Од основношколских до факултетских уџбеника и приручника српскога језика ниједнога нема у коме се не констатује  да је година 1847. година Вукове побједе, година у којој је побиједила Вукова идеја о српском народном као књижевном језику. А оно што је ту годину учинило  прекретничком, побједничком јесу четири за српски књижевни  Вуков(ск)и језик врло значајне књиге штампане управо те 1847. године.  То је најприје Вуков превод Новога завјета, потом филолошка књига Ђуре Даничића Рат за српски језик и правопис, затим на чистом народном језику написане   Песме Бранка Радичевића, и на крају –  мада би у свакој другој класификација била на почетку –  најзнаменитија пјесничка књига српскога  језика уопште  –  Горски вијенац Петра II Петровића Његоша.

Предраг Богдановић Ци у српској се књижевности појавио као пјесник седамдесетих година прошлога вијека. И остао вјеран поезији. Објавио је седам збирки поезије: Доле, доле где ракови живе (Београд: Видици, 1970), Кроз кишу је Еским са рибама освојио небо (Београд: ИЦС, 1972), Баш Челик и чардак на четири воде  (Београд: ИЦС, 1978), Скомрах женик леђанске невесте (Београд: Нова књига, 1985), Александријска библиотека (Београд: БИГЗ, 1994), Ходећи водом (Београд: Просвета, 1997), и Трубе и печати  (Београд: Рашка школа, 2010).

Данас у пјесничком гласу Милице Бакрач,  без сумње, најаутентичније, најискреније и најекспресивније  одјекује српски глас Црне Горе, или можда прецизније: глас Српске Црне Горе. Поезија Милице Бакрач већ је постала заштитни  знак  поетске одбране српскога бића и српске суштине Црне Горе. А српску суштину Црне Горе чине њени идентитетски национални критеријуми: језик и писмо. Јер, народе посебним народима прије свега чини језик као основни, темељни идентитетски критеријум.  Срби у томе нису нити могу бити изузетак, само што се код Срба језички комбинује са критеријумом писма: српске ћирилице. 

Говорећи прије десетак година о међуодносу Вукове и Андрићеве реченице (Ковачевић 2013)  на основу поређења: 1)  језичко-стилских карактеристика двају наративних    микродискурса:   Вуковог "Ајдук-Вељка Петровића"  и Андрићевог  "Бонвалпаше" , као и  2)  језичко-стилских карактеристика двају дескриптивних дискурса, и то Вуковог  описа хајдук Вељкових особина и Андрићевог  описа особина барона Дорна из приповијетке "Барон" –издвојили смо двије суштинске карактеристике Вукове у односу на Андрићеву реченицу.  

Познато је да је «стих  специфично организован не само ритмички и звучно него и синтаксички [и] интонационо. За разлику од слободног рашчлањивања текста у прози, у стиху се синтакса и интонација прилагођавају метричко-ритмичкој структури. Као ритмичка јединица, стих тежи да буде и синтаксичка јединица. Отуда обично садржи било целу реченицу било синтагму»

Ријетко ком роману као НИН-овом наградом за 2020. годину овјенчаном роману Контраендорфин Светислава Басаре тако добро пристаје квалификација да је контроверзан. Јер, сама лексема "контроверзан" прије свега значи онај који је споран, који је доведен у питање, онај о коме се води дискусија у јавности.

Рекуреницја је термин лингвистике текста који, као основни облик остварења кохезије,  подразумијева различите врсте   "понављања елемената и образаца" унутар једнога текста (Бограндe, Дреслер 2010:62), с тим да је   кохезија једно, и то примарно, конститутивно начело комуникације текстовима[1].

Вјероватно нема ниједног истраживача који је писао о Бећковићевој поезији а да као њену доминантну особину није истакао врло специфичан а самосвојан поетски језик Бећковићев. (О карактеристикама тог језика в. нпр. Ковачевић 1995). Бећковићев однос према језику може се, међутим, анализирати не само преко поетског језика Бећковићевог, него и преко експлицитних Бећковићевих исказа о језику, разасутих по његовим многобројним интервјуима и бесједама. У готово сваком Бећковићевом интервјуу, а неријетко и у бесједама, Бећковић "проговори коју" и о језику

Сам помен еквивалентности у вези с поезијом одмах призива Јакобсонову поетску функцију језика. Јер, «поетска функција пројектује принцип еквивалентности из осе селекције у осу комбинације» (Јакобсон 1996:296). Тако схваћена, поетска функција «еквивалентност уздиже до конститутивног начела секвенце. У поезији се један слог изједанчује са било којим другим слогом исте секвенце; узима се да је нагласак речи једнак нагласку речи, као што се ненаглашеност једначи са ненаглашеношћу

У српској књижевности нема ниједнога  пјесника који је толико  пјевао и писао  о ријечима  колико Бранко Миљковић. Сам Миљковић је  наглашавао да му је основна «формула», тј. начело: «Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или звездама» (Миљковић 1972: 261; Рашић Михајловић 2012:66). Вјероватно зато лексема «реч» и јесте најфреквентнија лексема у његовој поезији.