У организацији Андрићевог института, а у оквиру Одељења за друштвене науке, од 26. до 28. јуна одржан је научни скуп „Култура поништавања и поништавање културе: српски случај”. У свету који је приметно нагрижен деловањима разних лобија који се труде да своје циљеве достижу и ретроактивно, највише су страдали стубови светске културе, најчешће уметници са великим делом којима су разне ствари замерене тек данас, а на нивоу тога да ли би се у овом времену они сами и њихово дело уклопили у тежње разних интересних, тачније речено, идеолошких матрица на основу којих се формирају различите групе. Тако смо сведоци потпуног или делимичног и местимичног поништавања уметника попут Достојевског, Хемингвеја, Гогоља, а затим и великих филмских уметника, или њихових појединачних дела, попут Мартина Скорсезеа, Романа Поланског или Вудија Алена. Бесмисао, као и дужина тих спискова, сежу у недоглед. Оно што је учеснике нашег скупа интересовало јесте управо то како се култура поништавања, заснована на било чему осим на ономе на по чему би културу и уметност једино и требало вредновати, а то су њени квалитет и домет, пресликала на наш народ и културу. Излагања су се највише темељила на томе како је нови културни образац уништио науку, колико су опасни остракизам српских интелектуалаца, охаеризам, шта смо усвојили желећи да усвојимо западни културни образац, на који начин је антифашизам постао средство културе поништавања и томе на који је начин маргинализована српска православна култура.