Кочић  и српски језик

 

Сам помен имена Петра Кочића не призива само његово приповједачко дјело –него, још прије,  сам српски језик. И то не толико Кочићев «приповједачки» српски језик, колико Вуков(ски) српски књижевни језик у цјелини. А колико је то двоје код Кочића  блиско, испреплетено, да не кажемо  подударно, свједоче и  непосредне и посредне потврде. Непосредне,  из пера самога   Кочића, кроз његове доприносе  српскоме језику, а посредне из пера других писаца и лингвиста што  (пр)оцјењиваху  како  Кочићев језик тако  и  Кочићеву бескомпромисну борбу за  српски језик.  Иако је циљ нашега рада да освијетлимо суштину и актуелност Кочићеве борбе за српски језик, ипак ћемо се овдје најприје осврнути на неријетко цитиране ставове познатих српских писаца и филолога не само  о Кочићевом језику, него и његовом односу према српском језику.  Међуоднос Кочићевог и цјелине  српскога књижевног језика вјероватно понајбоље одсликава мишљење И. Секулић: «Кад би могао језик једног човека постати књижевни језик, ја бих гласала за Кочићев језик. Која снага, који стил,  који звук, која магија трансцедента» (Секулић 1966: 17). Јер,  «за Петра Кочића је – ријечи су И. Андрића –  језик потпуно једно са људима и земљом, свет и неповредљив као и они. Понекад човеку изгледа као да је и само Кочићево дело, цело целцато, лежало негде у дубинама тога језика, а он га је ископао као кип, и изнео на светлост дана и пред поглед света» (Андрић 1981:161). У Кочићевом језику, –  вели Ј. Вуковић –  «кад год га у целовитости његова писаног дела посматрамо, као да доживљавамо све видове живе речи одређене средине у одређеном времену. Kао да ништа није остало неизречено» (Вуковић 1972:282).

Свако би истраживање Кочићева језика без сумње потврдило не само наведене ставове знаменитих српских писаца и филолога него и све књижевне  и филолошке оцјене  Кочићевог језика (које се дају  у:   Шипка 1987:21-28). Али наш циљ није анализа Кочићевог приповједачког језика, језика у Кочићевим приповједачком дјелу, него анализа Кочићевих експлицитних «одбрана» српскога језика, анализа његових расправљачких микро и макродискурса о српскоме језику.

 

Кочићева борба против   германизације   српскога  језика

 

  Кочићева борба за српски језик најексплицитнији је тип његове борбе против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине. «Од самога почетка, Петар Кочић је између себе и окупатора-непријатеља поставио питање језика» (Андрић 1981:161).  Јер, «као што је – ријечи су Кочићеве – окупација донијела много зла и учинила нам  много неправди у свима правцима народног живота, исто је тако утицала штетно и на развитак нашег богоданог звучног и љупког језика» (Кочић 1961:328). Дату констатацију Кочић потврђује  сучељавањем тада  актуелног стања српскога језика у Босни и Херцеговини са мишљењем које је о српском  језику у тој  покрајини имао  Вук Караџић.  Док је Вук Караџић писао да се  «српски  говори најчистије и најправилније у Босни и Херцеговини», сада – вели Кочић – «послије 33 године аустријске владавине наш је језик силно пострадао, тако пострадао да би се могло рећи мирне душе, да се данас у Босни и Херцеговини, земљама матерама нашег књижевног језика, најнечистије и најнеправилније пише и говори у редовима наше интелигенције»  (Кочић 1961:311).  То страдање српског језика огледа  се прије свега у томе што се «у Босни и Херцеговини под новом управом и њеним културнопросвјетним установама ствара некакав нарочит језик који се сасвим не поклапа са говором у Хрватској, а исувише је далеко од језика који се данас развија у Србији, као културном средишту српског народа», тако да смо – наставља Кочић –  «добили  у књигама, у новинама, законима, наредбама, по школама и по судовима некакав језик који стоји у врло лабавој, често пута ни у каквој вези са живим народним говором. То је једна одурна српско-хрватска наказа, тешка и усиљена, много пута потпуно неразумљива,  без гипкости, еластичности и звучности, тих битних особина нашег крепког језика. То је језик као наш, а није наш. Наше су ријечи, али језик није наш. Из тог језика не провијава дух и не бије мирис нашег језика, то није језик који смо научили са мајчиних усана, то није богодани језик народних умотворина, пјесама и приповједака, којима је тако богата наша отаџбина» (Кочић 1961:311-312). А таквом језику највише су, по Кочићевом мишљењу, кумовали странци,  али и  Хрвати и хрватски Срби. Јер, «ову одурну наказу од језика – ријечи су Кочићеве – створили су странци и наши људи, Срби и Хрвати из Хрватске. Странци су наш језик научили само лексикално, а Срби и Хрвати су дошли са једним накарадним језиком који се је опет развио у Хрватској под утицајем њемачког канцеларијског језика и граничарске команде. И једни и други, сваки на свој начин, почели су да кваре и мрцваре наш језик» (Кочић 1961:312). Та «наказа» и «накарада» од српскога језика прожета  «германским духом» у Босну и Херцеговину увезена је, дакле,  из Хрватске.  И непосредно и посредно. Посредно најчешће преко судија странаца, махом Пољака: «Погрешно мислећи да кад знају пољски, знају и српски, они су јурили стално у судове. Истом, кад су дошли у додир са народом и са живописном српском конверзацијом, осјетили су како је исувише скромно њихово знање српског језика. Изненађени тим фактом, они су се, у страху да не гријеше, повукли у се, држећи се слијепо и грчевито оне званичне, из Хрватске пренесене, накараде од језика, којом су такође површно владали. У њиховим осудама не осјећа се ни у најмањој мјери задах живог народног говора»  (Кочић 1961: 312).

Кочић ту «накараду од српског језика» илуструје са више примјера. Најприје са раширеном употребом ријечи «течевина и пошљедак у значењу: резултат. Течевина (‘порез на течевину’) без сумње је – вели Кочић –  неспретна кованица каквог босанског пореског чиновника, јер њен је облик у Хрватској још глупљи: тециварина. Оно што се хоће да изрази ријечју течевина, у нашем се језику каже и мора се казати тековина, јер облик течевина нити постоји нити може постојати по законима српског језика. Ни ријеч пошљедак није нам познато да постоји у Хрватској, али она постоји у нас и значи сасвим нешто друго и никако резултат». А те ријечи нису усамљене, него «на стотине их таквих има које су просто атентат на наш језик» (Кочић 1961:313-314).

Уз то, кварење српског језика не долази само из судова. «Поред судова, и друге су установе, просто се може рећи: све одреда, квариле наш језик, нешто незналачки кујући, нешто преносећи разноврсне ‘званичне’ накараде из сусједне Хрватске», тако да је «рђав и ненародан језик завладао у свима нашим јавним установама, па се отуда полагано шири и преноси у народни живи говор који је прије окупације био необично чист и свјеж» (Кочић 1961:313, 314).  А што је најгоре, «поред судова и осталих јавних установа, поред новина и новинара и ‘правитељствених’ књижевника, и наше школе, нарочито гимназије, неуморно су и систематски радиле и раде на кварењу и бездушном мрцварењу нашег језика. Језик и стил у гимназијским уџбеницима испод сваке су критике. Те су уџбенике и уопште све школске књиге састављали убоги кајкавци и чакавци, или похрваћени Словенци, Чеси, Пољаци, Нијемци, који чак не знају ни правог значења појединих ријечи нашег језика» (Кочић 1961:314).

Кочић, међутим, не остаје на општој оцјени, него је поткрепљује и конкретним примјером. А  као «класичан примјер»  наводи   Марцела Кушара,  дописног члана Југославенске академије («је ли могуће?», пита се Кочић) у Загребу и његову  „Читанку за I разред средњих школа“, у којој се дају и објашњења непознатих ријечи, која Кочић коментарише. Тако, вели Кочић,   «имамо на страни 10. његово објашњење да је клада – пањ, а сви знамо да је клада друго нешто, а друго опет пањ. На страни 23. исте читанке имамо одмах друго погрешно објашњење: станарица  –  жена што гоји овце,  а сви знамо да је станарица жена која музе овце и бави се само сиром и млијеком. У Кушара је ћуп –  лонац, штур  –   гњио, порта  –   гробље, бостан  –   врт, сјек  –   греде, иако је сјек у кошари сасвим друго нешто, а друго опет нешто значе греде. И ти и такви људи – ишчуђава се Кочић –   пишу уџбенике по којима се предаје српски језик у нашим школама! Ти и такви људи кроз тридесет година кваре и унакажавају наш красни и звучни језик, изврћући у свом жалосном незнању чак и право значење наших најобичнијих ријечи и израза»  (Кочић 1961:314-315).

На хрватска непознавања и кварења српскога језика Кочић је указао  и  у тексту «Наша пјесма» – што је и «најполемичнији Кочићев књижевнокритички текст» (Милановић 2011:210) –  написаном поводом избора хрватске и српске поезије који је сачинио Јосип Милаковић.  Кочић каже да Јосип Милаковић није умио да »интензивно осјети оне интимне дражи, оно животно вибрирање које струји кроз чисту, пуну и једру народну поезију«, него је  био и,  »што је још жалосније, остао странац«, што се види и по томе да су за њега гусле  –  ћемане ( «ћемане је виолина, а гусле остају гусле…»), кожун  –   ћурак (»каква  грдна разлика између ова два појма!«), завјеса  –   дувак (»дувак није завјеса«), узда  –  дизген (»дизген није узда, већ каиш на узди«), доро, дорат  –  коњ црвене длаке (»дорат се њемачки каже der Braunе, те према томе није црвене длаке, него је алат коњ црвене длаке«), али и по многим другим примјерима (Кочић 1967а:185-186; 193-194).

Кочић «полемише са Милаковићем бритко и духовито, снагом вуковског и скерлићевског жара који је понекад јачи и од самих аргумената. На овом терену он не прашта, нити жали свога опонента. Чини се да поступа као добар домаћин који крчи њиву од корова те уместо пера у десници има секиру којом у корену сасеца све што прети плоду и роду. А како да му и прихвати хазну као благо уместо ризнице у којој се оно чува, или опрости што не разликује мезимицу од најмлађе ћерке, субашу од стражара, калем од писма, џигерице од плућа, лале од везира и тако редом. Ни за двадесет проведених година ‘у овој доброћудној земљици’ Милаковић није, као ни Мартин [!=Марцел]  Кушар, научио и схватио многострука значења језика Вука и народне песме наше» (Вулин 1990:383).

О кварењу – али и о очувању –   српскога језика Кочић говори и поводом четрдесетогодишњице Наде (1868-1908), «најстаријег ђачког средњошколског удружења у српству» Прве београдске гимназије, сматрајући таква удружења «као неке мале предстраже за чистоћу нашег звучног и богатог језика, коме, на голему жалост нашу, због накарадног језика загребачких уџбеника и загребачких професора, били они Срби или Хрвати, пријети опасност,  из године у годину, све већа и насртљивија» (Кочић 1961:306-307). Те «дружине»  припомажу да се током школовања   потру велике дијалекатске и «провинцијалне» разлике које су одлика различитих области Србије из којих долазе ђаци у гимназије. «Током школовања све се – вели Кочић –  ове разлике потару, провинцијалне ознаке ишчезавају, и тај млади свијет огромном већином својом, то поуздано тврдимо, излази из школе са пречишћеним  појмовима и довољном спремом и знањем из српског књижевног језика» (Кочић 1961:307).  За разлику од тих позитивних резултата у Србији,  са учењем српскога језика «у Босни и Херцеговини, догађа се, на жалост, сасвим обратно. У гимназије наше  – наглашава Кочић –  улазе ђаци са језиком ванредне љепоте, раскошног богатства и кристалне чистоте, –   мислимо овдје на нашу домаћу  дјецу –  а излазе из школе са некаквом накарадном мјешавином од стила и језика, у којој, додуше, има и српских народних ријечи и израза, али кроз ту мјешавину стрши и провијава туђински дух, потпуно стран нашем народном говору»  (Кочић 1961: 307-308).  На тај начин – рећи ће Кочић – и преко учења у школи «нашем звучном и богоданом језику пријети њемачки дух  –   бог би га знао је ли њемачки! – који се ушуњао у немоћну, убогу и сушичаву кајкавштину и чакавштину, из којих се је опет излегла лажна и неоригинална штокавштина под  именом хрватског језика. Та лажна и неоригинална  штокавштина постала је и званични и наставни језик у  земљи нашој, а постала је и језик којим пише и говори и наша домаћа интелигенција, на жалост. Томе треба стати на крај ма којим било начином» (Кочић 1961:309- 310).

Зато Кочић својим новинским написима апелује на потребу заједничке борби за очување српскога језика,  који је у Босни и Херцеговини угрожен у свим сферама своје употребе.  На питање: «Па ко је томе  крив?», Кочић одговара:  «Ко би други могао бити крив него наша влада, него њезини чиновници, мали и велики, виши и нижи, њене званичне новине, закони и наредбе, њене школе и школске књиге, њени разнолики уреди и судови. Све је то криво и све се то завјерило против чистоће и љепоте нашег језика, и у томе се много успјело!» (Кочић 1961: 329).  И ту се не завршава списак криваца. Кочићева је «Отаџбина» у немале кривце убројала и домаће интелектуалце због тога што код њих њемачки има  превласт над српским језиком. »Кад смо дакле ми сами – пише анонимни уводничар Кочићеве «Отаџбине» – порекли првенство српском језику и ћирилици, кад смо се стидили да у својој рођеној кући, онако као и остали народи, уведемо у саобраћај искључиво свој језик и своје писмо, онда се није нимало чудити странцима који, дабоме, нису луди да без силе и потребе поштују српски језик. И тако смо послије тридесет и четири године у срцу Босне, у метрополи, ми туђинци, а странци аутохтони» (Вулин 1990:388-389). Тако је њемачки дух  захватио не  само српски језик него и српске интелектуалце, што код Кочића изазива «бунтовни» гњев и сјету. «Нас обузима – вели Кочић –  наизмјенично гњев и сјета посматрајући како се бездушно насрће на драгоцјену духовну тековину народну, на чистоту и љепоту народног језика. Гњев нас обузима што и у том унакажавању и мрцварењу нашег сјајног и слободног језика осјећамо своју свеопшту колонијску порабоћеност и подврженост; сјету дубоку у души носимо што смо слаби и немоћни да заштитимо од профанисања и обесвећења свој велики и силни језик, који нас својом обилном и сјајном традиционом књижевношћу, својом кристалном чистотом и планинском свјежином свога даха храбри и соколи да не клонемо на путу живота, на путу вјековног посртања и страдања, на путу падања и устајања»  (Кочић 1961: 316).

  

 

Кочићева борба за исправност и љепоту српскога језика

 

Зар је онда чудно што је Кочић властитим примјером желио показати на који се начин треба борити против таквога стања, што прије свега  значи  борити се за изворни српски језик,  за чистоту и љепоту његову. У босанском Сабору, чији је посланик био, «Кочић и другови» поднијели су приједлог о језику у законским текстовима, који гласи: «Пошто смо се увјерили да је језик и стил у поднесеним законским основама нечист и ненародан, предлажемо да се изабере одбор од тројице посланика, који ће све законске основе прегледати и погрешке у језику и стилу исправити» (Кочић 1967:72). Тај приједлог је прихваћен,  и  «Кочић је често саборске седнице претварао у расправе о језику и стилу законских текстова» (Вулин 1991:369). Овдје наводимо само неке од Кочићевих саборских  језичко-стилских интервенција, које, уз коментар,  у много већем броју доноси М. Вулин у својој монографији о Кочићу, и то у поглављу о односу Кочића  према језику (Вулин 1991:357-413).

На једној од сједница  Сабора Кочић је покренуо дебату о законском пројекту посвећеном расним воловима. »Овдје стоји ‘погрешка  у стасу’» – вели Кочић.   «Ја не могу разумјети како се може казати за бака да има ‘погрешку у стасу’. То се може казати само за човјека… Незгодно је казати ‘биљегом у ухо’, јер то значи унутра; зато ваља казати: ‘Биљегом на ухо’. У наставку расправе са известиоцем Ђоком Милошевићем даје и потпуније образложење: »Ја кажем да није у духу језика кад се за вола или коња каже да има стас. Стас је у српском језику код човјека, а не код марвинчета« (Вулин 1990:371).  Када је на дневном реду Сабора била расправа поводом  »Закона о форми распоређивања последњом вољом«, Кочић је интервенисао: »У наслову не треба распoређивање; ту треба… о форми располагања вољом«,  што је одмах и прихваћено  (Вулин 1990:376).

Када је у Сабору разматран извјештај правног одбора,  Кочић је готово захтијевао  бољу и љепшу стилизацију предложених законских аката.  »Морам скрушено признати – говорио је Кочић – да мени самом ријеч разрадба добро не звучи, али чујем да је наша егзекутива није ставила без разлога. Господа је прегледала све знамените рјечнике нашега народа и није могла наћи подесније ријечи, мада  је мени дража ријеч одредба последње воље… Ова ријеч разредба није добра… Наш народ вели да прије смрти неком нешто намјењује, па би врло добро било овдје ријеч намјена. Та се ријеч у народу чује. Тако кажу: ‘Намјенио је томе и томе кућу’…« (Вулин 1990:376).  У  другој прилици Кочић ће рећи да је при властитој стилизацији законског текста одбацио «х у  у ријечи хат; мјесто ријечи гојење ја сам ставио гајењв, јер овај… глагол значи трајну радњу, а мјесто избира ријеч бира…«.  На питање вирилисте митрополита Летице зашто по други пут замјењује гојење гајењем, Кочић одговара: »Гојење може бити и товљење, дебљање, а гајење значи развијање и оплемењивање расе«. А потом даје и сљедећи коментар: »Кобила и ждријебац је добро, али ждрјебица не ваља…«   (Вулин 1990:377).

Када је на  Сабору представник Мостара посланик Атанасије Шола прочитао «законски предвиђену» реченицу: »Судски језик у општењу са странкама и у унутрашњем уредовању са свим судовима и областима земље, српскохрватски је…«, Кочић је одмах интервенисао: »Мјесто областима боље је властима«,  а та интервенција бива и прихваћена (Вулин 1990:380).

Радећи на текстовима законских приједлога, Кочић  је за подлогу својих интервенција  узимао  не само  стилско-језичка  него и социолингвистичка образложења, какво је нпр. сљедеће:   «У свима основама, па и у овој о атовима, долази често и редовно глагол треба,  ваља, мора и смије са неодређеним начином. То није у духу језика. Ми бисмо просто употребили или презент или футур. На примјер: мјесто треба одредити ми кажемо одређује се или одредиће се. То је и са законске стране много боље и прецизније речено. Ово треба, мора, не смије није  наше, оно немило звучи у једном закону. У данашњој држави и друштву ионако је тешко живјети, па ако и у сваком закону налазимо мора, смије, не смије, то се некако неугодно осјећа, јер на сваком кораку, и поред тих пријетња, сретамо жандаре, видимо отворену тамницу итд., па сад уносити ту тврдоћу и опорост у законе не ваља, особито кад то не одговара духу нашега језика» (Кочић 1967:73).

Поједини  Кочићеви коментари о језику аустроугарске власти нису ослобођени ироније, тако својствене његовој Суданији и Јазавцу пред судом. У познатом  саборском говору о језику у законским текстовима Кочић, на примјер, с наглашеном иронијом

каже:  «Странци  често пута нису разумјели ни правог значаја појединих ријечи, као, на примјер, суци, којима би као чуварима јавног добра и морала до у најситније појединости морао бити познат живи народни говор. Због тог  непознавања, високи Саборе, дошло је на судовима често до комичних и трагичних сцена. Да вам само једну испричам. У неком окружном суду пита предсједник оптуженика, који је убио човјека, зашто је убио.  Оптуженик слијеже раменима и ћути. Предсједник га поново пита зашто је убио, а оптуженик одговара ‘Сам ме је шејтан на то нагнао’. На то скочи државни тужилац, и вели: ‘У смислу, рецимо, § 301. протежем оптужницу и на шејтана и предлажем казнени прогон’  Присједници погледаше се, а један стари муслиман рече: ‘Царевина вам је наредна и управна,  али да и за шејтана имате параграфе, то ми не може ићи у главу’.

И ја сам –  наставља  Кочић –   такође имао да одговарам за једну ријеч,  и то за ријеч суданија. Могу, ако хоћете, своју осуду донијети, па да видите. Државни одвјетник тужио ме је да сам другим падежом те ријечи, који гласи суданије, мислио да исмијем суд и да кажем да нема суда, да суда није“   (Кочић 1961:330).

У литератури је већ уочено да Петар Кочић у  свом залагању за чистоту и љепоту српскога језика није бранио само «благо» српског народног језика, него је у свом приповједачком дјелу за потребе свога израза створио и велики број нових лексема, које су «искључиво његова спрега између људи и њихових животних потреба: сараорина, поповина, кметовина, државина, кућерина, жировина, пашарина, затим: баковита, ринковита, завозита, стећи нешто, попримити и без воље: закнежити, заигуманити, запроигуманити, поримити, побошњачити, стамболизовати, запопити. Нико пре њега није знао за кметодере, нити је изјавио да не бенда никог на свету, осим  Мрачајског Проте! Глагола бендати нема ни у Вуковом Српском рјечнику. Могли би се навести многи лексеми [који су]  изразито чисто кочићевски. На Симеуну Ђаку се долама засалампија» (Вулин 1990:382).

Из  наведених и ненаведених  Кочићевих ставова према српском језику – како то и Иво Андрић закључује – може се «видети колико је пажње посветио питању кварења језика, са колико је оштрине говорио о том кварењу, шибајући га својом иронијом, често и преопширно и сувише шаржирано. Али, Петар Кочић је добро осећао да није филологија у питању, да је та ствар језика само део општег притиска и општег систематског свођења једног народа на нижи степен егзистенције, подесан за доминацију и експлоатацију» (Андрић 1981:161).

 

Актуелност Кочићеве борбе за српски језик

 

За кварење српскога књижевног језика Кочић, како смо видјели, није оптуживао само Аустро-Угаре него и Хрвате. У осуди хрватског кварења српскога језика Кочић, међутим,  међу српским писцима није био усамљен. На хрватско кварење српскога Вуков(ск)ог језика указивао је, нешто прије Кочића, и велики српски пјесник Лаза Костић (о Костићевом односу према српском језику в. исцрпно у: Ковачевић 2001).  Костић је, наиме, писао да српски језик «свако вријеђа и нагрђује ко без невоље застрани од чистог народног говора, па уноси самовољно сковане ријечи или реченице» (Костић 1990: 228). У томе – по Костићеву мишљењу – предњаче Хрвати, јер «тамо је велика ковница, некоме је лакше сковати нову ријеч но заићи, не велимо по народу но само по Вукову Рјечнику, да потражи има ли у народном говору готових, живих ријечи за ту ствар» (Костић 1990: 202). Тим хрватским писцима – ријечи су Костићеве – «врло је мучно отрести се сасвим оног неодољивог службеног накарађивања нашег лијепог језика» (Костић 1990:159).

Кочићеви ставови у одбрану језика српскога чини се да никада нису били тако актуелни као данас.  Оновремену опасност од германизације као разлог Кочићеве борбе за чистоту и љепоту српскога језика треба само пренијети на ововремену опасност од  англицизације српскога језика. Јер, «у протеклих десетак година, код нас (али не само код нас) догодила се права експлозија језичке англоманије. Она сада прелази у свој екстремни стадијум – језички англохолизам, који се може описати као опијеност неконтролисаним уношењем свакојаких елемената и појава из енглеског језика у српски» (Прћић 2005:183). «Крајњи резултат овакве културне и образовне климе огледа се у све већем продору енглеског језика у српски и у све упадљивијој хибридизацији српског језика, односно у настанку нечега што се може назвати англосрпским језиком: то је један нови урбани социолект, првобитно својствен људима млађе генерације, који представља врсту српског језика који (све више) одступа од својих норми и (све више) бива употребљаван према нормама енглеског језика» (Прћић 2005:185). Англицизација српског језика  «се већ сада јасно уочава на плану речи, структура/образаца, значења и употреба» (Прћић 2005:185). Тако она, на примјер,   «у «популарној женској периодици упечатљиво, незаустављиво и стихијски  разара структура српског језика» (Јањић, Чутура 2012:94).

Данас англицизација баш као у Кочићево вријеме германизација пријети (у)ништењу темељних вриједности српскога језика. «Ако је глокализација начин помирења глобализације и национализације у условима спонтане акултурације [која представља  губљење или деградацију културних вриједности које карактеришу националну културу једног народа],  онда продукт језичке акултурације не сме бити губитак самосвести  о вредности матерњег језика као највреднијег националног кључа и етничког идентитета» (Јањић, Чутура 2012:79).

А данас управо до тога долази, посебно код младих, за које је Кочић сматрао да представљају «предстражу за чистоту српскога језика». Актуелна  истраживања, наиме,  показују «да је речник средњошколаца пун нових англицизама, али да њихова рецепција најчешће не одговара семантичким еквивалентима у енглеском језику. Присуство неадаптираних англицизама у говору младих (и не само њих) део је процеса спонтане акултурације, који се интензивно намеће  као доминантан друштвени контекст у условима светске глобализације. Сасвим је извесно да ток овог процеса неумитно води ка стварању језичке хибридизације, која се за сада испољава у виду такозваних србоанглицизама, oдносно англосрбизама, тј. неадаптираних сирових англицизама» (Јањић, Чутура 2012:79).  А посљедица тога је – не што је најгоре –  да се «највећа национална вредност, еманација духа народа – његов књижевни језик – не препознаје  као пожељни систем комуникације међу младима» (Јањић, Чутура 2012:64).

Осим тога, српски језик је данас, можда више него у Кочићево доба, бирократизован. А «бирократизацију језика као употребу средстава бирократског језика у разним видовима јавног језика, па и у приватном језику, омогућава пословично слаба језичка култура и искварен језички укус већине говорника нашег језика» (Кликовац 2008:100).

«Бирократски језик се препознаје по следећим својим особинама: (1) номиналност, (2)општост, (3) неодређеност, (4) експлицитност (у смислу редундантности), (5) еуфемизам, (6) вишак речи, (7) квазинаучност, употреба речи страног порекла и помодних речи. Неке од тих особина резултат су злоупотребе иначе легитимних језичких средстава – као што су номинализација, општост, еуфемизам, употреба речи страног порекла; неке су резултат употребе средстава која су сама по себи у обичним приликама неприхватљива – нпр. неодређеност, редундантност, вишак речи, квазинаучност и употреба помодних речи« (Кликовац 2008:99).

Англицизацији и бирократизацији, које нису међусобно искључиве појаве, треба додати још и на сваком кораку примјетно  непознавање српскога језика. За то нам очито данас нису потребни аустроугарски судови и уреди; њихову улогу ум кварењу српскога језика преузели су српски мас-медији.  «Реторско (сократовско)  је питање – пише пјесник Б. Ломовић –  да ли телевизија скрнави, изопачује језик; питање, очито, већ садржи одговор – ДА. Не верујем да се у било којем крају где се говори српски, говори овако као у студијима наших телевизија.  Али, авај, језик телевизије није ‘ни по бабу ни по стричевима’, то је све више ‘сленг’ у настајању који карактерише недопустива кастрација, импровизованост, претерана комоција и лењост, а све у духу  ‘а само ‘ладно, само опуштено» (Ломовић 2013: 69). Тако, показује Ломовић (2013:69), лексема пуно постаје синоним лексеми много, задњи добија значење последњи, одмарати се најчешће се јавља без  се и изједначавајући се  у значењу са одмарати (мада сваки сељак сељак и данас зна  разлику у значењу: «Одмарам се и одмарам волове»), ужасно и стравично најчешће у мас-медијима значе «лепо и/или красно», и сл. У актуелним залагањима за чистоту српскога језика такође је указано да  се, на примјер,   лексема  беспризоран све чешће употребљава у значењу «беспримерен или безазоран, тј. без стида», иако само значи: «који је без надзора, напуштен»; док лексема   завидан  значи само «повољан, који изазива завист», а никако, како се  све чешће употребљава, «приличан, повелики» (Клајн 2000:75, 76). Указује се –  очито без успјеха –  да лексема пролонгирати значи «продужити», а никако «одгодити, одложити»;  да лексеме љубимац и љубитељ нису синоними; да формалан не значи «уобичајен, обичан» него «званичан», да позиција није антоним од опозиција, него увијек значи неку врсту «положаја» и сл.  (Клајн 2000: 81, 40, 69, 78-79).

 

Умјесто закључка

 

Поређење  актуелног са стањем језика у Кочићево доба – наводи на закључак  да  је борба за о(п)станак српскога књижевног језика данас чак потребнија него у Кочићево доба. Замијенимо ли, у Андрићевој оцјени Кочићеве борбе за српски језик,   термин «окупаторска управа» са термином «англицистичка глобализација», онда је Андрићева  констатација више него примјерена савременом  стању српскога књижевног (стандардног)  језика. «Окупаторска управа – вели Андрић –  донела је, пре свега, немачки језик у све веће установе и важније гране живота. А онде где је народу остављен његов језик, код нижих власти, у школама итд., ту је претила друга опасност, опасност да се тај језик исквари и потвори, изнутра подрије и разводни до те мере да се сведе на неки убоги и нижи род говора за међусобно разумевање нижих између себе и, колико је неопходно, нижих са вишима, на говор без корена, духа и сока, без лепоте и стила, без везе са традицијом и живим изворима широког народног језика, а са унапред подвезаним и ограниченим могућностима културног развитка» (Андрић 1981:160-161). Због тога се не треба само подсјећати него треба и слиједити онај знаменити Кочићев узвик непристајања на такво стање српскога језика: «Узето нам је све, на свим линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам свога језика!» (Кочић 1967:71). Те Кочићеве ријечи морају бити у свијести свих носилаца српске језичке политике. Јер,  «jезичка политика мора узети у обзир катастрофално сакаћење српског језика под свеукупним енглеским језичким утицајима (уз све остале), а одбрану од тих погубних утицаја схватити као императив своје сврхе» (Бајић 2010:202).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

И з в о р и

Кочић 1961: Петар Кочић, Изабране странице, Српска књижевност у сто књига, Књига 46, Нови Сад: Матица српска, Београд: Српска књижевна задруга, 1961.

Кочић 1967: Петар Кочић, Сабрана дјела, Књига III, Сарајево: Свјетлост, 1967.

Кочић 1967а: П. Кочић, Сабрана дјела, Књига II, Сарајево: Свјетлост, 1967.

 

Л и т е р а т у р а

Андрић 1981: Ivo Andrić, «Zemlja, ljudi i jezik kod Petra Kočića», u: Umetnik i njegovo delo,  Sabrana djela Ive Andrića, Knjiga trinaesta,  Sarajevo: Udruženi izdavači (Svjetlost Sarajevo, Prosveta Beograd, Mladost Zagreb, Državna založba Slovenije Ljubljana, Misla Skopje, Pobjeda Titograd), 1981, 142-163.

Бајић 2010: Сања Бајић, Англицизми у српском језику, Бања Лука: Бесједа, 2010.

Вуковић 1972: Dr Jovan Vuković, «Kočićev jezički izraz», u: Naš književni jezik danas, Sarajevo: Veselin Masleša, 1972, 282-286.

Вулин 1990: Миодраг М. Вулин, Петар Кочић, Сарајево: Свјетлост, 1990.

Јањић, Чутура 2012: Марина Јањић, Илијана Чутура, Простор, време, друштво – сусрети у језику, Јагодина: Педагошку факултет у Јагодини, 2012.

Клајн 2000: Странпутице смисла, Београд: НИН, 2000.

Кликовац 2008: Duška Klikovac, Jezik i moć, Beograd: Biblioteka XX vek, 2008.

Ковачевић 2001: Милош Ковачевић, «Српски језик у заносима и неспокојима Лазе Костића», у: Предавања професора др Милоша Ковачевића одржана у Лондону 2000 и 2001 године поводом славе Фонда на дан света Три Јерарха, Birmingham: Lazarica Press, 2001, 1-30.

Костић 1990: Лаза Костић, О књижевности и језику, Нови Сад, 1990.

Ломовић 2013: Бошко Ломовић, «Нико се не одмара, сви ‘одмарају’», Печат, бр. 256, 22. 3. 2013, 69.

Милановић 2011: Бранко Милановић, «Увод у поновно читање Кочићевих дјела», у: Студије из српске књижевности, Пале: СКПД «Просвјета», «Просвјетино књижевно коло», књ 24, 2011, 191-234.

Прћић 2005: Tvrtko Prćić, Engleski u srpskom, Novi Sad: Zmaj, 2005.

Секулић 1966:  Исидора  Секулић, «Гласам за Кочића», Политика, 11. 9. 1966, 17.

Шипка 1987: Милан Шипка, Језик Петра Кочића, Сарајево: Институт за језик и књижевност у Сарајеву, Институт за језик, Радови XIII, 1987.