Као књижевна врста, аутобиографија уједињује три момента: као graphie, она је писање; као bios, она је живот; као autos, она је човеково писање о властитом животу. Она је, дакле, оно писање у коме се спајају живот и човек. Иако тај спој вреди за свако писање, само у аутобиографији онај који пише је истоветан са оним о коме пише: роман у првом лицу, чак и као аутобиографски, нема у себи чврсту, миметичку и денотативну везу са приповедачем као што је има и оглашава аутобиографија. У њему је та веза – конвенција и fiction, док је у аутобиографији, крај све фикционализације коју доноси приповедање, доживљена као – егзистенција и faction.
Ово је наслов књиге Синише Стефановића, коју је у октобру објавио Андрићев институт (Одјељење друштвених наука).
Синиша Стефановић је историчар, запослен у Заводу за проучавање културног развитка (Београд). Он већ дуже од деценије истражује културолошке аспекте српског матичног писма. Био је координатор Заводовог пројекта Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији из ког су произашли Стефановићеви научни чланци, као и важан део грађе за ову књигу.
У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’.
Најновији догађаји недвосмислено су потврдили оно што се до сада наслућивало: иза кампање смањивања броја српских жртава логора смрти Јасеновац, односно порицања геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској стоје, као локални извршиоци ширег подухвата, Влада републике Србије, њена премијерка Ана Брнабић и председник републике Александар Вучић. Важно је да ту чињеницу уочимо и истакнемо.
“Данас дело Бранка Ћопића” – вели један од највећих познавалаца тог дјела Воја Марјановић – “живи зависно од рецептивне снаге и потребе читалачке публике. ‘Цео Ћопић’ не може се ‘допасти’ савременом читаоцу. Пре свега зато што у његовом списатељском рукопису има тема и мотива, а онда и књига, које замичу ‘својим бићем’ у прошлост, чинећи тако ткиво поезије и прозе превазиђеним” (Марјановић 2014:19).
У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили.