Тек успутно ће се, прије свега као занимљивост, у литератури поменути познанство Гаврила Принципа и   Момчила Настасијевића. Тако Н. Петковић каже да је «податак да је [Момчило Настасијевић] лично познавао Гаврила Принципа свакако  занимљив. Давао му је, наиме, у Београду подуке из математике, а Принцип је подучавао млађу сестру Даринку из немачког језика» (Петковић 1991:629). Тај податак о међусобним подукама наводи и С. Ракитић, уз закључак да је «то  све што се зна о овом дружењу.

 ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ У СЛАДОЈЕВОЈ ПЈЕСМИ

    Па које то историјске чињенице у своју пјесму о Принципу уплиће Ђорђо Сладоје?  Навешћемо оне најбитније тако што ћемо цитирати дио пјесме који на њих упућује, а затим дати њихово историјско освјетљење.

    Већ у првоме стиху –  Не црном руком но вођен мишљу светом – одриче се утицај  «Црне руке» у Принциповој одлуци да изврши атентат. А «Црна рука» јесте  друго, у народу раширеније  име за српску официрску организацију «Уједињење или смрт», чији је вођа  био Драгутин Димитријевић Апис. Често се наглашавало да је Гаврило Принцип уз наговор и подршку «Црне руке» извршио Сарајевски атентат.

  У социјалистичком гласнику  Звоно, за годину II, у броју 17, од 8. марта 1919. године, на првој страници, штампана је пјесма «Умирање» Гаврила Принципа, са наднасловом «Урезано 1914. у сарајевском истражном затвору», и са фуснотом (подножном напоменом): «Ову нам је пјесму послао један пријатељ из провинције, а писао ју је пок. Гавро Принцип на војничкој шаљици са ексером у сарајевском војничком гарнизону. Доносимо ју као умни продукт нашег Гавре, да се види његова храброст и неклонулост духом и после самога чина».

   Тема  романа Кукавичја пилад Лабуд Драгић јесу догађаји везани за комитски покрет у Црној Гори током Првог свјетског рата и непосредно по његовом окончању.  То није аутентични комитски покрет који је у Црној Гори настао 1916. године, као вид устаничке гериле против аустроугарске окупације земље, по одласку краља Николе у емиграцију.  У питању је комитски покрет настао послије формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који чини једна црногорска сепаратистичко-терористичка формација, која  "каља"  угледно комитско име,иза којег стоји облик традиционалног црногорског одбрамбеног четовања.

Мирослав Тохољ  је без сумње  један од најпознатијих и најзначајнијих савремених српских приповједача. Од четрнаест до сада објављених жанровски различитих књига (романа, приповиједака, есеја, разговора, преписки, историјских студија) три  су збирке приповиједака:  Апотекаркин рај и мушке ствари (Сарајево 1981), Мала Азија и приче о болу (Бањалука 2002; Београд 2003), и Венчање у возу (Београд 2007).

  Три романа Мира Вуксановића вјероватно су тематски уникатан примјер не само у српској него и у свјетској књижевности. Јер, основна тема тих трију најзначајнијих Вуксановићевих романа јесу ријечи. А то су романи: 1) Семољ гора: азбучни роман у 878 прича о ријечима;  2) Семољ земља: азбучни роман о 909 планинских назива, и  3) Семољ људи: азбучни роман у 919 прича о надимцима.

Говорећи о језичкој типологији српских романа друге половине XX вијека, Д. Јовић (1985:80)  ће за примјер модерног романа "који је у највећој мери структуриран у духу књижевне норме" навести роман Доротеј  Добрила Ненадића. "Готово да нема ту­мача Ненадићевог романа", вели А. Јовановић, "који није истакао лепоту ње­говог језика. О томе постоји општа сагласност. Све те оцене можда су најсажетије дате у наслову једног приказа лепо казивање.

Закон о службеној употреби језика и писама донесен је још давне 1991. године (Службени гласник РС 45/91),   и у делу који се односи на већински српски језика у њему није промењена ни једна једина запета, за разлику од дела који се односи на мањинске језике, који је битно дорађиван чак пет  пута (1993, 1994, 2005. и 2010. в. Службени гласник  РС 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005. и 30/2010). О Закона о службеној употреби језика и писама доста  је писано.

Сву књигу Мома Капора  Драги наши (Капор 2009)[1] чине приче у форми писма.   То су текстови које је он објављивао  у колумни «011» у  Вестима,  дневним новинама српске дијаспоре, што излазе у Франкфурту на Мајни. На неке од битних особина тих текстова упућује не само позивни телефонски број Београда у називу  колумне и сам наслов  књиге, него  и изјаве самога Капора  у појединим од  текстова у књизи.

“Данас дело Бранка Ћопића” – вели један од највећих познавалаца тог дјела Воја Марјановић – “живи зависно од рецептивне снаге и потребе читалачке публике. ‘Цео Ћопић’ не може се ‘допасти’ савременом читаоцу. Пре свега зато што у његовом списатељском рукопису има тема и мотива, а онда и књига, које замичу ‘својим бићем’ у прошлост, чинећи тако ткиво поезије и прозе превазиђеним” (Марјановић 2014:19).