проф. др Мило Ломпар

Мило Ломпар је рођен 1962. године у Београду. Завршио је Групу за југословенске и општу
књижевност на Филолошком факултету у Београду, где предаје Српску књижевност XVIII и XIX века
и Културну историју Срба. Председник је Задужбине Милоша Црњанског. Објављене књиге: О
завршетку романа (Смисао завршетка у роману „Друга књига Сеоба“ Милоша Црњанског), Рад,
Београд, 1995. Друго, измењено издање: Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд,
2008. – Награда Станислав Винавер, 1995. Модерна времена у прози Драгише Васића, Филип
Вишњић, Београд, 1996. Његош и модерна, Филип Вишњић, Београд, 1998. Друго, поправљено
издање: Нолит, Београд, 2008. Црњански и Мефистофел (О скривеној фигури „Романа о
Лондону“), Филип Вишњић, Београд, 2000. Друго, измењено издање: Нолит, Београд, 2007. –
Награда Ђорђе Јовановић, 2000. Аполонови путокази (Есеји о Црњанском), Службени лист СЦГ,
Београд, 2004. – Награда Лаза Костић, 2004. Моралистички фрагменти, Народна књига, Београд,
2007. Друго, проширено издање: Нолит, Београд, 2009. Негде на граници филозофије и литературе
(О књижевној херменеутици Николе Милошевића), Службени гласник, Београд, 2009. – Награда
Никола Милошевић, 2009. О трагичком песнику (Његошеве песме), Албатрос плус, Београд, 2010.
Његошево песништво, Српска књижевна задруга, Београд, 2010. Дух самопорицања (прилог
критици српске културне политике), Орфеус, Нови Сад, 2011. Друго, допуњено издање: Дух
самопорицања – У сенци туђинске власти, 2012. Треће, допуњено издање: Дух самопорицања – У
сенци туђинске власти, 2012. Четврто и пето издање: Евро-Гиунти, Београд, 2013, 2014. Шесто,
допуњено и коначно издање: Цатена мунди, Београд, 2016. – Награда Печат времена, 2012.
Повратак српском становишту? (интервјуи), Цатена мунди, Београд, 2013. Друго, допуњено
издање: 2014.

У јануару 2024. године је умро Франц Бекенбауер. Отишао је на дуго путовање у ноћ јунак многог младићства. Та чињеница није за потцењивање. Јер, како је писао Конрад Лоренц, богови којима смо се поклонили у младости остају наши заувек. Био је симпатичан човек, осмехнут, уљудан, отмен у својој атитуди, и успешно је крманио главним током светског фудбала, медија и новца. Ни у игри ни у животу није у њему било ничег од побуњеника. Успех је био његов заштитни знак: trademark.

У књизи Емира Кустурице Кад мртве душе марширају  (Catena mundi, Београд, 2022) постављају се нека од основних питања нашег времена. Она представља, по свом пореклу, јединствену целину која је настала из ауторових видео обраћања која је доносио Спутњик. Њене теме представљају илустрације основног става који се разгранавао у различитим правцима и садржајима, да би − појавивши се у облику књиге – постале део полиморфног културно-политичког есеја. То би била њена жанровска одредница, јер је књига састављена од разнородних садржаја.

Као књижевна врста, аутобиографија уједињује три момента: као graphie, она је писање; као bios, она је живот; као autos, она је човеково писање о властитом животу. Она је, дакле, оно писање у коме се спајају живот и човек. Иако тај спој вреди за свако писање, само у аутобиографији онај који пише је истоветан са оним о коме пише: роман у првом лицу, чак и као аутобиографски, нема у себи чврсту, миметичку и денотативну везу са приповедачем као што је има и оглашава аутобиографија. У њему је та веза – конвенција и fiction, док је у аутобиографији, крај све фикционализације коју доноси приповедање, доживљена као – егзистенција и faction.

Када је у Лажном цару Шћепану Малом одлучио да, у окружењу свих припадника херојског света, српског и васељенског патријарха, једино млади архиђакон Петар одбије дар лажног цара, Његош је назначио светост онога кога је 1835. године и прогласио свецем. Он је наговестио личну изузетност свог претходника на владичанском трону: Петра I Петровића Његоша. Само, дакле, овај светац има снаге да одбије дар саблазни, да не пристане на демоничку власт лажова, да очува идеју светости у часу када се сумрак све снажније спушта на судбину херојства. Само светац одбија епохалног гласника нихилизма. Ко је, отуд, био – у историји и народном предању – овај најзнатнији од свих црногорских владика, који је запамћен под именом Свети Петар Цетињски?

Да ли је најпрецизније кад човека назовемо пасатистом зато што му се чини да је лепше посматрати шаховске партије које су игране пре него што су компјутери променили епохални доживљај света као целине? У тој промени је обухваћен и мистички темељ на којем је заснована вишеоблична представа о шаху. Јесу ли сентименталне сањалице последња адреса на којој се некадашње борбе шаховских титана чине привлачнијим од садашњих такмичарских обрачуна одвише испрограмираних умова? Као да је у тој разлици постала очигледна давнашња разлика између природних и духовних наука. Она се препознаје кроз одговор на питање о томе да ли у научнику постоји свест о историји онога чиме се бави.

Када уђе на београдско Ново гробље, чије је име у нескладу са сазнањем о томе да је практично затворено, па делује као камена успомена на људе и времена, први надгробни споменик на који човек наилази је висок и од тамног мермера. Опасан је гвозденом и украсном оградом, исплетеном од кривудавих линија, која се љуља када се малена капија одшкрине.

У непрестаним телефонским разговорима, јунак романа Код Хиперборејаца Милоша Црњанског, као биће културе, оцртава путању европског идентитета: „Тачно је да се Европа родила на Егејском мору, па је дошла у Италију, а прешла одатле и у Француску и Фламанску и Немачку, и на Атлантик. Ко зна куда ће, у идућем столећу?”

У послератним јављањима Види Црњански, која су највише очувана као разгледнице, можемо наслутити нешто од њиховог личног односа, како се он преламао у духу Црњанског, као и нешто од расположења која су се у њему сударала, смењивала на махове, избијала у кратким исказима, понекад у синтагмама, некад у само једној речи.

У некадашњим револуционарним покретима јако је био развијен страх од особе коју су звали агент-провокатор. То је полицијски подметнута особа чија је улога да радикализује оправдане захтеве покрета или протеста.

Постоји једна реченица чије је порекло непознато и онима који је понављају: „Dieu est toujours pur les gros bataillons.” Иако се не зна одакле потиче, јер је знање увек крхко, ипак се зна испод чијег пера је осванула ова реченица и постала славна: „Бог је увек на страни тешких батаљона.”