна осим што га зна говорити, готово шокантно је ових дана одјекнула вест да је земљу Србију Европски суд за људска права у Стразбуру морао и новчано казнити зато што њене судије Основног суда у Бору, као и судије Високог савета судства, али и – што је најневероватније, а заправо најтрагикомичније – судије Уставног суда Србије не знају шта је то српски књижевни или стандардни језик.

Још је Доситеј Обрадовић писао да се „Србљи по различитим краљевствам и провинцијам различито називају: по Србији Србијанци, по Босни Бошњаци, по Далмацији Далматинци, по Херцеговини Херцеговци и по Црној Гори Црногорци”, али су сви они „у своме истом рођеном језику и народу”.