ОБЕЛЕЖЕНО 100 ГОДИНА ОД СМРТИ И 125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЛУТИНА БОЈИЋА[:en]MARKING 100 YEARS FROM THE DEATH AND 125 YEARS FROM THE BIRTH OF MILUTIN BOJIĆ

06.07.2017

IMG_8469

У Андрићевом институту проф. др Јован Делић је одржао беседу о Милутину Бојићу, поводом 100 година од смрти и 125 година од рођења нашег великог и трагичног песника.

Бојић је био дубок човјек, философ не само по образовању већ и по менталном склопу. Природно је онда што је Бојић и пјесник сумње, и то не оне плодне, интелектуалне, духовне, самосвојне и самосвјесне, пјесничке. То се понекад превиђа – истакао је Делић.

„Читамо двије невјероватне реченице – биће да су с почетка 1916. године – у књизи његовога брата Радивоја:

‘На други дан Божића Милутин је забележио на комаду хартије: Ја верујем да ће доцнији нараштаји разумети наше страсти, можда ће се дивити нашој својеглавој упорности и самовољном подношењу мука. Ипак, да ли ће сви нови Срби одобравати наш предсмртни пркос и презирање непријатеља у самоодрицању ради општег добра.’

IMG_8476

Ето о чему је мислио тада двадесетчетворогодишњи младић, начетога здравља, иначе крхког тјелесног састава, пошто је прешао Албанију – о новим Србима и њиховом односу према албанској и крфској Голготи; према плавој гробници. Наравно, ту је – слути се – и однос нових Срба према Бојићевој поезији. Ето по чему је Бојић самосвојан пјесник и филозоф и по чему је његова сумња величанствена. Он не сумња у то да ли себе треба жртвовати за отаџбину, али сумња у свој статус код нових Срба.

Такво питање је могао себи поставити само неко ко је имао изграђен однос према историји, ко је имао истанчано осјећање и визију историје и као свијести о прошлости, и као свијести о будућности. Тако је могао мислити не само дубок пјесник, већ и дубок човјек, мислилац.

IMG_8467
Милутина Бојића видимо као пјесника модерне који наставља традицију Војислава Илића, Милана Ракића и, нарочито, Јована Дучића; који поштује форму, стих и строфу у њиховој строгости и елеганцији пјевајући највећма у једанаестерцу и дванаестерцу, али који је створио свој особени пјеснички лик и глас, проширивши сензибилитет српског пјесништва. Он је у „Плавој гробници“ мајсторски и естетски веома функционално сјединио ритмичко-мелодијску традицију Војислава Илића и Јована Дучића. Бојић је битно помјерио тадашњи сензиблитет српске лирике и на плану патриотског пјесништва. Такође, нагонско и еротско код Бојића долазе до много пунијег израза, по чему је он претеча цијелог једног моћног тока у српском пјесништву који ће у Бојићу налазити извор и охрабрење.“

Горица Ћећез, Гордана Недељков[:en]IMG_8469

At the Andrić Institute, prof. Dr. Jovan Delić today spoke about Milutin Bojić, on the occasion of 100 years since the death and 125 years since the birth of our great and tragic poet.

Bojić was a man who had depth, a philosopher, not only in education, but also as a person. It is natural then that Bojic and the poet of a doubt, and not those fertile, intellectual, spiritual, self-conscious and self-conscious, poetic. This is sometimes overlooked – Delić pointed out.

„We read two incredible sentences – that may be written at the beginning of 1916 – in the book of his brother Radivoje:

„On the second day of Christmas, Milutin recorded on a piece of paper: I believe that later generations will understand our passions, maybe they will admire our steadfast persistence and arbitrary submission of torment. Still, will all the new Serbs approve our pre-death defiance and the disgrace of the enemy in self-determination for the common good.“

IMG_8476

That’s what he thought then this twenty-four-year-old young man, with his bad health, fragile body composition, when he crossed Albania – about the new Serbs and their relationship with the Albanian and Corfu’s Golgotha; towards the blue tomb. Of course, there – the relationship between the new Serbs towards Bojoić’s poetry. That is why Bojić is a self-conscious poet and philosopher, and why his suspicion is magnificent. He did not doubt whether he should sacrifice himself for his fatherland, but he doubted what the new Serbs thought of him.

Such a question could only be posed by someone who had a built relationship with history, who had a vivid feeling and vision of history and as a consciousness of the past, and as a consciousness of the future. That is how could not think only a poet who had depth, but a man who had depth, a thinker.

IMG_8467

Milutin Bojic is seen as a modern poet who continues the tradition of Vojislav Ilić, Milan Rakić and, in particular, Jovan Dučić; who respects the form, the verse and the stature in their austerity and elegance singing the greatest in eleven and twelve, but who created his own poetic figure and voice, extending the sensitivity of Serbian poetry. In the „Blue Tomb“, he masterfully and aesthetically very functionally combined the rhythmic-melodic tradition of Vojislav Ilić and Jovan Dučić. Bojić significantly shifted the then sensibility of Serbian poetry and in the direction of patriotic poetry. Also, the instinct and erotic of Bojić come to a much more full expression, and he is the forerunner of a powerful stream in Serbian poetry that will find source and encouragement in Bojić.“