Добитници Велике награде „Иво Андрић” – Абдулразак Гурна и Саша Радојчић

24.05.2024

Књижевник и академик, уз то и нобеловац, рођен у Танзанији, Абдулразак Гурна добитник је књижевне „Велике награде Иво Андрић” за животно дело коју додељује Андрићев институт, док је исто признање за најбољу књигу добио српски песник и филозоф Саша Радојчић за збирку песама „Тобоган”, саопштено је у Београду.

Одлуку је саопштио жири за доделу ове престижне награде чији је председник Слађана Илић, те чланови Мило Ломпар и Желидраг Никчевић.

Абдулразак Гурна (1948) рођен је у Занзибару, који је део данашње Танзаније. Са 18 година је напустио острво, након свргавања арапске елите током Занзибарске револуције. Као избеглица је стигао у Енглеску 1968. године.

Студије је започео на Крајст Черч Универзитету у Кенетерберију, а потом је прешао на Универзитет у Кенту, где је докторирао 1982. године.

Од 1980. до 1983. године Гурна је предавао на Бајеро Универзитету у Каноу, у Нигерији, а потом је постао професор енглеске и постколонијалне књижевности на Универзитету у Кенту, где је предавао до пензионисања, 2017. године. Сада је професор емритус енглеске и постколонијалне књижевности.

 

Док није постао лауреат Нобелове награде (2021), Гурнини романи нису објављивани ван Велике Британије. Потом се повећава интересовање за његово дело. Поред 10 романа, Гурна је објавио и бројне приче и есеје.

Осврнувши се на дело нобеловца, жири Велике награде „Иво Андрић” је, између осталог, напоменуо и да Гурнино дело проницљиво и ефектно одражава разноликост вишеструким приповедачким гласовима и изванредним богатством референци на књижевне изворе. Изнад свега, жири наводи да Гурна инсистира на хибридности и разноликости у суочавању са уобичајеним афроцентризмом који је доминирао покретима за независност источне Африке у 20. веку. Књижевна критика често је истицала широку разноликост Гурнине књижевне традиције, интегришући референце на свахили текстове, Кур’анске и библијске традиције и рад Џозефа Конрада.

Чланови жирија су нагласили да се Гурнин рад бави и ширим проблемима назначеним у постколонијалној литератури, као и да његови романи истражују намерно брисање афричких значења, легенди и културних перспектива као једну од главних последица европског колонијализма.

На српски језик преведена су четири Гурнина романа: Напуштање, Поред мора, Рај и Живот после живота.

 

Саша Радојчић (1963) дипломирао је и докторирао на Филозофском факултету у Београду, а магистрирао на Филолошком факултету београдског универзитета. На Факултету ликовних уметности у Београду предаје Филозофију уметности у звању редовног професора. Објавио је једанаест књига песама: Узалуд снови (1985), Камерна музика (1991), Америка и друге песме (1994), Елегије, ноктурна, етиде (2001), Четири годишња доба (2004), Cyber zen (2013), Дуге и кратке песме (2015), То мора да сам такође ја (2020), За ватру надлежна је душа, изабране песме (2022), Тобоган (2023) и Глад за песмом, изабране песме (2023).

Уз наведено, Радојчић је и изврстан тумач српског песништва и уметности. Објавио је пет књига критика и огледа: Провидни анђели (2003), Поезија, време будуће (2003), Реч после (2015), Једна песма (2016), Слике и реченице (2017), Огледало на пијаци Бајлони (2019).

За поезију је добио награде: „Бранко Ћопић”, „Ђура Јакшић”, „Венац Лазе Костића”, „Ленкин прстен”, Змајеву награду и Дисову награду, као и Награду „Десанка Максимовић” за целокупно песничко дело. Добитник је и признања „Милан Богдановић” за књижевну критику.

 

За награђену збирку песама „Тобоган” (КЦНС 2023) у образложењу жирија се тврди да ју је написао онај који зна све „што треба знати о стиху, о песми”. Жири наводи да је Саша Радојчић мајстор певач који испуњава белину листова, и тишину времена, и попут својих значајних претходника и попут савременика, даље испитујући „промену света” (Стерија), говор који је „опстанак у нади” (Иван В. Лалић) и однос ствараоца и песме, њене моћи…

Одмичући са читањем ове збирке, наводи се у саопштењу, лако је уочљиво како се лирски субјект, из позиције човека чије се животно искуство константно увећава, често осврће на време и места на којима је био дете. То чини са драгошћу, каткад са сетом и меланхолијом јер је реч о нечему што припада само сећањима, а што је, ипак, било тако важно за његово формирање, за специфично отварање према свету и према песми, и што, упркос знању о обичности  промене света, увек обнавља озареност на почетку сваке игре. То сећање везивно је ткиво онога што чини његов пут – од каменчића догађаја и осећања.

Тај пут, по природи, и правди, увек води надоле. Свестан је тога, сад већ помало и времешни лирски субјект који се неупитно бори против бесмисла, а који оклева да „сиђе степеништем“ јер зна да више неће проћи кроз врата која је управо затворио… Путем надоле, али с лакоћом и безбрижношћу, спуштају се и „дивни дечаци“ јер „им је свет још увек непознат и леп“, јер још увек нису „потрошили и проћердали будућност“ („Тобоган“). Да, то је баш та драж игре – спуштања низ тобоган, драж варки јер „души су / варке потребне“, али и драж стварања песме, која није варка, која је господарица и која се како жели игра са својим створитељем релативизујући његове моћи, ускраћујући му слободу.

 

Награде ће добитницима бити уручене у оквиру Видовданских свечаности у Андрићграду.