ОДНОС СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ, РАЗГОВОРНОГ И ЈЕЗИКА КЊИЖЕВНОСТИ

Милош Ковачевић, руководилац Одјељења за српски језик Андрићевог института у Андрићграду

  1. O идентитету српског језика

У науци о језику издвајају се само три битна критеријума за одређење идентитета једнога језика. То су: 1) генетски критеријум, који се пита о томе из чега је настао језик, односно која му је основица, 2) структурни критеријум, који говори каква је граматичка структура језика, и 3) комуникативни критеријум, који говори о томе колико је дати језик разумљив говорницима другога језика. Кад наведена три критеријума применимо на српски језик, долазимо до закључка да је то заправо језик који је Вук на основу источнохерцеговачког новоштокавског дијалекта стандардизовао и кодификовао за све оне који њим говоре, а које је он звао Србима трију закона (вера): Србима „закона грчкога”, Србима „закона римскога” и Србима „закона мухамеданскога”. Вук је и сматрао и доказао, а што је прихватила и сва „учена Европа” његовога времена, да су сви Срби штокавци, али истовремено и да су сви штокавци (тада били) Срби. Међутим, ни у Вуково доба као ни данас сви Вукови Срби Србима нису хтели да се зову. У готово двестогодишњем ходу српског језика (од Вука до данас) делови штокавске језичке заједнице прогласили су се посебним народима. Два дела на основу верских критеријума: Хрвати и Муслимани, с тим да ови последњи себи сада наденуше име Бошњаци. Трећи део, иако верски подударан са Србима такође се прогласи посебним народом – Црногорцима. И што је најинтересантније, сви српском Вуков(ск)ом језику укинуше српско име, и преименоваше га у тзв. хрватски, босански/бошњачки и црногорски језик. Ниједан од тих из Вуковог српског језика изведених „језика”, међутим, нема идентитетске критеријуме различите од српског језика: они са српским језиком деле исту и основицу, и граматичку структуру (нпр. исти број падежа, исти број глаголских облика и сл.), тако да, према идентитетским језичким критеријумима, чине један лингвистички исти језик. То констатују и лингвисти који „заступају” те језике. Тако познати хрватски лингвиста Иво Прањковић наглашава да су „на стандардолошкој разини, хрватски, српски, босански, па и црногорски језик различити варијетети, али истога језика. Дакле, на чисто лингвистичкој разини, односно на генетској разини, на типолошкој разини, ради се о једноме језику, и то треба коначно јасно рећи. Ако се нетко с тим не слаже, нека изложи аргументе”. Алија Исаковић, један од твораца тзв. босанског језика, констатује да „између босанског, хрватског и српског језика нема суштинске разлике”, док црногорски лингвиста Игор Лакић, осветљавајући место „црногорског” у систему новонасталих „језика”, каже: „Имајући на уму разматрање о језичком идентитету, закључујемо да се новонастали стандардни језици разликују само у симболичком, вриједносном смислу, док структурално и генетски они припадају једном језичком систему.” Остаје онда питање како то могу постојати „четири језика” који су по лингвистичким идентитетским критеријумима један те исти језик?

А колико су ти језици који су настали преименовањем Вуковог српског језика заиста посебни језици, можда најбоље показују два примера, један за тзв. босански језик, а други за тзв. црногорски језик. Први је пример Фатиме Пелесић-Муминовић, која је, како каже бошњачки лингвиста Митхад Риђановић, Бошњаке „обрукала у сусједној држави”, јер је, Риђановићеве су речи, „сјела и преписала од корица до корица један београдски уџбеник српскохрватског за странце” и само му на корицама ударила име „босанског језика”. Други случај, случај тзв. црногорског језика, још је срамотнији. Црногорци су себи допустили да само промене наслов једној граматици „хрватског језика” и прогласе је Граматиком црногорског језика. Управо овакви примери показују да ти језици заправо нису посебни језици, не могу се идентификовати као језици по идентитетским језичким критеријумима. Као да суштину њиховог језичког „постојања” погађају афоризми А. Чотрића „Ко говори босански и црногорски језик, тај сигурно зна и амерички, аустријски, бразилски и аргентински”, и А. Баљка – „Хрвати, Бошњаци и Црногорци говоре језиком који одлично разумеју Срби јер им је матерњи”. Ти језици нису „лингвистички језици”, него „политички језици”. А „политички језици” су они који су само именом језици, јер не удовољавају ниједном од наведених лингвистичких критеријума идентификације „лингвистичког” језика, јер им је политика доделила мимо научних критеријума статус „језика”. Због тога „преименовање” једнога језика не значи истовремено и постојање другог језика. То значи да ни преименовање Вуковог српског језика није довело до настанка нових језика, него само до настанка различитих имена за српски језик.

Данас зато термин српски језик у (социо)лингвистици има два значења. Он је обједињавајући (хиперонимски) термин за све само делимично нормативно различите варијанте Вуков(ск)ог српског језика, али и посебна нормативна варијанта (кохипоним) тог обједињавајућег језика, варијанта која се у неким нормативним решењима разликује од онога што прописује „хрватска”, „бошњачка” и „црногорска вартијанта”. Да је данашњи српски језик надређен свим својим варијантама, види се и по томе што он једини за разлику од других варијаната има нормативна оба књижевна изговора (и екавски и ијекавски), док његове варијанте које се зову „хрватски”, „босански/бошњачки” и „црногорски језик” имају као нормативан само ијекавски изговор. Исто је и са писмом, иако је ћирилица једино српским уставом прописано службено писмо, у српском језику се користи и ћирилица и латиница (чак неупоредиво више латиница), док остале његове варијанте прописују само латиницу као писмо. Зато данас српски језик, као нормативно полицентричан језик, у српској филологији има значење и српског језика и српских језика, тј. он обједињава сав српски Вуков(ск)и језик без обзира на различита имена својих варијаната.

 

  1. Српски књижевни и разговорни језик

Термин српски језик има своје шире и уже значење. У ширем значењу то је скуп идиома који употребљавају Срби. А три су типа тих идиома: а) српски органски идиоми, б) српски књижевни или стандардни језик, и в) српски супстандардни идиоми. У органске идиоме спадају углавном рурални месни говори и дијалекти, док супстандардни идиоми „укрштају” особине органских идиома и књижевног језика и углавном су везани за урбане средине (најчешће подразумевају разне типове жаргона, урбани разговорни језик и шатровачки говор). Књижевни језик је неоргански идиом, то је аутономан вид језика, свесно нормиран, полифункционалан, и еластично стабилан. Те четири његове особине – аутономност, нормираност, полифункционалност и еластична стабилност – књижевни језик битно одвајају од других језичких идиома, и дају му посебан значај. Он је друштвено најзначајнији идиом. Због тога се и сам термин српски језик неупоредиво чешће односи на српски књижевни језик неголи на српски језик уопште.

Разликовање ширег и ужег значења термина српски језик врло је битно. Нарочито за језичку културу, језичку писменост, и посебно функционалну језичку писменост. Често се, наиме, може чути и прочитати, а најчешће од површно упућених у суштину међуодноса језика и књижевног језика да је „правилно све што постоји у језику. Ниједан говор, ниједан идиолект, није неисправан”. Има чак и лингвиста који, сводећи све језичке функције на комуникативну, испољавајући игнорантски однос према норми, не разликујући језички од стандарднојезичког узуса, не могу да схвате нити прихвате да је разлика између дијалекта и књижевног језика у „њиховом друштвеном статусу”, јер књижевни језик „ужива виши статус него дијелекат” (или можда „вишљи”, односно „височији”, за што се они као уобичајеније залажу). Посебност књижевног језика огледа се пре свега у процесу језичке стандардизације, у процесу иманентном само њему, али не и разговорном или дијалекатском језику. А у том процесу само у првој фази, у фази селекције или одабирања, сви дијалекти су равноправни конкуренти. Од тренутка избора једног за основицу књижевног језика, књижевни језик се одваја од дијалекта, добијајући наддијалекатски статус, и повинујући се властитим правилима развоја, правилима које је Вук подводио под критеријуме „опћене правилности”.

Зато готово смешно данас делују тврдње о томе да се српски нормативисти боре за „одржавање расистичких идеја о лепом, правом, исправном, чистом (БиХ, северозападна Србија) и ружном, неправилном, прљавом српском језику (јужна и источна Србија), о светској завери да се разарањем оног првог уништи српско национално биће, о неопходности да Срби сви и свуда пишу Први светски рат, или пак да сви пишу први светски рат (како је већ ауторима Правописа новчић пао приликом последњег бацања)”. Нормативисти се не баве дијалектима, нити њиховим вредновањем, нормативисти се не баве разговорним језиком, јер он улази у сферу приватне употребе језика, и ту је сваки тип језика равноправан (за нормативисте небитан). Нормативисти се баве књижевним језиком и његовом јавном и службеном употребом. А једна од иманентних особина књижевног језика, коју су устоличили још Пражани као творци теорије књижевног језика, јесте његова нормативност, и то екслицитна нормативност. Тако антинормативисти српску стандардологију потпуно враћају у предвуковски период реактивирајући знаменито правило „бабе Смиљане” (која се, према Вуку, тако зове зато што се смилује свима да пишу како знају, не осврћући се ни на каква правила). Да могу да напишу и „СВО знање”, а не „СВЕ знање”, па да ликују због „СВОГА, а не СВЕГА знања”, јер сматрају да је прво (ваљда зато што се само на њих односи) исправније од другог!

Интересантно би при том било, пошто такви негирају и потребу учења функционалностилистичке норме, да напишу научни рад разговорним језиком или дијалектом, да напишу закон тим језиком, да напишу било који уџбеник тим језиком. Да упуте молбу некој немачкој институцији на немачком језику пишући именице малим словом (јер је приликом нормирања тако Немцима „новчић пао”). Ко зна можда и успеју, и покажу да су критеријално у праву, и да су ти њихови критеријуми плод доброг „теоријског лингвистичког образовања”, које ће и српски нормативисти морати уважавати. А дотад српска ће нормативистика као и сва словенска, уосталом и светска – разликовати књижевни и разговорни језик, и нормирати само књижевни! Јер, када се говори о нарушавању језичке норме, „о језичкој норми се не говори као о језичком узусу, који је присутан у сваком језику и дијалекту независно од степена њихове књижевнојезичке развијености, него као о кодификованом узусу, односно као о оним особинама неког језика које меродавне институције или појединци предлажу као прописани, односно друштвено прихватљиви облик понашања на том језику” (П. Пипер, И. Клајн).

Треба, међутим, знати да се српски књижевни језик данас не може у потпуности поистовећивати са језиком српске књижевности. Јер ни језик књижевности неретко не подлеже стандарднојезичкој норми, баш као ни разговорни језик.

  1. Српски књижевни језик и језик књижевности

О односу књижевног језика као нормираног, полифункционалног и еластично стабилног типа језика којим се у свим сферама језичког општења користи једна друштвена заједница и језика књижевности као језика поетских и прозних уметничких дела – не само да је писано доста него и врло несагласно. Два су супротстављена становишта – по једном: књижевни језик и језик књижевности заправо су синоними јер значе исто, по другом: језик књижевности у ствари и не припада књижевном у статусу стандардног језика. Између тих супротстављених становишта налази се већи број „помиритељских” теорија, од којих највише присталица без сумње има она по којој језик књижевности представља само једну од сфера употребе књижевног језика – његов посебан, књижевноуметнички, функционални стил.

Разматрање међуодноса српског књижевног језика и језика српске књижевности нужно је започети ставовима Вука Стеф. Караџића током читавог периода његове борбе за превођење српског народног у српски књижевни језик. Улогу књижевног језика Вук је наменио „народном језику у књижевности”, тако да су се код њега народни, књижевни и језик књижевности у основи поистовећивали. Вукова крилатица за добар књижевни језик била је „Пиши онако како народ говори!” Све до средине XX века, а заправо до почетка његове седме деценије, узорним књижевним језиком сматран је језик књижевности. Тако ће А. Белић педесетих година XX вијека написати да је „наш књижевни језик – народни језик употребљен у књижевности”, сматрајући да се стилска слобода књижевницима једино може допустити у окриљу књижевног језика. Свако одступање у језику књижевности од норми књижевног језика Белић је сматрао не само граматичком него и стилистичком погрешком. А тада је Вукову сменила крилатица „Пиши онако како добри писци пишу!” (Љ. Јонке).

Почетком друге половине XX века у србистици и/или сербокроатистици заживеле су идеје Прашке лингвистичке школе о функционалностилској раслојености књижевног језика. Језик се почео посматрати пре свега с обзиром на функције које врши у језичкој или друштвеној заједници. Функционални стилови су заправо „типичне употребе језика у типичним ситуацијама”. Језик књижевности тако је изгубио статус синонима књижевном језику, он је постао само један од функционалних стилова. Тако је и начело „Пиши онако како добри писци пишу” изгубило своју вредност, а језик књижевности престао бити узор нормативном књижевном језику. Уместо језиком књижевности, по мишљењу М. Ивић, норма „језичке данашњице мора бити представљана оним што је најмање специфично, а највише просечно, стандардна”. A њу најбоље репрезентује језик мас-медија, новинарски пре свега.

Књижевноуметнички стил је најиндивидуалнији функционални стил књижевног језика. Међутим, њему је у основи књижевни језик, с тим да он може да садржи најразличитија одступања од стандарднојезичке норме. Тако је једна од основних особина књижевноуметничког стила апсолутна слобода избора језичких јединица. Књижевник у текст може уградити и дијалектизме, и архаизме, и жаргонизме, и вулгаризме и све оно што постоји у језику, ако то доприноси уметничкој (естетској) вредности дела. Књижевноуметнички стил се од осталих разликује употребом стилема као минималних двопланских стилистичких јединица, чији је један план стилематичност (која подразумева формално или семантичко онеобичајење језичке јединице), а други стилогеност (која подразумева функционалну вредност језичке јединице у књижевном тексту). Још по једној особини он се битно разликује од свих других функционалних стилова. Наиме, само је њему својствен поступак пререгистрације, који подразумева могућност употребе било ког другог функционалног стила, односно регистра, у књижевноуметничком тексту. Пререгистрација подразумева прилагођавање функција некњижевних функционалних стилова (научног, разговорног, административног, публицистичког) и/или његових подстилова и жанрова уметничкој и естетској функцији књижевног дела.

Тако се књижевноуметнички стил од осталих функционалних стилова диференцира и на микро и на макростилистичком плану, и то на микро плану стилематско-стилогеном вредношћу језичких јединица, а на макро плану поступком пререгистрације, као стилске „интеграције” нелитерарних текстова у литерарне.

Због тога језик књижевности и/или поетски језик и јесте интегрални део књижевног језика, његова посебна манифестација, посебан функционални стил, без обзира на то што је тај стил битно различит у односу на све друге. Та различитост, наравно, није таквог степена да се може говорити о сасвим другом језику, иако је у историји разматрања овог проблема било и таквих мишљења, а има их и данас.

Неспорно је, међутим, да данас језик књижевности нема улогу какву је имао код Вука и до прве половине ХХ века. Језик књижевности више није синоним књижевном језику, тако да је потпуно погрешна тврдња коју и у новинама пласирају неки данашњи српски писци, по којој „националне језике чувају и обогаћују песници и писци, нипошто лингвисти, а поготово не новинари”. Погрешна, бар кад је у питању српски књижевни језик, као нормирани, полифункционалaн и еластичко стабилaн тип језика.

Развој књижевног језика и језика књижевности ишли су више од сто година паралелно и интерферентно, а онда је у двадесетом веку, посебно у његовој другој половини, у појединим вредним, чак врло вредним књижевним делима дошло до потпуног разлаза књижевног језика и језика књижевности. Зато ћемо се у наредним текстовима бавити карактеристикама језика књижевности појединих српских књижевника који су највише задужили развој како српског књижевног језика као језика књижевности, тако и развој српског језика књижевности различитог од књижевног језика. На почетку ћемо говорити о језику српских писаца који су језички најпрепознатљивији, а то су, пре свега: Иво Андрић, Милош Црњански, Драгослав Михаиловић, Радован Бели Марковић и Владимир Кецмановић.

Милош Ковачевић