Када уђе на београдско Ново гробље, чије је име у нескладу са сазнањем о томе да је практично затворено, па делује као камена успомена на људе и времена, први надгробни споменик на који човек наилази је висок и од тамног мермера. Опасан је гвозденом и украсном оградом, исплетеном од кривудавих линија, која се љуља када се малена капија одшкрине.

У непрестаним телефонским разговорима, јунак романа Код Хиперборејаца Милоша Црњанског, као биће културе, оцртава путању европског идентитета: „Тачно је да се Европа родила на Егејском мору, па је дошла у Италију, а прешла одатле и у Француску и Фламанску и Немачку, и на Атлантик. Ко зна куда ће, у идућем столећу?”

У послератним јављањима Види Црњански, која су највише очувана као разгледнице, можемо наслутити нешто од њиховог личног односа, како се он преламао у духу Црњанског, као и нешто од расположења која су се у њему сударала, смењивала на махове, избијала у кратким исказима, понекад у синтагмама, некад у само једној речи.

У некадашњим револуционарним покретима јако је био развијен страх од особе коју су звали агент-провокатор. То је полицијски подметнута особа чија је улога да радикализује оправдане захтеве покрета или протеста.

Постоји једна реченица чије је порекло непознато и онима који је понављају: „Dieu est toujours pur les gros bataillons.” Иако се не зна одакле потиче, јер је знање увек крхко, ипак се зна испод чијег пера је осванула ова реченица и постала славна: „Бог је увек на страни тешких батаљона.”

На дну фиоке налазила се пожутела и испресавијана новинска хартија. Била је стара преко три деценије. Није то била ни цела страница него само два ступца, која су доносила један текст: „Ти си ми просто бранио да умрем.”

јај витража – у септембру 2019. године – на великој катедралној цркви у Чикагу, протестантској или католичкој, може да завара. Јер, светло припада стамбеној згради која се налази унутар цркве. Она је настала куповином цркве: и само је спољашњост цркве морала остати иста.

Није ретко чути да људи живе за идеје. Доскора није било ретко да су људи умирали због идеја. Идеје као да су у вези са граничношћу људске ситуације. Откуда то? Живот идеја чудно је сплетен са животом у идеји, свесним опточавањем живота идејом.

У врелини летњег дана, на опустелом градском булевару, док су ретки пролазници настојали да се што брже склоне са сунчаног тротоара, тролејбус је возио троје људи. На удаљеним седиштима, међусобно непознати, деловали су потпуно несвесни иког око себе и неповезани ни у судбинама ни у мислима.