У некадашњим револуционарним покретима јако је био развијен страх од особе коју су звали агент-провокатор. То је полицијски подметнута особа чија је улога да радикализује оправдане захтеве покрета или протеста.

Након злочина у „Рибникару“ у грађанској (аутоколонијалној) Србији завладала је хистерија тумачења злочина преко колективне, националистичке патологије српског друштва.

У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’. 

Да ли су у Првом светском рату Срби претрпели геноцид? У српској историографији ово питање и данас изазива несналажења и недоумице.

У науци о језику издвајају се само три битна критеријума за одређење идентитета једнога језика. То су: 1) генетски критеријум, који се пита о томе из чега је настао језик, односно која му је основица, 2) структурни критеријум, који говори каква је граматичка структура језика, и 3) комуникативни критеријум, који говори о томе колико је дати језик разумљив говорницима другога језика.

У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили.