У разумевању и тумачењу књижевног искуства увек постоји особена двострукост. Иако је мало који тумач спреман да је отворено призна, она се може препознати у различитим садржајима књижевне херменеутике. У књизи Поглед на свет Достојевског, која је код нас објављена под именом Дух Достојевског, Николај Берђајев наглашава двострукост своје интерпретативне оптике. Јер, он објашњава како се спрема да напоредо са анализом књижевног искуства писца Браће Карамазова изложи и своје сопствене погледе на теме које поставља као сидришта уметности Достојевског. Нема сумње у то да оваква усмереност – како је то нагласио Никола Милошевић – подразумева начелну несагласност токова књижевне интерпретације: било као несагласност са анализираним садржајем, било као несагласност унутар аргументације тумача.

Изашавши на западну политичку обалу, као емигрант, Виктор Корчној је каткад приповедао о свом животу из хладноратовске перспективе. Био је то неминовни уступак јавном очекивању света у којем се обрео. Одједном је његов живот постао улог у резултанти дејстава која имају надлични карактер. Тако је његова аутобиографија добила политичку димензију. Он се сетио да је у совјетској делегацији на Турниру кандидата у Кирасаоу, 1962. године, био човек који није ни у каквој вези са шахом, већ је био пуковник КГБ-а. Управо је он оптужио јунака аутобиографије да се неприкладно понашао, јер је одлазио у казино.[1] Полицијски карактер совјетске државе дочаран је у дослуху са јунаковом давнашњом изложеношћу. Но, приповедни нагласак се налази у напетости у односу на сазнање о томе да се Корчној 1965. године учланио у КПСС.[2] Лукративни мотив који је водио такву одлуку допуњен је неуверљивим начелним мотивом.

Да је име знак, nomen est omen, препознато је давно. Но, шта значи надимак који човек добија? Иако отисак његове природе, он понекад изгледа помало загонетно. Не зато што је надимак непрецизан, јер је то ретко случај, већ зато што није увек најјасније шта он означава у човеку који га носи. У карактеролошким случајевима, путања препознавања је прецизна: када неког у детињству прозову као слину или хуљу или уштву, читав потоњи живот то најчешће потврди. Такав је Дикенсов Јураја Хип. Јер, деца су обично тачна у својим предосећањима. Али, шта значи када човека зову ветар?

У најинтимнијем доживљају, у одаји саморазумевања, писац се издваја у односу на свет. Он себе поима као нешто несводиво на мере света.

У јануару 2024. године је умро Франц Бекенбауер. Отишао је на дуго путовање у ноћ јунак многог младићства. Та чињеница није за потцењивање. Јер, како је писао Конрад Лоренц, богови којима смо се поклонили у младости остају наши заувек. Био је симпатичан човек, осмехнут, уљудан, отмен у својој атитуди, и успешно је крманио главним током светског фудбала, медија и новца. Ни у игри ни у животу није у њему било ничег од побуњеника. Успех је био његов заштитни знак: trademark.

У књизи Емира Кустурице Кад мртве душе марширају  (Catena mundi, Београд, 2022) постављају се нека од основних питања нашег времена. Она представља, по свом пореклу, јединствену целину која је настала из ауторових видео обраћања која је доносио Спутњик. Њене теме представљају илустрације основног става који се разгранавао у различитим правцима и садржајима, да би − појавивши се у облику књиге – постале део полиморфног културно-политичког есеја. То би била њена жанровска одредница, јер је књига састављена од разнородних садржаја.

Као књижевна врста, аутобиографија уједињује три момента: као graphie, она је писање; као bios, она је живот; као autos, она је човеково писање о властитом животу. Она је, дакле, оно писање у коме се спајају живот и човек. Иако тај спој вреди за свако писање, само у аутобиографији онај који пише је истоветан са оним о коме пише: роман у првом лицу, чак и као аутобиографски, нема у себи чврсту, миметичку и денотативну везу са приповедачем као што је има и оглашава аутобиографија. У њему је та веза – конвенција и fiction, док је у аутобиографији, крај све фикционализације коју доноси приповедање, доживљена као – егзистенција и faction.

Када је у Лажном цару Шћепану Малом одлучио да, у окружењу свих припадника херојског света, српског и васељенског патријарха, једино млади архиђакон Петар одбије дар лажног цара, Његош је назначио светост онога кога је 1835. године и прогласио свецем. Он је наговестио личну изузетност свог претходника на владичанском трону: Петра I Петровића Његоша. Само, дакле, овај светац има снаге да одбије дар саблазни, да не пристане на демоничку власт лажова, да очува идеју светости у часу када се сумрак све снажније спушта на судбину херојства. Само светац одбија епохалног гласника нихилизма. Ко је, отуд, био – у историји и народном предању – овај најзнатнији од свих црногорских владика, који је запамћен под именом Свети Петар Цетињски?

Да ли је најпрецизније кад човека назовемо пасатистом зато што му се чини да је лепше посматрати шаховске партије које су игране пре него што су компјутери променили епохални доживљај света као целине? У тој промени је обухваћен и мистички темељ на којем је заснована вишеоблична представа о шаху. Јесу ли сентименталне сањалице последња адреса на којој се некадашње борбе шаховских титана чине привлачнијим од садашњих такмичарских обрачуна одвише испрограмираних умова? Као да је у тој разлици постала очигледна давнашња разлика између природних и духовних наука. Она се препознаје кроз одговор на питање о томе да ли у научнику постоји свест о историји онога чиме се бави.

Када уђе на београдско Ново гробље, чије је име у нескладу са сазнањем о томе да је практично затворено, па делује као камена успомена на људе и времена, први надгробни споменик на који човек наилази је висок и од тамног мермера. Опасан је гвозденом и украсном оградом, исплетеном од кривудавих линија, која се љуља када се малена капија одшкрине.