У разумевању и тумачењу књижевног искуства увек постоји особена двострукост. Иако је мало који тумач спреман да је отворено призна, она се може препознати у различитим садржајима књижевне херменеутике. У књизи Поглед на свет Достојевског, која је код нас објављена под именом Дух Достојевског, Николај Берђајев наглашава двострукост своје интерпретативне оптике. Јер, он објашњава како се спрема да напоредо са анализом књижевног искуства писца Браће Карамазова изложи и своје сопствене погледе на теме које поставља као сидришта уметности Достојевског. Нема сумње у то да оваква усмереност – како је то нагласио Никола Милошевић – подразумева начелну несагласност токова књижевне интерпретације: било као несагласност са анализираним садржајем, било као несагласност унутар аргументације тумача.
Уочи градских избора у Новом Саду, поставило се питање да ли можда оживљава војвођански сепаратизам?
У уједињеној опозицији, која се налазила на месту 11 гласачког листића у Новом Саду, била је и Лига социјалдемократа Војводине – ноторна сепаратистичка странка (о којој сам детаљно писао овде 215-217). Због тога је премијер и могао за ову листу да иронично каже како је „суштински њихов кандидат Грухоњић“.
У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’.
Ливно, Садиловац, Глина, Шушњар, Приједор, Пребиловци... Нижу се годишњице геноцидa над Србима у Независној Држави Хрватској – масовних клања, касапљења, спаљивања, бацања у јаме, силовања, протеривања, присилних римокатоличења српске деце, жена и мушкараца уочи, за време и после Илиндана 1941. године. И још једна, нова годишњица, која се у Хрватској у ове дане прославља, а у Србији и Српској обележава парастосима – протеривање, праћено убиствима цивила и уништењима целих села, Срба из Далмације, Лике, Кордуна и Баније 1995. године. Упркос другачијим историјским околностима, јасно је да је реч о једном, дугорочном историјском процесу – планском, осмишљеном уништењу српског народа на тлу Крајине и Хрватске. Оно о чему су Павелић и Хитлер сањали, постигли су Туђман и Клинтон. Остаци остатака српског народа у Хрватској данас се убрзано претапају у Хрвате.
Тек успутно ће се, прије свега као занимљивост, у литератури поменути познанство Гаврила Принципа и Момчила Настасијевића. Тако Н. Петковић каже да је «податак да је [Момчило Настасијевић] лично познавао Гаврила Принципа свакако занимљив. Давао му је, наиме, у Београду подуке из математике, а Принцип је подучавао млађу сестру Даринку из немачког језика» (Петковић 1991:629). Тај податак о међусобним подукама наводи и С. Ракитић, уз закључак да је «то све што се зна о овом дружењу.
У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили.
