Предавање „Српски модернисти“ проф. др Мила Ломпара

11. јула 2019.

0C0A2337

Андрићев институт у Вишеграду угостио је у оквиру четвртог међународног Сајма књига проф. др Мила Ломпара, а професор Филолошког факултета у Београду и председник Задужбине Милоша Црњанског одржао је предавање „Српски модернисти“. Акценат предавања био је на различитим тачкама нашег историјског искуства, на сусретању наше културе, пре свега књижевности и сликарства са модерношћу, а ове две уметности се издвајају јер се протежу дуж једне недељиве целине – од почетака наше културе у средњем веку, преко различитих израза њеног преображњења у овом периоду, све до посебних облика индивидуалитета који се јављају у оквиру модерне, и оних облика које различити изрази епохе добијају у 20. веку.

– У средњем веку наше фреске у битним садржајима преносе представе  истоветне онима из тадашње наше књижевности. Тако на пример фигурација у Сопоћанима, у „Поклоњењу светаца“ потпуно кореспондира са Доментијановим литерарним представама. То показује да висока култура Средњег века прати промене, али их у исто време саображава у обе поменуте уметности. Модерност се наставља на традицију и почиње великом сеобом под Чарнојевићем… Сусрећемо се са бароком који и даље одржава коресподенцију литературе и сликарства, састајући се истовремено са западним  традицијама на нивоу стилистике, репрезентације и на крају, на значењском и културно – политичком нивоу – рекао је Ломпар током двочасовног предавања – Констутуише се постепено модерност, нарочито у „Животу и прикљученијима“ где се код Доситеја истиче секуларно искуство у великој драматичности. У 19. веку имамо снажну традицију позитивизма, усклађеног са европским, опет и у књижевности, као и у сликарству.

У 20. веку, на изграђеним темељима, јавља се наша генерација модерниста у којој разликујемо два тока.

– Са једне стране имамо мореднисте склоне традиционалном осећању у приповедању, попут Вељка Петровића, Исидоре Секулић, Драгише Васића и Иве Андрића, док су другу групацију чинили радикални, авангардни модернисти на чијем је челу по природи свог талента био Милош Црњански – нагласио је Ломпар – Својим првим романом „Дневник о Чарнојевићу“  Црњански вредносно означава почетак великог модерног романа српске књижевности. „Сеобе“ ће 1927. Црњанског уврстити у најзначајније писце епохе, док у „другој књизи Сеоба“ већ имамо репрезентативне одлике епохе на светском нивоу, као и наговештаје постмодерне.

Са друге стране, унутар хоризонта модерне, као најзначајнији представник традиционалног осећања модерне је Иво Андрић, а обе групације су „под оком мандарина друштвеног живота“.

– Са појавом српских надреалиста који тражили промену односа према друштву, а све се дешава под снажним утицајем комунистичке идеологије, они за своје опоненте бирају авангардне, радикалне модернисте, док традиционалне остављају: ни Андрић, ни Исидора, ни Васић нису провокативни за Ристића, Јовановића, Матића, Дединца.  То су Црњански, Винавер и Настасијевић – додао је Ломпар – Надреалисти ће то снажно адресирати Ристићевим текстом „Слом послератног модернизма“, где говори, „господа модернисти су за традицију“.

Унутар модернистичке традиције, Црњански је заузео политички најзаоштренији став, улазио је у отворене сукобе са комунистичком идеологијом, демонстрирао је уз то антидемократски став јер у демократију није веровао, као ни у либерални свет, а то је јавно саопштавао. Његови комунистички противници су антикомунистичке ставове Црњанског користили да писца етикетирају, али објективне анализе његовог живота говоре да су етикете неосноване.

– У „Другој књизи Сеоба“ ми видимо да Црњански унутрашњом путањом сопственог модернизма, стиже до искуства репрезентативног за светску књижевност – додао је Ломпар – Ту на примеру видимо унутрашњу еволуцију модернизма, на примеру једног писца.

Предавање „Српски модернисти“ одржано је у пуној сали Андрићевог института, гостовање врсног ерудите привукло је бројне Вишеграђане, књижевне зналце, студенте…

Scroll to Top