О СТИЛСКО-ЈЕЗИЧКИМ ДОМИНАНТАМА „ПОСЛАНИЦА С ПРОКЛЕТИЈА“ ДАРИНКЕ ЈЕВРИЋ
У поетском опусу Даринке Јеврић, који чини једанаест збирки поезије[1], збирка Посланице с Проклетија по много чему је специфична, да не кажемо уникатна. То је посљедња збирка њене поезије, а објављена је постхумно на основу њене пјесничке заоставштине; то је збирка поезије једне од посљедњих српских становница Приштине, тако да се може и мора читати и као пјеснички дневник о „брисању“ Приштине као српског града, и као дневник о пјесникињином преживљавању приштинског српског усуда, са стално упереним трима погледима, двама сувременим – једном према Београду, а другом према Западу, или конкретније речено према западним НАТО авионима на небу – и једном савремено-историјском: ка Косову као српском културном и националном идентитетском исходишту. Даринка Јеврић није жељела напустити Приштину ни за вријеме бомбардовања 1999. године, чак ни послије прогона из њеног стана, када је, по властитој изјави, постала „избеглица у сопственом граду“, подносећи то јер „заветовала сам се сопственој поезији да ћу остати у Приштини. Није моја глава скупља од главе девичке калуђерице. Моји разлози за останак су људски и песнички“ (Смикић 2000). И ту, у Приштини, она и српска лингвисткиња Митра Рељић, потакнуте родољубивим људским мотивом као разлогом „да бар делимично сачувамо Милутинов град за Србе, сачувамо цркву Светог Николе – самотницу, знаним и незнаним упалимо свеће на приштинском православном гробљу, уместо њихових најрођенијих“ (Смикић 2000) – остају пуних пет година, све до мартовског погрома 2004. године, када прелазе у северну, српску, Косовску Митровицу.
Зато ова збирка поезије Даринке Јеврић готово да за анализу намеће и истраживање међуодноса поезије и истине[2], при чему поетска истине ону чињеничну не поништава, него је оплемењује поетским изразом у чијој је подлози пјесникињина афективност (експресивност) као умјетнички опосредована и естетски представљена чињеничка стварност.
Ријетке су књиге којима наслов тако одговара као овој постхумној збирци Даринке Јеврић – Посланице с Проклетија. Посланице или епистоле представљају писмо упућено једној особи или групи људи. Ове посланице упућене су сваком љубитељу поезије, и још више сваком припаднику српскога народа, а самим тим и Србима у цјелини – не само да у своју импресију уткају пјесникињину експресију, него и да се препознају у ситуацијама које изњедрише ту експресију, питајући се ком типу Срба припадају, и како би се сами понашали у осликаним судбоносним контекстима који траже опредјељење. А Проклетије, планина што наткриљује пјесникињин метохијски завичај, за који сама пјесникиња каже да у њему не остаје Нит дом/ нит гроб/ роду подно Проклетија („Метохија“), готово да својом прозирном семантиком упућује на нелијеп, тежак, опомињући, проклетством прожет садржај самих посланица. Као да Проклетије из наслова ове збирке призивају каламбурски асоцијативни садржај „Проклетија“ из пјесме Рајка Петрова Нога „Вапором из Невијорка“:
Шта би Солун и Одеса
Без нашега пустог меса
Гракће гавран с Проклетија
Одјекује: проклет и ја.
И даље смо „пусто месо“ као да наставља пјесникиња, и даље сам као Србин „проклет и ја“ као да поручује сваки читалац сагласан с ауторкиним виђењем не само страдања него и понашања немалог броја Срба. А како нас и даље убијају, али сад у модерном времену, модерним оружјем – осиромашеним уранијумом – пјесникиња сликовито и афективно показује пјесмом „Нова црница“, која у цјелини гласи:
Пролијећу прољећа овог
Невидљиви зракоплови
Да поља наша нађубре
Оплемене леје
Истетовирају душу
Уранијумом
Чуј осиромашеним!
Скроман сам пољодјелац
Ал на гнојиву не штедим
Бринем како ће да роди бјелица
На мојој узораној црници
Дође ми да најглавоњи
Том Нати пошаљем
Најђубрета двије – до три каре
Уранијум тај да обогате
Толико сирома нијесам бре!
Брине ме шта ће да рађа
Моја нова црница
Коју рђу црна моја душица
Пјесма је, као што се види, и хетерострохична и хетеросилабична. Чини је деветнаест метички неподударних стихова структурисаних у пет визуелно „задатих“ строфа, које представљају три синтаксичко-интонационе и метричко ритмичке цјелине. Прва строфа као да је сва подређена реферанцијалној језичкој функцији, као да је пјесникињин циљ да наративно-поетским поступком пренесе информацију како ето овог прољећа „невидљиви зракоплови“ пролијећу да би не само нађубрили наша поља и „оплеменили леје“ него и „истетовирали душу“ специјалним гнојивом – „уранијумом“. А онда долази експресивна „моностишна строфа“, која представља раскид са доминантношћу референцијалне и прелаз на изразито наглашену експресивну језичку функцију. Та смјена функција потцртана је специфичном строфом, која је то само на визуелном плану, јер је графички строфичким паузама одвојена од претходне и наредне строфе, али не и на структурном, будући да је дистих или двостих теоријски минимална строфа. Изневјеравање теорије строфичности представља најзначајнију стилистичку структурно-смисаону доминанту цијеле пјесме. Моностишна визуелна строфа као отклон од свих у теорији п(р)описаних типова строфе постаје структурни и смисаони „ирадиациони“ центар цијеле пјесме. У диференцијалну црту ове и изоморфне јој четврте строфе не спада само то што је чини један једини стих (теоријски недовољан за строфу) него и то што само та и њој структурно еквивалентна четврта строфа нису ослобођене интерпункције. Оне, дакле, изневјеравају начело пливајуће (необиљежене) интерпункције реализовано у седамнаест од деветнаест стихова који чине пјесму. Док су сви стихови у строфама лишени интерпункције, дотле су, како се види, стихови-строфе обиљежени узвичником. А да узвичник не би био једини носилац екскламативности, он је у објема подржан и са по једном интензифиакотрском партикулом: са чуј у првој, а са бре у другој једностишној строфи. Дати је стих-строфу пјесникиња троструко маркирала: најприје функционално: дајући му статус строфе, потом интерпункцијски: обиљеживши га узвичником, и на крају лексички: уводећи у њ интензификаторску партикулу. Све три специфичности имају за циљ наглашавање стилистичко-смисаоног заокрета у пјесми. Свим трима отклонима упућује се на напуштање референцијалне као привидно доминантне функције у корист емотивне или експресивне као стварно доминантне језичке функције. А „емотивна или ‘експресивна’ функција, усредсређена на пошиљаоца, има за сврху директно изражавање говорниковог става према ономе о чему говори. Она показује тенденцију произвођења утиска о извесној емоцији, била она истинска или симулирана. […] Чисто емотивни слој језика представљају узвици. Они се од средстава референцијалног језика разликују како својим гласовним склопом (необичне гласовне секвенце, па чак и гласови који би другде били чудни) тако и својом синтаксичком улогом (они нису саставни делови реченица већ њихови еквивалентни)“ (Јакобсон 1966:290). Код Даринке Јеврић интензификаторске партикуле – чуј и бре – имају функцију сличну узвицима. Тако глаголска алолекса чуј уз функцију емфатичког наглашавања има „и ироничну значењску нијансу“ (Јањушевић 2012: 350). Није, међутим, пјесникиња само партикулом чуј интензивирала садржај „моностишне строфе“: Чуј осиромашеним! Дати је стих већ синтаксостилистички маркиран, он оваплоћује структуру анастрофе као стилске фигуре реда ријечи, засноване на „измјени мјеста двију компонената које у општеупотребној конструкцији по правилу слиједе један за другом“ (Ковачевић 1998:30). Тако је пјесникиња конгруентни атрибут осиромашени употријебила иза именице уранијум, и још га одвојила строфичком паузом, дајући му статус строфе као „суперпарцелисане“ јединице, чиме је тај придјев постао и структурно и семантичко „чвориште“ пјесме. Захваљујући партикули чуј тај је придјев добио иронијско значење, чиме је референцијално значење не само датога стиха него и пјесме у цјелини потиснуто у други план, док примарно постаје тропичко, фигуративно значење пјесничког текста. Фигуративно значење са дате се моностишне иронијске строфе ирадијацијски преноси на цијели и претходећи и слиједећи текст пјесме. Пјесникиња, наиме, захваљујући чињеници да се осиромашени уранијум третира као нуклеарни отпад, поступком синонимизације метафорички отпад изједначава са ђубривом, а ђубриво са гнојивом, као „храном“ обрадивој земљи. А за „богати род“ мора бити и „богата храна“. Зато пјесникиња као „скроман пољодјелац“ није задовољна што из „зракополова“ бачени уранијум као ђубриво није „богат“, него је „осиромашен“, па би да том „најглавоњи“ – кога антономазијски, претварањем верзалне скраћенице (НАТО) вербализацијом преводи у лично име (Нато) – пошаље „најђубрета двије – до три каре“, да се „обогати“ тај осиромашени уранијум. И онда као закључак опет слиједи моностишна строфа: Толико сирома нијесам бре! Овај стих-строфа структурно је изомофичан претходном стиху-строфи: и он, будући обиљежен узвичником, има статус екскламативне реченице, ту екскламативност подржава и партикула бре у функцији емфатичког интензификатора, која „служи као знак којим се потврђује истинитост исказа, с тенденцијом да се и саговорник убиједи“ (Јањушевић 2012:222). Осим тога та двије моностишне строфе повезане су и фигуративном парегмеменонском структуром, јер „парегменон подразумијева реализацију двију или вишпе лексема једне творбене породице, тј. лексема обједињених истим коријенским морфемом“ (Ковачевић 1998: 146), а то су овдје придјев осиромнашени и именица сирома[х] писана, очито свјесно, без Х, е да би се могла тумачити и као придјев (сиромашан/ сирома човек). На тај начин пјесникиња цијелу пјесму поетски плете око значења осиромашени у изразу „осиромашени уранијум“, с наглашеним иронијско-саркастичним ставом. Имплицирајући општепознате посљедице дјеловања осиромашеног уранијума како на земљиште у које доспије (будући да је вријеме његовог распадања чак четири и по милијарде година) тако и на људе којима је „пао по глави“ (изазивајући карцином, проблема с бубрезима, плућима и мозгом) – Даринка Јеврић ће пјесму завршити бригом шта ће да рађа / моја нова црница / Коју рђу црна моја душица. Завршна два стиха пјесме једини су у пјесми римовани стихови, и то не случајно, јер рима као подударност завршетка стихова готово подразумијева подударност и плода „црнице“ и „душице“, а то је „рђа“ као мука, зло и несрећа.
Нешто шира, али не и потпуна, овдје дата лингвостилистичка анализа пјесме „Нова црница“, из које произлази да и именица црница има значење и „земља црница“ и „душа црница“, показује готово савршенство кохезивне и кохеренцијске структуре пјесме, из душе записиване, без кориговања и редакције, без дорађивања и стилског углачавања, без „накнадног“ пјесничког дотјеривања. Доживљен и проживљен садржај сам налази исказ, осликавајући интерференцију чињеничке истине као повода пјесми и изазваног афективног унутрашњег стања пјесникињиног као пјесме саме. Пјесма је зато више него добар показатељ међуодноса чињеничке и поетске истине. Пјесникиња је показала како чињенична истина (бомбардовање осиромашеним уранијумом), без негације чињеничности, постаје поетска истина, заснована прије свега на критеријуму „организованости форме“ као „водећем критеријуму истинитости песничког дела“ (Квас 2011:205-206). „Нова црница“ Даринке Јеврић, наиме, подразумијева двоструку истинитост: референцијалну и поетску, при чему референцијална истинитост подразумијева укључење стварносних чињеница у тематску подлогу пјесме, док поетска истина подразумијева поетско обликовање тих чињеница. (уп. Ковачевић 2015:117).
Нису Даринкиним пјесмама повод само НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом на Косову него и НАТО бомбардовања Србије уопште, посебно бомбардовања мостова на њеним ријекама. Томе је најбољи примјер њена пјесма „Пакет за стабилност“, у којој пјесникиња каже како се Свјетског новог поретка протуве/Домунђавају […] / како домороцима ЕХ-ЈU/ Милостињу: пакет за стабилност да удијеле, с тим да је садржај те „милостиње“ то што су аваксима, апачима, уранијумским боцама/ Размошћавали плаво, љубљено моје Дунаво/ Бомбама пламеним провјетравали сиротишта/ Школе болнице родилишта. Више су него поетски упечатљиве афективне и иронијом прожете дате метафоричке слике „размошћавања Дунава“ и „провјетравања сиротишта“, слике које јаче од сваке декларативне осуде осуђују нечовјечност немилосрднних акција „протува новог свјетског поретка“. А они те акције бомбардовања, у којима су циљеви „сиротишта“, „школе“, „болнице“, „родилишта“, назваше, очито не случајно, „Милосрдни анђео“. Зар постоји већи парадокс и већи сарказам него да Милосрдни анђео нишани / Опет / Колатерално. Саркастични је парадокс да „Милосрдни анђео“ свјетских „протува“ с неба, гдје живе анђели, удјељује бомбе као „милостињу“ небеском народу који се косовским завјетом опредијелио за царство небеско. Зар баш „анђео“ и још „милостиви“, и баш с неба, да баш на небески народ шаље баш бомбе као „милостињу“, како би тај народ циљ(а)но а колатерално уништио!
Тема мостова није код Даринке Јеврић везана само за непријатељско НАТО бомбардовање, него се тиче и њихове српске „одбране“. Тако тема мостова може послужити као мост за прелазак на пјесме Даринке Јеврић о Србима и њиховом односу како према непријатељу тако и према српским националним интересима. М. Рељић, једини сапатник Даринке Јеврић у Приштини, упознаје нас са пјесникињиним негативним ставом према једном типу Срба. „Ако је“ – вели М. Рељић – „ишта онеспокојавало у свом народу, то је, већ по навици, спремност једног његова дела да, како би сама рекла, ‘робија маратонски’ па још да од тог начини врлину. […] Била је доследна у ставу да физичким очувањем колективитета (ако је уопште очуван) а на рачун идентитета њен род није на богзна каквом добитку, свесна да је удворичко пристајање на ропство у многим периодима наше историје, значило пристајање на другост што у сваком веку и колену изнедри повелик број, модерним језиком казано – ‘умерених Срба’“ (Рељић 2008: 110). Зар је онда за чуђење њен критичко-иронијски, и готово сатирички однос према начину одбране београдских мостова, и онима који их бране шетњом – исказан у пјесми „Газ“. Пјесникиња ће „браниоце“ мостова шетњом прозвати „манекенима“, „примадонама с вашарских шатри“, „видовитим пророчицама“, све их иронијски именујући као „величине нац“. Готово да је срећна што Срби Косовци „нису бранили мостове“, јер немамо моста[3] /немамо чак ни ријеку […] /Ми смо пука сиротиња / Ни поруку у боци не можемо да одашљемо. Не могу, како у „Каменокрадицама“ каже, ни камење из Бањске, „дијаманте царске“, да „прокријумчаре“: До земље/ Недођије /српске /Србије у измаглици / коју ни далекозором / не назиремо / одавде из царске Бањске // Ми којима су све покрали. Србија је више далека него далеко, Србија је „недођија“, у измаглици, тешко препознатљива онима „којима су све покрали“. А ако су „све покрали“, онда су они, како у пјесми „Газ“ пјесникиња рече, „пука сиротиња“, што заправо значи и „сиромаси“ и „сироте“. Њихово је богатство „џак кромпира“, „мрва круха“, „нарамак луча“, тако да су нужно морали „занемарити“ небитне нијансе/ Имања/ Заимања/ Немања („Појас за спасавање“). А веза тих пјесникињиних косовских Срба са Србијом јесу Срби што изневјеравају иманентне карактеристике јучерашњих историјски препознатљивих етичких и јуначких Срба. То су партијски програмирани Срби, а заправо, према карактерним и прагматички исказаним особинама, то су не-Срби или тачније речено: псеудо-Срби. Такве „Србе“ пјесникиња најбоље осликава у пјесми „Дефетисткиња Мара“. У шеснаестоспратници без подрума, свјесни присуства „хуманих страних непријатеља“, „љутог унутрашњег непријатеља“ и „домаћих издајника“, у домишљању „генијалне стратегије одбране“, дебатујући „посвуноћ седамдесет и седам дана“–Најконструктивнији бјеху мјеснозаједничарски / активисти/ Орни за државни оптимизам. Њихов оптимизам, међутим није дијелила трафиканткиња пензионерка сусјетка Мара / Пријека Банијка чији се синови / Што милом што на зор / Надобровољчише по залудним ратиштима / Од Борова села до метохијских расела / Вели: ови властољуби одвећ ките, везу. И „како расправа о стратегији Побједе узнапредова тако партијски активисти „огласише: Трафиканткиња Мара шири дефетизам“. Досљедни у свом оптимизму, међутим, Сјутрадан по кумановском миру/ Први дигоше сидро/ Пут пријестоног синуше града / Лимузинама државним / Трибунске дике оптимистичари / Раја не стиже да махне /. Побједи да наздрави. А Мара: Негдје око Илиндана/ Ослободише дренички ослободиоци / Мару дома и домазлука / Умало живота. // Ка Косову Пољу пјешице је отпутила / С кесом у руци –једином попутбином /Станила се у Сабирном центру. Имали ли и може ли бити боље слике о „истини“ о сарадњи српског народа и партијских послушника, о супротности њиховог и понашања представника обичног српског народа, као и њихове и народне судбине. Својом је пјесмом пјесникиња овјековјечила ту супротност власти и народа, сучељавајући оптимизам власти у побједоносни исход, који се, иако представља пораз, проглашава побједом. А о каквој се „побједи“ ради, најбоље се види по томе што су они након што су је прогласили побјегли „лимузинама државним у пријестони град“, при чему су управо „ослободиоци“, у бјежанији од „побједе“, Мару, коју су били прогласили „дефетистом“, сад „ослободили“ и „дома и домазлука“ и „умало живота“, предодређујући јој избјеглиштво у косовскопољски „сабирни центар“ као једино прибјежиште. Контраст као структурно начело пјесме у коме су супротстављени српски „властољуби“ као „оптимисти“, и трафиканткиња Мара као „дефетистички“ синегдохални преставник народа у пјесми је проведен до краја, и посебно наглашен у неријетким еуфемистичко-иронијски маркираним јединицама попут „ослободише ослободиоци Мару дома и домазлука и умало живота„, „синови Марини што милом што на зор надобровољчише по залудним ратиштима“, „хумани страни непријатељи“ и сл. Контраст у пјесми сав је у функцији парадоксичког критичко-иронијског пјесникињиног односа према власти и њеној неосјетљивости не само за народне муке него ни за реалне процјене актуелне ратне и политичке ситуације, што је за посљедицу по правилу имало „општи збјег“. А општи збјег пјесникиња је осликала у пјесми „Вини и невини“: Иду вини и невини/ обеђени и зазлени / пророци и порочни / пустошни и пустопашни/ кушачи и прелати/ греде веселници и небесници // Општи збјег: / неко таљигама / неко иде пјешке / понеко са балдахином //А збјеговићи, грдно племе,/ завргли, у по гласа, стид и рид (…) // Иде, Господе, бивша чељад / стркнула у невидбог. Без обзира ко су, какви су, збјег их уједињује, сви бјеже. За ту подударност што је учешће у збјегу намеће пјесникиња је пронашла поетски најпримјеренији исказ у кумулацијском хомојотелеутону, који подразумијева понављање групе гласова на крају ријечи. Наиме, у првој строфи коју чини четрнаест пунозначних лексема чак седам придјевско супстантивних датих у координацијском низу завршава се слогом –ни (вини, невини, обеђени, зазлени, порочни, пустошни, пустопашни), а три именичке са слогом –ци (пророци, веселници, небесници). Дода ли се томе да су у датој строфи реализоване и четири хомојарктонске лексеме, тј. лексеме с подударношћу групе гласова на почетку ријечи, а то су лексеме које почињу слогом не- (невини, небесници) и скупином гласова пусто– (пустошни, пустопашни) – добија се потпуна слика хомојарктонско-хомојотелеутонске еуфорније. А та еуфонија на најбољи начин осликава толику измијешаност до неразликовности тако различитих врста „збјеговића, грдног племена“. А оно што их осим збјега, а као посљедица збјега, уједињује јесте да су сви они „бивша чељад стркнута у невидбог“. Управо та синтагма „бивша чељад“ на најбољи начин осликава пјесникињин однос неемпатије према „збјеговићима“. Наиме, „никад се Даринка Јеврић није мирила с ‘проценама’ појединаца, најчешће вечитих заговорника ‘живе главе на рамену’, да је све и засвагда изгубљено. Колико год да је разумевала страхове људи, била јој је туђа она Чарнојевићем нам у наслеђе остављена навика лаког одласка а као начин тобожњег спасења“ (Рељић 2008:120).
Није се мирила, иако је знала, а и сама искусила, да је теже осталим него отишлим. Зато је и осталих било тако мало, што најбоље потврђује њена кратка пјесма „Само је мати Стана“: Само је мати Стана /из чаглавичког безистана /упрела воштаницу / у задушни дан 2000-те / на приштинскоме гробљу / на задушноме гробу сина /што за домовину је пао. Пјесма кратка а врло сугестивна како слика „српске“ Приштине, да ли и разочарање не само због толиког броја отишлих, него и због неприсуства домовине, за коју је Станин и многи други син пао. Домовине или отаџбине нема тамо гдје нема њеног језика. Гдје се српски језик не чује зар може бити српска земља. Но, с тим пјесникиња никако није могла да се помири. У изјави за новине Даринка Јеврић ће описати и сљедећу ситуацију из свог самотничног приштинског живота док бијаше „избјеглица у сопственом граду“. „Наши окупатори су“ – вели пјесникиња – „врло коректни људи. Помогну вам да се иселите из сопственог стана, а онда вас прате до цркве, продавнице, пијаце… Кад је прошле године у Приштини убијен представник међународне заједнице из Бугарске јер се убицама учинило да говори српски, како је објаснио Кушнер, Митра [Рељић] и ја кренуле смо у ослобађање словенских језика. На Лучиндан, у пратњи наоружаних припадника Кфора, кренуле смо у цркву и уз пут веома гласно причале на српском и руском језику, рецитовале Мајаковског… Шиптари, у шоку, псовали су нас, вређали, гађали… Одговарале смо им с ‘лепи сте’…“ (Смикић 2000). Ту је ситуацију Даринка Јеврић опјевала у пјесми „Језик је у нокдауну славјански“, која у цјелини гласи:
Језик је у нокдауну славјански
Овдје на старевини
муца, тетура, а шаптача почесто и устријеле
У Лучинданско свијетло јутро
на језику Руса и Срба
молитвим путем ка цркви
Николе Светог
Одгађам нокаут
Пјесма и сликом (језик славјански муца, тетура) и нарацијом (шаптача почесто и устријеле) показује у каквом се тада налазе статусу Србија и Русија, Србија према свом народу, и „мајка“ Русија у коју су као противтежу Западу све српске наде усмјерене. Језик је „славјански“, српски и руски, у „нокдауну“, он „муца, тетура“ као грогирани боксер, али му пјесникиња и лингвисткиња удахњују снагу, „одлажући нокаут“, одлажући потпуно онеспособљење и коначни пораз. Управо то „одгађање нокаута“, које је композицијски издвојено у завршни стих као поенту, као да је наговјештај пјесникињине наде, макар и минималне, да ЗАСАД све није изгубљено, јер након „нокдауна“ није услиједио него је „одгођен нокаут“. А до одгађања „нокаута“ долази захваљујући, каже пјесникиња, и „Крсту Светог Спаса“, јер тад:
Испотиха заталасам муњу-молитву гласа
Пред посве личним зидом плача
Јер Срб сам посред вароши Пришт
Гдје заузлан је говор славјански
Ал да избјегнем линч
Умијем рајетински да доакам –
Ријеч материнску удомим у рибу
Пчелу птицу
Цвијет самоникао
И муњом–молитвом опкорачим
И крста знак заумним
Бити Србин у Приштини, коју пјесникиња антономазијском асоцијативном везом изједначава са „приштом“ као раном, значи не говорити језик „заузлани“ ни српски ни „славјански“, чиме се „избјегава линч“. Али треба знати „доакати“ – па ријеч „удомити“ у рибу, пчелу, цвијет, што заправо значи пјеснички је упослити. И управо је то чинила Даринка Јеврић, што је резултирало збирком Посланице с Проклетија, која не да заборав да је Приштина, макар и као „пришт“, била српска све док је у њој била Даринка Јеврић. И све док ту збирку читамо, Даринка је тамо, и видимо је како у окупираном, њеном, а њој непријатељском граду, покушава да „ријеч материнску удоми у рибу, пчелу, птицу, цвијет самоникао“– и сачува их у књизи што је ето постхумно дошла до нас. И није се тешко сложити са оцјеном М. Краљ да је „песничко посмртно завештање, дневнички и песнички записи, скице за песме обједињени у књизи Посланице с Проклетија, најтужнија и најосамљенија песничка оставштина у српској поезији“ (Краљ 2017).
И з в о р
Даринка Јеврић, Посланице с Проклетија, приредиле Митра Рељић и Нада Павићевић, Београд: СКЗ, 2008.
Литература
Андрејевић (2008): Danica Andrejević, „Poezija Darinke Jevrić u književnoj kritici“, Baština, sv. 24, Priština-Leposavić, 2008.<http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=314.0> (13. 11. 2017).
Јакобсон (1966): Roman Jakobson, Lingvistika i poetika, Beograd: Nolit.
Јањушевић (2012): Ана Јањушевић, Начини интензификације синтаксичких јединица у савременом српском језику, необјављена докторска дисертација, одбрањена 2012. на Филолошко-уметничком факулету у Крагујевцу.
Квас (2011): Kornelije Kvas, Istina i poetika, Novi Sad: Akademska knjiga.
Ковачевић (1998): Милош Ковачевић, Стилске фигуре и књижевни текст, Београд: Требник.
Ковачевић (2015): Милош Ковачевић, Стил и језик српских писаца, Београд: Завод за уџбенике.
Краљ (2017): Милица Краљ, „Псалми распете земље“, Nacija Online, 23. 2. 2017. <http://www.e-nacija.com/u-medjuvremenu/443-u-spomen/1432-psalmi-raspete-zemlje> (13. 11. 2017)
Рељић (2008): Митра Рељић, „Чист образ, умивена душа“, поговор књизи Посланице с Проклетија, Београд: СКЗ, 109-129.
Смикић (2000): Н[ада] Смикић, „Избеглица у свом граду“, Глас јавности, 22. 4. 2000. <http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=314.0> (13. 11. 2017)
[1] То су збирке: Додир лета заједно са Ратком Делетићем и Бранком Тодићем, „Јединство“, Приштина 1970; Преварени тишином, Београд: „Просвета“, 1973; Нестварни записи, Приштина: „Јединство“, 1976; Ижице, Београд – Приштина: „Нолит-Јединство“, 1980; Хвостанска земља, Београд: 1990; Слово љубве, Подгорица: „Октоих“, 1990; Јудин пољубац, Београд: „Драганић“, 1998; Царина на Дрини, Београд, 1998; Дечанска звона и друге песме, Нови Сад 2004; Псалам бездомника и друге песме, Приштина – Београд: „Панорама“, 2006; Посланице с Проклетија, Београд: „Српска књижевна задруга“, 2008. Те су збирке, како показује Д. Андрејевић (2008), добиле више него позитивне оцјене књижевне критике.
[2] О међуодносу истине и поетике с теоријског становишта исцрпно говори К. Квас (2011), док „провјеру“ тог међуодноса кроз стилску анализу пјесме о Принципу Ђорђа Сладоја даје М. Ковачевић (2015: 97-118).
[3] Пјесникиња очито прави алузију на стање приштинских рјечица Велуше и Приштевке, које су 70-тих година XX вијека добиле покривне бетонске канале.