1. О Анушићевом роману Адресар изгубљених душа

Анђелко Анушић, савремени српски пјесник, приповједач и романсијер, нераскидиво је – и рођењем  и својим књижевним дјелом – везан са српском Крајином. Рођен у босанскохерцеговачком дијелу Крајине (у Градини на Сувој међи), у својим се прозним дјелима неупоредиво више бавио Крајином која је посљедњег десетљећа двадесетог вијека «одржавотворена» у Републици Српској Крајини. У његовом књижевном опусу, од  петнаестак поетских и прозних књига до средине двадесетих година XXI вијека – три су романа: Силазак Сина у сан (Бања Лука: Глас српски, 2001), Адресар изгубљених душа (Нови Сад: Stylos, 2006) и Прозор отворен на висибабу и кукуријек (Источно Сарајево: Завод за уџбенике, 2009).

Основна тема  сва три романа Анушићева, као и у већег дијела његових пјесама и приповиједака, јесте страдање Срба у Републици Српској Крајини, из које су  прогнани  у геноцидној операцији «Олуја», коју – каквог ли парадокса! – Хрвати прогласише ослободилачком. О том прогнаничком растуру и националном полому старосједилаца Републике Српске Крајине на специфичан начин говори Анушићев роман Адресар изгубљених душа. Иако се у роману  «Олуја» нигдје експлицитно не помиње,  њен резултат очитује се у готово сваком његовом поглављу. А наговијештен је  већ и самим  насловом. Приповједач Никола Неподобни «на обали»  на коју су га «испљунула мрзилачка уста» троши вријеме «прелиставајући стари адресар са телефонским бројевима пријатеља и знанаца, махом непознатих адресата међу које и сам спада(м). Из Непостојеће Земље. Из Међуречне Атлантиде. Многи од њих још су у животу, под туђим кровом, далеко од хладне домаје, у страњским земљама» (5)[1]. Тај Адресар попут «сачуване странице бродског дневника» капетана који је «преживео бродолом» за њега представља страницу из непостојећег Дневника, који ретроспективно започиње писати.

И исписује, како се у поднаслову романа наглашава,  «роман о посуђеном животу у двадесет и две приче које ће се једном причати». Исписује судбине људи без своје адресе.  То су ликови  «непоновљиви у својој величанственој изгубљенoсти. Капетан Дајић. Библиотекарка Сутана. Илија Змијанић звани Гуслар. Коста Маслачак. Бирка. Исидора Неразданица. Арсеније Угарак. Цветослав Медар. Милена Малина. Гаврило Леска. Финка Преслица алиас Марта Забрдац. Благоја Утјешеновић. Митар Јагорчевина. Босиљка Божичић. Петар Урица. Татомир Медар. Грујо Врањешевић. Лошо Миљатовић. Павле Левица. Павле Немањић. Дубравко Сврака. Ромко Селак. Голуб Горевина. Милутин Неподобни, онај што је своју паучину свуда распростро». (153).

Тај вијенац интимних страдања уклопљен је у слику свеопштих српских страдања. Као да се судбине ликова који изгубише адресе из Адресара само каменчић у мозаику вишевјековних српских страдања. Зато наратор и каже да  «уста пуних земље, бауља(м) између глинених кота отаца и очева. Учитава(м) своју коту. Тристо осамдесет девета. Четиристо педесет девета. Осамсто четврта. Осамсто петнаеста. Деветсто дванаеста. Девесто четрнаеста. Четрдесет прва. Четрдесет пета. Деведесет прва. Деведесет девета …» (152).  Године су то српских погрома, године  небројених српских жртава, године српских страдања, године  иза којих су слиједила десетљећа, а «понекад и цео век» «подизања»  (152).

 

2. Стилематичност лексике

Анушићев роман  Адресар изгубљених душа готово да призива језичко-стилску анализу. Пун је језичко-стилских изазова, везаних прије свега за  композиционо-стилске, наратолошке, и лингвостилистичке карактеристике. А између низа упечатљивих лингвостилистичких особина овога романа као  доминантна се, без сумње, може издвојити употреба стилематичне лексике, што и јесте предмет анализе овога нашега рада.

Под стилематичном лексиком подразумијевамо  стилски маркирану лексику, лексику што се може подвести под стилеме  као минималне јединице стилског појачања. Стилематичност стилеме препознаје се или у  структурном (формалном) или у семантичком  (значењском) онеобичајењу  неке лексичке јединице. Да би нека лексема била препозната као  стилематична,  она мора «изневјерити» или своју основну (општеупотребну) форму или своје основно (узуално) значење. Стилематичност је, према томе, необично структурно и/или семантичко «ткање» језичке јединице. А функционална, естетска вриједност те јединице јесте стилогеност. Иако представљају «лице и наличје» једне језичке јединице, стилематичност и стилогеност не стоје  у односу међузависности или двоструке импликације. Јер, све што је стилематично не мора нужно бити и стилогено, и обрнуто: све стилогено није нужно и стилематично. (О стилогености и стилематичности језичких јединица и њиховом међуодносу в. више у Ковачевић 2012:  36-37, 56-59 и даље).

У овом Анушићевом роману стилематичност није особина  само једног  типа  лексике, него  тај статус  имају различите  категорије лексике. Најприје свакако онимска лексика, тј. избор имена и презимена јунака овог Анушићевог романа. Пошто смо на почетку рада већ  цитирали списак главних јунака, овдје их наново нећемо наводити, нити ћемо им додавати структурно-семантички подобна имена споредних  ликове, али морамо напоменути да је више него очигледно да та имена и/или презимена немају статус етикета, него да су «дубоко мотивисана», да попут апелатива најчешће имају прозирну семантичку структуру, у којој се по правилу огледа  њихова најбитнија карактерна особина или пак особина предодређена  њиховим животним  путем и/или судбином.

Будући да су Републици Српској Крајини као завичајном  простору главних јунака овога Анушићевног романа својствене особине западне варијанте српскога језика, истраживање стилематичне лексике могло би се усмјерити на анализу односа варијантски поларизованих «нефункционалних синонима», тј. на анализу функционалности «нефункционалних синонима» (в. о томе више у Ковачевић 1991).  Наиме, у књижевноумјетничке сврхе – најчешће ради диференцијације ауторског (нараторског)  и говора јунака, које  у овом роману најјасније диференцира   екавски и и ијекавски изговор – Анушић тако често искоришћава варијантски поларизоване јединице (тако ће се нпр. код њега сусрести и образина и маска, и зрак и ваздух, и ледница и хладњача, прхут и перут, травањ и април,  крух и хлеб, комшија и сусјед, строј и машина, заход и нужник и сл.).

Ту је  затим бројна и доста фреквентна  ласцивна и опсцена лексика – увијек коришћена у књижевноумјетничке сврхе: за карактеризацију ликова језиком. У ситуацијама у којима се јунаци романа налазе – притиснути  прогоном и борбом за голи живот – неприродно би било да таквих лексема нема у великом броју. И управо их у управном говору – а тако ријетко у говору наратора – има веома много, разнородних из богатог репертоара српскога језика,  јер српски језик у таквим лексемама не оскудијева (уп.: Шипка 2011),  а посебно не његов разговорни стил, тако често кориштен у овом Анушићевом роману[2].

 

3. Хипокористици и неологизми

Ниједна од наведених категорија стилематичне лексике није предмет анализе нашега рада. Од свих категорија стилематичне лексике – врло присутних  у овом Анушићевом роману – доминантне су двије, које и улазе у предмет анализе нашега рада, а то су категорије  а) хипокористичне лексике, и б)  неологистичке лексике.

 

3.1. Хипокористици

Јунаци Адресара изгубљених душа јесу прогнаници, људи без завичаја, људи без своје примарне адресе. А прича о њима, о њиховој животној судбини већим дијелом је везана за завичај, за завичајна догађања. Будући да је то ретроспективна прича – та прича о неизгнаничком животу у «домаји»  готово да је насупротна стварности. Нису то приче „изгубљених“ него животно утемељених «душа». Због тога је све што се догађало  у том предизгнаничком животном периоду сада  из изгнаничке перспективе прожето експресивно-емфатичким односом драгости и њежности.  Зар онда треба да чуди чињеница да су у овоме роману хипокористичне лексеме тако бројне и тако фреквентне. Готово да нема странице романа без употребе неке од хипокористичних лексема. А између њих најбројније су – што је и нормално – оне именичке, будући да човјек свој «умилни» однос најчешће исказује према  бићима и предметима.

Општепознато је да се деминутивне (умањеничке) творенице основне форме изражавања  хипокористичности. Ни Анушићев роман у томе није – а  и не може бити –  изузетак. У њему су  «ријечи од миља» првенствено дате у форми деминутивних хипокористика, што недвосмислено потврђују и сљедећи репрезентативни примјери из романа[3]:

Она дрчна бакица (или њена реинкарнирана душа) још напаса своје кравице и козице на оном истом месту  (9); –  Нека га, видиш да Исус у овом угарку још држи своју ватрицу – говорила је. (32);  …падају на тасове наших теразијица. (154). Моје златно рунашце. (5); Онда земљица отвори чељусти, а небашце подупре анђеоским крилима овог полутелесног створа. (21); Завидео сам том крепком, и морам признати симпатичном старчићу на дару који је добио, и гледао сам да му украдем нешто од тог позног дарка за који сам сматрао да га није заслужио. (23); Није попуштала и није ме пуштала корачка даље, све до једном кад јој се једна циглица ненадано урушила у санитарном коридору. (24);  –Она шкољкица без мора. Замечић осуђен на неразвој и нестанак. (29); Слика распела изнад његовог креветића … јутарњи поглед кроз шкиљави  прозорчић (31); Понекад земљица подмеће под човекове стопе своје слојеве (43); Скидам на часак резу, одлеђујем с муком две-три речи, само да потопим дугу и болну ћутњу у барицу гласка. (48); …само још недостаје пауново перце (48); С њим је седео дечарац од дванаест, можда и четрнаест година (50); Узео би само мало млека и корицу хлеба (53);  …зашумори отуд таласић мириса ужутелог (72); Беше месец травки, сунчан и топао дан. (74);  …горе разапео небешце од најлона (76); …да шаком земље пошкропим његову јулијанску барчицу (77); …капље у ова божија окца (86);  Она искрица у мозгу опет је затајила (87); Зверчица којој су разорили брлог за њено добро  (95); …изашла зорица на слободицу, говорим у себи (95); Посипају ми собне стазице мливом новога доба – толеранцијом. (98); свећице (109); Своју ужичицу. (120); Казује један глас, то јест један димак штипа за очи бога Хипноса. (120); …расклапам своје посуђено времешце уз компјутерску таблу. (123);…у јесени сумрачак, видео како…(139); …мало слатко коленце. (139); Мало дарне дугачку, црну ручицу, оно копљашце с јабуком на врху (139); Грејемо се узајамно, последњим, тањушним цурцима топлине. (141); Уз носоњину ногу  прибило се црно, кудраво псетанце. (146);  Јежурак у долини слонова. (151); Венци и неповрат њеним рођајним мукама, небеска постељица њеној души. (151); Са крстићем крстомице побадали и свој животић, капару своје велике пропасти. (152); Оци и очеви, карика до карике, творе мој ланац, моје уже, ужашце, које ми може послужити за одлучније намере. (152); Задивило нас је ово морско делце, њу и узбудило. (25) и сл.

Као што се види,  Анушић је ријечи одмила користио за именовање и бића и предмета, показујући да они који су те именице употребљавали (било да је у питању сам наратор или неки од ликова) према појмовима које те именице означавају исказују наглашен емоционално-емфатички однос,  да су ти предмети и појаве везани за пријатне ситуације или елементе ситуација, које буде  емоционалну ангажованост. У питању су «деминутивно–њежне ријечи,  умањене или деминутивне ријечи с њежном обојеношћу»  (Симеон 1969 I:221). Све именичке деминутивне хипокористике потпадају под деминутивне изведенице, а творене су, како се то и из  наведених примјера види, великим бројем деминутивних суфикса: –анце,  –ашце, –енце, –ешце,  –ак, –ац,  –ка,  –ица, –ић,  –це, –чић,  –урак. Неки се од наведених деминутивних суфикса могу замјењивати уз исте творбене  основе, што их онда и додатно – према критеријуму стилистичког избора – чини стилистички маркираним.

Будући да  су хипокористици творбено еквивалентни  деминутивима, није увијек лако одредити да ли деминутивна форма има значење умањенице или значење хипокористичности. У неким примјерима контекстуално је потпуно јасно да се ради о нехипокористичним деминутивима (а), док се у другим (б) чак ни у контексту не може јасно разазнати да ли је деминутивно значење осложњено и хипокористичним.  Али без сумње у свим наредним  примјерима – за разлику од претходно наведених –  примарно је деминутивно, док је хипокористично значење, и кад је присутно,  увијек комуникативно секундарније постављено:

(а) Стан јој је био лабораторија, а не настамба. Епрувете, пипете, посудице, микроскопи, стакалца,  бочице, ватирани штапићи…(24); Полегли смо по купинастом зараванку…(131); Умало не сруши … и хроми столић са пластичном боцом (39);  …фали комадић даске (66); И испод носа венчић белих длачица (64); После би вадио мрвице из брчишта (53); Један висок, мршав, брчићи му под носом ко да му се тица посрала. (65); Кречњак је продро у венске цевчице, каже лекар коме се жалим. (140);   Мој ситниш у туђој руци. (5)  и сл.

(б) Види јасне слике, могу се опипати, дечијих костура, њихова запечаћена, раном тајном, нема усташца; утонуле очи – пропале у доње душино небо; хлебне корице издубаних обрашчића; из дужене неприродне уши; беживотна телешца на гомили … (31); Кад би цевчице у прсима запиштале и доток ваздуха стао да се тањи, истрчавао би на балкон и дављенички гризао ноћно тесто. (35); У кругу кружић, у кружић побадали крстић са оним штитовима. (152); Глинени судић са три зрна соли! (151); И покоју уличицу. (131);…завирио у сваки завијутак пупчане спирале (122);  …а носне цевчице издувам (95); Све кост по кост, чашку по чашку, трешчицу по трешчицу. (37) и сл.

Сличан је случај и са свим осталим неименичким деминутивно-хипокористичним лексемама. За разлику од правих деминутивних хипокористика, у којима компонента деминутивности уопште не мора бити, а најчешће и није, присутна, код неименичких деминутивних твореница, хипокористично значење увијек се комбинује са деминутивним, тако да оне и нису прави деминутивни хипокористици, него су деминутивно-хипокористичне лексеме. А такве  деминутивне  творенице са интерференцијом деминутивног и хипокористичног значења у овом Анушићевом роману доста су ријетке: потврђене су  са само  четири наредна примјере, од којих три репрезентују деминутивне глаголе, а један деминутивни прилог:

Чуче или седе, и дремуцкају. (117); Нисам смела да приђем вратима, да зирнем кроз шпијунку. (108); Кад ми досади пиљење у светски прозор, зиркам са оног нависја по околним крововима и шумарцима (99); …и закуцао на моја врата. Загребуцкао. (108); …где не допире макар малчице уличног светла. (137).

Деминутивна форма творенице, међутим, не мора имати као примарно ни деминутивно ни хипокористично значење. Њом се може, као у два сљедеће из Анушићевог романа забиљежена примјера,  изразити и пејоративно значење, тј.  депрецијативно или значење погрдности:

Сећаш ли се Павла Немањића, оног сиромашног човечуљка, сав је вазда био изгужван, од лица до одеће, ко прекоокеанско писмо. (125);   – Треба њега отјерати на ратише, па ће поштовати радно вријеме  – вели један црвуљак у полувојничкој одећи (32).

Наведени примјери показују да деминутивна форма системски није везана само за изражавање значења деминутивности и/или хипокористичности, него да се њом може изразити и пејоративно значење. У питању су, како то Р. Симеон (1969 I:221) одређује, «деминутивно-презирне ријечи, деминутиви с погрдном или пејоративном обојеношћу».  Из тога происходи  да у српском језику –  а како наведени примјери показују и у роману Адресар изгубљених душа Анђелка Анушића –  постоје не само деминутивни хипокористици него и деминутивни пејоративи.

Као што се примарно хипокористичним формама може изразити пејоративно значење, тако се и примарно пејоративним формама може изразити хипокористично значење. Такве хипокористичне форме јесу аугментативни хипокористици. Формом «увећанице» изражава се однос симпатетичности, умилности, даје се приказ појма у позитивном свјетлу.  У само једном једином примјеру из Анушићевог романа потврђена је категорија аугментативне хипокористичности:

Изем ти мушко без брчина! (65).

Датим се аугментативним хипокористиком не изражава величина бркова, него симпатетички емоционални однос према њима, па у питању није аугментативно него примарно хипокористично значење дате творенице.

Аугментативни хипокористици код Анушића су употребно оказионални. Није, међутим, много чешћа ни употреба аугментативних пејоратива у овоме Анушићевом роману. Томе је свакако разлог чињеница да  Анушићеви јунаци  догађаје из завичајног живота по правилу процјењују као  емоционално присне и  «пријатне» –  што за резултат има  тако честу употреба хипокористика у овоме роману –   а не  као ружне и/или  емоционално одбојне, због чега и јесте тако ријетка  употребе  аугментативних пејоратива. Значење аугментативне пејоративности  у овоме Анушићевом роману   потврђено је  са  само пет сљедећих примјера:

Птичурине се стуште на живину (67);…дрмуса ме месната ручерда мога саборца (134); И он је био шоферчина! (141); …крај њега возачева шакетина са прстеном печатњаком почива на колену – моје жене! (142);  Успева ли овај клобук да препокрије онај изданак лица, ону носину која ме живо подсећа на некога. (146).

Доминантност категорије хипокористичности тако готово нужно подразумијева «ријеткост», ефемерност категорије пејоративности као супротне,  инкомпатибилне емоционалне категорије.  Употреба хипокористика дубоко је и тематски и стилски мотивисана у овоме роману. Она на неки начин учитава нераскидиву присну везу ликова са својом домајом, из које су ето насилно прогнани, а са којом они никад не могу прекинути  емоционалне везе.

 

3.2. Неологизми

 Уз хипокористичну лексику, па чак и прије ње, доминантни  слој стилематичне лексике  у овом Анушићевом  представљају неологизми. Пошто у лексиколошкој  и лексикографској  литератури нема општеприхваћене дефиниције неологизма, него се тај термин доводи у везу са низoм значењски блиских   или подударних термина, неопходно је  најприје одредити шта под неологизмом  подразумијевамо у овоме раду.

Рајна Драгићевић (2011: 47) констатује да се  «у славистичкој литератури често укрштају термини: индивидуализам, оказионализам, неологизам, кованица, хапакс, потенцијална реч», а да се, према критеријуму «степена уобичајености творбеног модела и творбених средстава коришћених за њихово грађење», у новијој руској творбеној литератури,  «индивидуализми  деле на оказионализме и потенцијалне речи» (Драгићевић 2011:48). Као главна диференцијална карактеристика неологизма издваја се критеријум времена. Сматра се, наиме, да су неологизми ријечи које се учестало употребљавају дуже вријеме  у одређеном корпусу, тј. да су неологизми «овремењене» нове ријечи (Оташевић 2008:40; Мухвић-Димановски 2005:5; Драгићевић 2011:49; Штебих Голуб 2012:420-421 и др.). Ако се пак, мимо покушаја дефинисања, посматра употреба датих термина у лингвистичким радовима, онда није тешко закључити да они нису равноправни, него да су хијерархизовани. Наиме, при синтагматском комбиновању наведених термина у супстантивну синтагму, статус надређеног члана добија искључиво термин неологизам, док сви други термини добијају детерминативни статус. Тако Ђ. Оташевић (2008: 61-62) у руској лингвистичкој литератури биљежи термине оказионални неологизми, индивидуално-стилистички неологизми, индивидуално-ауторски неологизми, док А. Милановић (2009:351) у наслов свог рада ставља синтагму индивидуални неологизми. М. Радовић-Тешић (2009:59) на сличан начин твори синтагматски термин, говорећи о оказионалним ауторским неологизмима[4] итд. Нигдје у литератури, међутим,  није забиљежен случај да термин неологизам добије детерминативну функцију уз неки од конкурентних термина, па да се нпр. створи синтагматски термин *неологистички оказионализам, или пак *неологистички индивидуализам. Већ сама та чињеница указује   на различит хијерархијски статус термина неологизам у односу на конкурентне му термине. Термин неологизам се, наиме, може сматрати родним појмом, а сви остали конкурентни му термини врсним појмовима.   Из тих разлога, сагласно и мишљењу  Мухвић-Димановски (2005:6),  индивидуализме, оказионализме, кованице, хапаксе и потенцијалне ријечи треба сматрати подврстама неологизма. Неологизмом, дакле, у овоме раду сматрамо сваку новотворену ријеч, без обзира на то да ли је она «овремењена» или није, да ли је појединачно или вишепутно потврђена,  да ли је творена према регуларним творбеним моделима или насупрот њима. Ти за дефинисање неологизама небитни критеријуми, постају битни тек при покушају поткалсификације неологизама.

А  на такво одређење статуса неологизама на својеврстан начин упућује, како ћемо видјети,  и сам Анушић у овоме своме роману.   Какав и колико значај неологизми  као новотворенице имају  у Анушићевом роману Адресар изгубљених душа  можда је најбољи показатељ чињеница да им писац као теми посвећује  цијело једно поглавље, и то трећу причу насловљену: «Главијатан згубидомац. Гусле и тамбурица». Главни јунак те приче јесте Илија Змијанић звани Гуслар, пасионирани сакупљач старих и непознатих ријечи, изрека и пословица, а уз то и сам  «ковач»  нових ријечи. За њега ће наратор рећи да је за вријеме њиховог заједничког ручка «пола времена трошио на причу о новим речима које је пронашао. Тањир је називао подгубац, кашику хранотрпка, хранограпка, јелокуска, утробуша,  утроболовка» (15).  Гуслар је, по нараторовим ријечима, сарађивао и у листу које је он уређивао.  Тако је «за рубрику Речарење, доносио обиље мање познатих и потпуно непознатих речи које је проналазио по старим књигама и живим језицима старих људи, у забитима које је само он умео да нађе. А и сам је пореклом био из Шумавачке забити. Или их је, те речи, можда сам измишљао[5]. Уз неке које је сматрао да су нејасне, додавао је своје тумачење:

човчезић (среброљубац); човарење (људовање); чојкање (гордо понашање); главијање (лутање); главијатан (избелица, луталица); медомезац (лукавац); набигузан (прождрљивац); куромилка (сладострасница); једнорупићи (они који се повијају над истом женом); брзотурић (српски Казанова); постељисање (вођење љубави); злоносац; себетражник (који трага за својим ја); себник (самољубац); умодрумац (онај коме је језик бржи од мисли); тропрсташи (они које се тропрстно крсте); триљубићи (који се три пута љубе при сусрету); џабакруварење; шупљословисање (празно говорење); пародржац (новчаник); згубидомац и згубидомка (ко је остао без куће, дома, погорелац, избеглица, мушко и женско); шљокац (пијанац); недокланац (преживели страдалник)…» (16).

Наведени примјери показују да су  сви Гуслареви  неологизми творени  или а) сложеничком, односно сложеничко-суфиксалном творбом  или  пак б) само суфиксалном творбом. Ово, међутим, нису једини у роману употријебљени неологизми. Иако их је највише у овом поглављу, јер је уосталом оно тематски и посвећено њима, они су разасути и по свим другим поглављима Анушићевог романа, и то како у оквиру нараторског тако и у оквиру говора ликова. Овдје ћемо их разврстати према њиховим творбеним карактеристикама.

1) По бројности прво мјесто заузимају сложенички или сложеничко-суфиксални именички и  придјевски  неологизми, којима се лако може одредити значење на основу познатости значења мотивних лексема, као нпр.:

Сестра устукну, а једна средњовечна жена, налик Марији Терезији из њених сладопутних дана [→ дана страствене љубави],    приђе и из све снаге хркну пљувачку на човека који је лежао на земљи. (33); Ранојутарњи јулски дан већ је цврчао на жаропек-тави [→ тави која пече као жар],   с вечним јајетом на око. (43); Финкине дуге ноге у краткој сукњи … су спретно управљале доњим механизмом аутомобила, те слаткопрсте ходалице [→ ходалице слатких прстију]    које су исходиле из струка налик банијској тамбурици, само још недостаје пауново перце, па да се засвира и благоухо заојка [→ благо за ухо]     (48); То мора да је нека удаљена звезда у гротлу све(не)мира [→ општег (не)мира].      (55); И ето ти згубиглавог  [→ погромног / у коме се губи глава]   тутња без потребе. (59); …зар не види, слијепац, да народ бјежи од згубиглава [→ погромна / одатле где се губи глава],  виче она. (119); …која је имала среће у овом падоглаву [→ погрому /  где падају главе]. (119);  – Овај ће и на ономе свијету крчити туђе зецојебине  [→ забачене крајеве/мјеста] – рече као за себе (75); Безрек  [→ нем / без речи] и безвољан да учествујем у овој тугованки, покорно стојим у каравану за даљину. (119); Трагови инсеката дуже ће остати на собном губилишту, него падокрвни [→ раскрвављени]  белези ових јадника. (130); …дрвореда брекиња који нам прави спасоносни хлад и чини какав-такав главобран [→ заштитник за главу / који брани главу]   (131); …а од једног осведоченог сукњоловца  [→ швалера]  слушао да… (140); Главијатан. Згубидомац [→ који је остао без дома / погорелац]. Недокланац. (17); Док су се други копиланили, мислећи да се рађају од јединосуштног  [→ ?јединог правог, истинског]   родитеља, ја сам се стварао и поправљао друге. (151) итд.

2) Другу фреквенцијску групу чине суфиксални неологизми, неологизми чија се новост исцрпљује или а)  у замјени узуалног оказионалним суфиксом, или пак б) у новоуспостављеној вези  системског суфикса са датом творбеном основом:

а) Суверен је великодушно наградио досетника [→ досетљивца], и јавно похвалио дресере голубова. (125); Створен за пролетње крчевинарце [→ крчитеље] (74);  Почео сам интензивније, у доколици светског добротворја [→ добротворства], да се дружим са својим сапатницима. (63); Једном нам је био положајник, уочи прве изгибељи [→ изгинућа /пропасти]. (65); Волонтерски чиновник Светске чаршије. Чаршијан  [→ чарширлија] лутајуће адресе, какав јесам већ шест година. (124); Трампљени некоме за нешто. барем ако је трампач  [→ трампаш] добио за нас добре пертле. (129); Узео би само мало млека и корицу хлеба, ујутру и навече, коју је дуго, умочену у напитак, жвакољио [→ жвакао].  (53)  итд.

б) Узбудило ме је узорковање [→ узимање узорка] сперме (њен израз) (24); Ни мене мој пчелац-староверац [→ пчела мужјак],  није напустио (37); Главијатан [→ избеглица, луталица]. Згубидомац. Недокланац.  (17);   Симбол се цинично уклапао у паклену жеђајну врелину [→ која изазива жеђ] (50-51);  Ја се, искусни пораженик [→ онај који је поражен], повукох у своју собу, ћутке. (102); Изложени бесној освети пораженика [→ оних који су поражени]… (129); Као да смо непријатељска војска, а не бјежаници [→ они који бјеже]  (11); Тамо су стајале целу недељу, две закривљене усечевине [→ усечена места]. (143); Брзац  у Божијем винограду, спораш  [→ онај који је спор]  на гозби. (151); –Кад су оно наши несрећници почели да партијају [→ да се баве партијским радом],    пазио сам да то коло буде што даље од мога прага. (56); …и делимично заклоњени у оном шикљишу [→ шикљајућем растињу], чучке пребиремо своју судбину и ослобађамо се домаћег и светског милосрђа. (62); Остајала су пуста читава имања, непрегледни ланци земљишних парцела утринили су се [→ постајали утрине] и лединили пред леденим погледима  оних… (73); Нахрупи у салу, вихорно, фуријски и суђајно [→ ?као на суђење], скерлетна дама у пахуљастом хору. (85-86); Својим бургијама и бељекањима  [→ ? кревељењима]   тај је успевао и мртвацу да развуче уста од ува до ува! (122); Немамо куда. Осим тамо куда пешадија, числачад [→ ? мноштво /редови]  у расходованим чизмама, најчешће одлази. (131)    итд.

3) Трећу групу чине префиксални и префиксално-суфиксални по правилу индивидулани, оказионални   неологизми:

Кад нас угледа, она стара пастирка, ниска, дебела – пласт сена у народној ношњи – окрену стражњицу према нама (а озадак [→ задњица] јој колик и држава јој, вели капетан) (7); Главијатан. Згубидомац. Недокланац [→ преживели страдалник].  (17);  …чудесним оптимизмом тад забеласа наше натражје [→ стражњица], само да има ко да га види (62); … леву руку стављају преко надручја [→ на мишицу/изнад лакта]   десне и ружно одмахују. (7);   Кад ми досади пиљење у светски прозор, зиркам са оног нависја [→ узвишења]  по околним крововима и шумарцима (99);  Три године подстанчарио  [→ био подстанар]  у кући онога који је штитио бедро мога непријатеља. (117);  Човек који стоји преда мном, оштуљен [→ на штулама], нема више од четрдесетак година. (127); И чудним покретом обеспрћене  руке [→ руке без прстију], што је заличило на роботову хватаљку, узе моју оловку са стола (128); Док су се други копиланили [→ постајали копилани],  мислећи да се рађају од јединосуштног родитеља, ја сам се стварао и поправљао друге. (151); Насушила се и назимовала, надрхтала и нацоптала [→ ?наскакутала], накисла и наклијала, венула и листала. Ова Старица. (64); Прилази полицајац, намргођен, уколчен [→ као колац ]   (118) итд.

4) Четврту групу чине «фоностилемски» неологизми, тј. неологизми који се од узуалних конкурената разликују само по томе што су богатији или сиромашнији за једну од фонема, односно сиромашнији за један  од  плеонастичких префикса (о плеонастичким префиксима в. Ковачевић 2010), или је пак у њима, најчешће у оквиру творбене основе,  дошло до супституције фонема:

Исти ко ћаћа. Трбласт [→ трбаст /трбушаст]  и кратког трупа. (66); …видео како трбласти [→ трбасти /трбушасти]   возач буљавих очију леву руку држи на кондуктеркином колену (139);  Данивање  [→ дањивање]  у кукуреку, ноћивање у висибаби (91); Онда је дошао ред на робљенике [→ заробљенике]   (136); Колико се само мајки родило да на свет донесе породиљу над породиљама. Моју мајку. Венци и неповрат њеним рођајним  [→ порођајним]    мукама, небеска постељица њеној души. (151);  Гаврило је скакутао с ноге на ногу, онда каскао на једној, подсећајући на неку брзоходу [→ брзоходну] птицу (45) итд.

5) Пету групу чине семантички неологизми, тј. неологизми настали полисемизацијом, која подразумијева везивање потпуно новог значења за неку стандарднојезичку лексичку форму:

Телефон је звонио и одзвонио [→ завршио звоњаву],  али се нико више није јављао. (50); Деси се да заборави димњачу [→ цигарету]  међу масним прстима, па пепео заврши у канти са храном. (62); Све ће постати театар немака [→ не(и)малаца].  (126); Иако грозоморан, сан је деловао патриотски на устаника [→ мушко споловило]   у гаћама. (134);  Изметник [→ отпадник / онај који се одродио]   из лозе, нико из његовог стабла није био навијен на ову жицу. (13) итд.

Анушићев роман Адресар изгубљених душа, како се види, врло је богат неологизмима. Критеријум уврштавања неке лексеме под неологизма био нам је  њено непостојања ни у једном од два описна рјечника српскога језика, ни у осамнаестотомном  Речнику САНУ (РСАНУ 1959-2010), ни у шестотомном Речнику Матице српске (РМС 1967-1976), а уз то смо још консултовали и речнике нових речи И. Клајна (Клајн 1992) и Ђ. Оташевића (Оташевић 2008а).

Анушић се, како се и из наведених примјера види,  у грађењу неологизама користи готово свим типовима творбе:  и префиксалном, и суфиксалном, и префиксално-суфиксалном, и сложеничком, и сложеничко-суфиксалном творбом, с тим да не изоставља  ни полисемизацију као начин творбе семантичких неологизама. Анушићеви неологизми потврђују правило да  заправо и «нема сасвим нових речи; све оне вуку свој корен од већ постојећих; само по изузетку може се десити  да ‘измишљени’ гласовни комплекс уђе у породицу речи са са устаљеном генеалогијом» (Парандовски 1964: 189). Управо због тога је у највећем  броју  Анушићевих неологизама већ на основу међуодноса њихових лексичких морфема (коријена и афикса) готово прозирно и лако читљиво значење. Као и сви писци, и Анушић употребљава неологизме из два разлога: «1) зато што жели да на нов, експресивнији начин именује већ именоване појмове или 2) с намером да именује оно што није до сада именовано» (Драгићевић 2011:54).  И у једном и у другом случају неологизми су не само стилематичне него и врло стилогене, тј. књижевноумјетнички сврховите јединице. И у случајевима у којима им је конкурентна узуална лексема неологизми су, као онеобичајене, код Анушића увијек стилистички маркиране јединице. Њих,  за разлику од узуалних конкурената, карактерише  појачана изражајност, тако да у књижевноумјетничком тексту увијек имају статус стилема. Овај Анушићев роман на најбољи начин показује колико неологизми могу придонијети књижевноумјетничкој вриједности једнога дјела, колико могу бити позитивна карактеристика[6] стила једнога писца. Употреба неологизама као да је мотивисана циљем да се опише неприродно стање јунака: изгон са завичајног огњишта, али и да се покаже творачка моћ њиховог језика којему они што их прогнаше предјенуше име. Као да је честом употребом неологизма Анушић хтио скренути пажњу и на «ковање нових ријечи» као иманентну црту западне варијанте српскога језика, варијанте коју његови јунаци носе са собом, која је њихов, али и неотуђиви дио српскога књижевног језика, посебно његовог књижевноумјетничког стила. А  ако «само стил обезбеђује књижевницима трајност» (Парандовски 1964: 207), онда ће овај Анушићев роман, као врло успјешно и самосвојно стилско-језичко дјело, свом аутору  обезбиједити  мјесто међу стилски препознатљивим писцима српскога језика.

 

4. Закључак

    Адресар изгубљених душа је  стилски-језички врло карактеристичан и за лингвостилистичке анализе веома изазован  роман Анђелка Анушића. Између низа специфичних језичко-стилских црта доминантном се, без сумње, јавља употреба стилематичне лексике. А под стилематичном се  лексиком подразумијева  стилски маркирана лексика, лексика што се може подвести под стилеме  као минималне јединице стилског појачања. Стилематичност стилеме препознаје се или у  структурном (формалном) или у семантичком  (значењском) онеобичајењу  неке лексичке јединице. Анушићев роман «врви» од типова стилематичне лексике, од којих су само два типа подробније анализирана у овоме раду, и то: а) хипокористичне, и б) неологистичке лексеме. Врло честа употреба тих двају слојева лексике мотивисана је тематско-идејном подлогом романа. Као да хипокористици својом семантиком њежности и драгости успостављају нераскидиву емоционалну везу јунака Анушићевог романа са њиховом домајом, њихову емоционалну «укоријењеност» у домаји,  из које су физички  насилно «искоријењени», док неологизми својом новошћу и необичношћу указују на ненаданост и необичност статуса у коме су се – након погромног прогона – (с)нашли.

 

И з в о р

Анђелко Анушић, Адресар изгубљених душа, Нови Сад: Stylos, 2006.

 

Л и т е р а т у р а

Драгићевић 2009: Рајна Драгићевић, «Потенцијалне речи у српском језику»,  Научни састанак слависта у Вукове дане,  38/3,  Београд, 2009, 119-127.

Драгићевић 2011: Рајна Драгићевић, «Лексика квалификована као индивидуална у српским дескриптивним речницима»,  у: Лексикологија. Ономастика. Синтакса: зборник у част Гордани Вуковић,  уредници Владислава Ружић и Слободан Павловић, Нови Сад: Филозофски факултет, 2011, 47-59.

Клајн 1992: Иван Клајн, Речник нових речи, Нови Сад: Матица српска, 1992.

Клајн 2000: Странпутице смисла, Београд: НИН, 2000.

Ковачевић 1991: Милош Ковачевић,  «Функционалност ‘нефункционалних’ синонима и њихов нормативни статус у савременом српскохрватском језику», Књижевни језик, XX/3-4, Сарајево, 1991,  211-225.

Ковачевић 2010: Милош Ковачевић, «Плеонастичка употреба префикса у српскоме језику», Научни састанак слависта у Вукове дане, 39/1, МСЦ, Београд, 2010, 97-112.

Ковачевић 2012: Милош Ковачевић, Лингвостилистика књижевног текста, Београд: СКЗ, 2012.

Милановић 2011: Александар Милановић, «Дериватолошке карактеристике индивидуланих неологизама у Словару Ђорђа Марковића Кодера», Научни састанак слависта у Вукове дане,  40/1,  Београд, 2011, 351-361.

Мухвић-Димановски 2005: Vesna Muhvić-Dimanovski, Neologizmi. Problemi teorije i primjene, Zagreb: FF press, Filozofski fakultet, 2005.

Оташевић 2008: Ђорђе Оташевић, Нове речи и значења  у савременом стандардном српском језику, Београд: Алма, 2008.

Оташевић 2008а: Ђорђе Оташевић, Речник нових речи, Београд: Алма, 2008.

Парандовски 1964: Jan Parandovski, Alhemija reči, prevod s poljskog Svetozar Nikolić, Beograd: Kultura, 1964.

Радовић-Тешић 2009: Милица Радовић-Тешић, С речима и речником, Београд: Учитељски факултет, 2009.

РМС 1967-1976: Речник српскохрватскога књижевног језика, (књиге 1-6),  Нови Сад: Матица српска, 1967-1976.

РСАНУ 1959-2010: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, (књиге 1-18), Београд: САНУ, 1959-2010.

Симеон 1969: Rikard Simeon, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, I-II, Zagreb: Matica hrvatska, 1969.

Шипка 2011: Данко Шипка, Речник опсцених речи и израза, Београд: Корнет, Нови Сад: Прометеј, 2011.

Штебих Голуб 2012: Barbara Štebih Golub, «Okazionalizmi u hrvatskome publicističkom stilu»,  u: Творба речи и њени ресурси у словенским језицима, уредници Божо Ћорић и Рајна Драгићевић, Београд: Филолошки факултет, 2012, 419-433.

[1] Сви у тексту рада наведени бројеви у угластим заградама означавају иза цитата или примјера издвојених за анализу   број странице романа Адресар изгубљених душа, чији се поптупни библиографски подаци наводе у извору на крају рада.

[2] Навешћемо само неколико примјера: – Не зајебавај ме, убићу тебе уместо ње! – беснео је мој сапутник. (8); – Нека, издајник, зна да са српским ратницима нема зајебавања! (121);  «Твој син је један од ријетких бораца који може да се похвали да свог непријатеља и јебе…»(58);  –Не сери песничке кваке! (29);  – Сви смо ми говна из истих црева, бре, капетану Дајићу! (9); …лукаво се насмешила и залегла масним гузовима у тесној портирници. (39); Један висок, мршав, брчићи му под носом ко да му се тица посрала. (65) итд.

[3] Сва курзивна истицања у примјерима из романа су накнадна, тј. наша –МК.

[4] «Оказионални ауторски неологизми богате лексички систем језика уколико су у потпуности мотивисани општејезичким творбеним системом» (Радовић-Тешић 2009:59).

[5] Наратор, као што се види, није сигуран какав  карактер имају дати неологизами: јесу ли они Гуслареви индивуидуализми, или их је пак он «проналазио по старим књигама и живим језицима старих људи», што ирелевантним чини не само критеријум временског трајања, него и критеријум фреквенције у употреби, па сљедствено томе и сам лексиколошки нуђен критеријум разликовања неологизама и оказионализама и/или индивидуализама.

[6] Иако су сви неологизми, већ онеобичајеношћу своје структуре, стилематичне јединице, то никако не значи да су оне увијек и стилогене јединице, тј. да су естетски и комуникативно увијек сврховити. У литератури је већ наглашавано да се непотребно «многи  лаћају насилних средстава, па стварају нове речи. Понекад цело једно књижевно раздобље обузме фурија неологизирања, као да матерњи језик није довољан» (Парандовски 1964: 188). Тако неологизми врло често, посебно у публицистичком стилу, представљају  нежељене «стрампутице смисла» (Клајн 2000: 90-97).