Роман «Испод таванице која се љуспа»  Горан Петровић је назвао «кино-новелом»,  прије свега због тога што  основна тема  романа јесте пројекција филма у биоскопу «Сутјеска» у Краљеву у вријеме Титове смрти, тј. у поподневним сатима 4. маја 1980. године (у 15 сати и 4 мин).  Ширећи  ту основну тему представљањем  карактерних особина и  судбина свих малобројних посјетилаца

Према Трасковом рјечнику Темељних лингвистичких појмова  дискурс је  «било који повезани дио говора или писма» (Траск 2005: 57), који проучава дисциплина анализа дискурса, утемељена и проширена прије свега на енглеском говорном подручју.  Тако схваћен дискурс и анализа дискурса «тешко су разлучиви» од текста и текст(уал)не  лингвистике, уобичајених  и у употреби неупоредиво чешћих термина у европској (прије свега њемачкој,  холандској и словенској) лингвистици. (Траск 2005:31).

У поетском опусу  Даринке  Јеврић, који чини  једанаест  збирки поезије[1], збирка Посланице с Проклетија по много чему је специфична, да не кажемо уникатна.  То је посљедња збирка њене поезије, а  објављена је постхумно на основу њене пјесничке заоставштине; то је збирка поезије једне од посљедњих српских  становница  Приштине, тако да се може и мора  читати и као пјеснички дневник о "брисању" Приштине као српског града, и као дневник о пјесникињином преживљавању приштинског српског усуда, са стално упереним трима  погледима, двама сувременим –  једном према Београду, а другом према Западу, или конкретније речено према западним  НАТО авионима на небу  –  и једном савремено-историјском: ка Косову као српском културном и националном идентитетском исходишту.

Два су насловна упоришна термина нашега рада: текстостилем и криптографски дискурс.  Разјашњење њиховог међуодноса темељено на егземплификацијској анализи, што ће рећи на конкретном корпусу,  представља основни циљ овога рада.  Упоришне термине при том обједињава иста семантема лексема  текст или дискурс, при чему је  та семантема нашла израз у  коријенском  морфему  првога термина (текстостилем), док је у другом термину, будући да је он синтагматског типа, она добила свој лексички израз (криптографски дискурс).

Тек успутно ће се, прије свега као занимљивост, у литератури поменути познанство Гаврила Принципа и   Момчила Настасијевића. Тако Н. Петковић каже да је «податак да је [Момчило Настасијевић] лично познавао Гаврила Принципа свакако  занимљив. Давао му је, наиме, у Београду подуке из математике, а Принцип је подучавао млађу сестру Даринку из немачког језика» (Петковић 1991:629). Тај податак о међусобним подукама наводи и С. Ракитић, уз закључак да је «то  све што се зна о овом дружењу.

 ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ У СЛАДОЈЕВОЈ ПЈЕСМИ

    Па које то историјске чињенице у своју пјесму о Принципу уплиће Ђорђо Сладоје?  Навешћемо оне најбитније тако што ћемо цитирати дио пјесме који на њих упућује, а затим дати њихово историјско освјетљење.

    Већ у првоме стиху –  Не црном руком но вођен мишљу светом – одриче се утицај  «Црне руке» у Принциповој одлуци да изврши атентат. А «Црна рука» јесте  друго, у народу раширеније  име за српску официрску организацију «Уједињење или смрт», чији је вођа  био Драгутин Димитријевић Апис. Често се наглашавало да је Гаврило Принцип уз наговор и подршку «Црне руке» извршио Сарајевски атентат.

  У социјалистичком гласнику  Звоно, за годину II, у броју 17, од 8. марта 1919. године, на првој страници, штампана је пјесма «Умирање» Гаврила Принципа, са наднасловом «Урезано 1914. у сарајевском истражном затвору», и са фуснотом (подножном напоменом): «Ову нам је пјесму послао један пријатељ из провинције, а писао ју је пок. Гавро Принцип на војничкој шаљици са ексером у сарајевском војничком гарнизону. Доносимо ју као умни продукт нашег Гавре, да се види његова храброст и неклонулост духом и после самога чина».

   Тема  романа Кукавичја пилад Лабуд Драгић јесу догађаји везани за комитски покрет у Црној Гори током Првог свјетског рата и непосредно по његовом окончању.  То није аутентични комитски покрет који је у Црној Гори настао 1916. године, као вид устаничке гериле против аустроугарске окупације земље, по одласку краља Николе у емиграцију.  У питању је комитски покрет настао послије формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који чини једна црногорска сепаратистичко-терористичка формација, која  "каља"  угледно комитско име,иза којег стоји облик традиционалног црногорског одбрамбеног четовања.

Мирослав Тохољ  је без сумње  један од најпознатијих и најзначајнијих савремених српских приповједача. Од четрнаест до сада објављених жанровски различитих књига (романа, приповиједака, есеја, разговора, преписки, историјских студија) три  су збирке приповиједака:  Апотекаркин рај и мушке ствари (Сарајево 1981), Мала Азија и приче о болу (Бањалука 2002; Београд 2003), и Венчање у возу (Београд 2007).

  Три романа Мира Вуксановића вјероватно су тематски уникатан примјер не само у српској него и у свјетској књижевности. Јер, основна тема тих трију најзначајнијих Вуксановићевих романа јесу ријечи. А то су романи: 1) Семољ гора: азбучни роман у 878 прича о ријечима;  2) Семољ земља: азбучни роман о 909 планинских назива, и  3) Семољ људи: азбучни роман у 919 прича о надимцима.