Данас у пјесничком гласу Милице Бакрач,  без сумње, најаутентичније, најискреније и најекспресивније  одјекује српски глас Црне Горе, или можда прецизније: глас Српске Црне Горе. Поезија Милице Бакрач већ је постала заштитни  знак  поетске одбране српскога бића и српске суштине Црне Горе. А српску суштину Црне Горе чине њени идентитетски национални критеријуми: језик и писмо. Јер, народе посебним народима прије свега чини језик као основни, темељни идентитетски критеријум.  Срби у томе нису нити могу бити изузетак, само што се код Срба језички комбинује са критеријумом писма: српске ћирилице. 

Говорећи прије десетак година о међуодносу Вукове и Андрићеве реченице (Ковачевић 2013)  на основу поређења: 1)  језичко-стилских карактеристика двају наративних    микродискурса:   Вуковог "Ајдук-Вељка Петровића"  и Андрићевог  "Бонвалпаше" , као и  2)  језичко-стилских карактеристика двају дескриптивних дискурса, и то Вуковог  описа хајдук Вељкових особина и Андрићевог  описа особина барона Дорна из приповијетке "Барон" –издвојили смо двије суштинске карактеристике Вукове у односу на Андрићеву реченицу.  

Познато је да је «стих  специфично организован не само ритмички и звучно него и синтаксички [и] интонационо. За разлику од слободног рашчлањивања текста у прози, у стиху се синтакса и интонација прилагођавају метричко-ритмичкој структури. Као ритмичка јединица, стих тежи да буде и синтаксичка јединица. Отуда обично садржи било целу реченицу било синтагму»

Ријетко ком роману као НИН-овом наградом за 2020. годину овјенчаном роману Контраендорфин Светислава Басаре тако добро пристаје квалификација да је контроверзан. Јер, сама лексема "контроверзан" прије свега значи онај који је споран, који је доведен у питање, онај о коме се води дискусија у јавности.

Рекуреницја је термин лингвистике текста који, као основни облик остварења кохезије,  подразумијева различите врсте   "понављања елемената и образаца" унутар једнога текста (Бограндe, Дреслер 2010:62), с тим да је   кохезија једно, и то примарно, конститутивно начело комуникације текстовима[1].

Вјероватно нема ниједног истраживача који је писао о Бећковићевој поезији а да као њену доминантну особину није истакао врло специфичан а самосвојан поетски језик Бећковићев. (О карактеристикама тог језика в. нпр. Ковачевић 1995). Бећковићев однос према језику може се, међутим, анализирати не само преко поетског језика Бећковићевог, него и преко експлицитних Бећковићевих исказа о језику, разасутих по његовим многобројним интервјуима и бесједама. У готово сваком Бећковићевом интервјуу, а неријетко и у бесједама, Бећковић "проговори коју" и о језику

Сам помен еквивалентности у вези с поезијом одмах призива Јакобсонову поетску функцију језика. Јер, «поетска функција пројектује принцип еквивалентности из осе селекције у осу комбинације» (Јакобсон 1996:296). Тако схваћена, поетска функција «еквивалентност уздиже до конститутивног начела секвенце. У поезији се један слог изједанчује са било којим другим слогом исте секвенце; узима се да је нагласак речи једнак нагласку речи, као што се ненаглашеност једначи са ненаглашеношћу

У српској књижевности нема ниједнога  пјесника који је толико  пјевао и писао  о ријечима  колико Бранко Миљковић. Сам Миљковић је  наглашавао да му је основна «формула», тј. начело: «Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или звездама» (Миљковић 1972: 261; Рашић Михајловић 2012:66). Вјероватно зато лексема «реч» и јесте најфреквентнија лексема у његовој поезији.

У наслову поеме  Благоја Баковића  КАКО ВРАБАЦ ПЕВА семантички је најдоминантнија  ријеч  КАКО, због тога што КАКО  нужно подразумијева и ШТА  и ЗАШТО врабац пјева.  А то је тим логичније уколико  се зна  да није могуће говорити о   начину  пјевања ако није познат предмет пјевања, с тим  да су  и начин и предмет пјевања нужно условљени  разлогом   и циљем  пјевања.   На тај начин  изјавно-упитна реченична   форма  наслова КАКО ВРАБАЦ ПЈЕВА  имплицира још најмање двије пратилачке  семантичке карактеристике: ШТА и ЗАШТО врабац пјева, с тим да је ово ЗАШТО, будући узрочно-циљно, најмање бисемично,  јер подразумијева  и значење  ЗБОГ ЧЕГА и значење РАДИ ЧЕГА,  што ће рећи подразумијева  како  разлог(е) врапчеве  пјесме тако и њену интенционалност.

  Интернетски подаци, а и библиографски подаци уз најновије књиге Љубивоја Ршумовића,  несагласни су у погледу броја књига које је објавио Љубивоје Ршумовић:  наводи се  да је  написао или преко 70 или преко 80 књига. Сама та чињеница да је готово небитно  да ли је написао десет мање или више књига, кад их је ионако засигурно више од седамдесет – довољно говори о врло плодном књижевном раду Љубивоја Ршумовића.