Почетком 1922, у Совјетсом Савезу Лењин и бољшевици спроводе Нову економску политику ( НЕП ), јер је доба тзв. „ратног комунизма“ опустошило земљу. Опет почиње да се живи, ради, тргује, опет се отварају ресторани и кафане, раде позоришта и почиње издаваштво. Међутим, како каже Виталије Шенталински, то кратко траје:“Излази декрет о конфискацији црквених драгоцености - војници у буђоновкама (у народу их прозваше „свињским њушкама“) безобзирно упадају у храмове и пљачкају их под изговором помоћи гладнима.

Руски философ Николај Берђајев објавио је књигу „Судбина Русије“ у часу када је у Русији победила револуција, која ју је срушила до темеља и почела са изградњом онога што је Станислав Винавер поредио са чудовишним огледом, са „острвом доктора Мороа“. Берђајев је, као родољуб, свим срцем био за победу Русије, иако је, још пре 1917, знао њене слабости и опасности на руском путу.

Човек - разломак, крхотина XX века, нашао се у положају који je пo први пут био такав у свеукупној историји човечанства: пошавши путем самоослобађања, он je поверовао да je самоослобађање могуће захваљујући техници. Техника га je, међутим, учинила робом, начинивши од њега биће које дрхти пред делима својих руку. To се одразило и на свакодневни живот.

Егзиперијев „Мали принц“ настао је у Другом светском рату, и посвећен је његовом пријатељу Леону Верту – кад је био дете. Верт, писац и ликовни уметник, француски Јеврејин, био је гладан и било му је хладно, вели Егзипери у посвети. Једна од најлепших књига човечанства настала је да растајни тајну пријатељства, тог „вечитог припитомљавања“. А „Писмо таоцу“ упућено је управо пријатељу, Верту. Док сам га приређивао, уживао сам у тако чистој, непатвореној лепоти Егзиперијеве мисли и стила, па сам се уплашио сентиментализма, и онда ми је пао на памет Стеван Раичковић, који, на Ногово сведочење да са старењем постаје све сентименталнији, каже:“Ћути, ја плачем и на рекламе!“

У оквиру своје рубрике у „Печату хуманистике“, потписник ових редова ће, у наредном периоду, настојати да доноси преводе руских и европских философа који нам казују много о прошлости, нешто о садашњости и битне ствари о будућности. Философија је, као и увек, најбитнија у доба великих сумњи и критичких преиспитивања света и човековог места у њему. 

Алексеј Лосев је рођен 23. септембра 1893. године на југу Русије, у Новочеркаску. Његов отац је био наставник математике, али је брзо напустио породицу и дечака је одгајила мајка. Била је строга и искрено религиозна жена, која је сину пружила свеобухватно образовање.

Прва образовна институција Алексеја Лосева била је класична гимназија у Новочеркаску. Гимназијски програм је, поред свеобухватног проучавања егзактних и хуманистичких наука, пружао и опсежан курс верске наставе. Поред наставе, Лосев је, како сам каже, „ишао у позориште осам пута недељно“, писао и читао часописе „Око света“, „Природа и људи“, „Гласник знања“ и друге, завршио је приватно, курс свирања класичне виолине, певао у црквеном хору, волео је астрономију и философију Владимира Соловјова. Као врхунски ученик, добио је златну, „царску“, медаљу, коју није било лако стећи. Лосев се сећао да је у то време већ био „готов философ и филолог“.

Брак je у свим људским заједницама сматран светим чином, који потврђује не само биолошко-космичку човекову датост, него и његову метакосмичку задатост. Брак je сведочио о складном поретку васионе, јер су младожења и млада представљали Сунце и Луну, Небо и Земљу, a свадбени обреди су увек били обилати космичком символиком (песме о женидби и удадби небеских тела, тако присутне у нашој усменој лирици, налазе су у најстаријем индоевропском слоју српског сећања, у ономе чиме обилују и Веде).

Из љубињског краја у Херцеговини, Гојко Ђого је пошао типичним књижевничким путем у доба „социјализма са људским лицем“ - радио је као новинар, био уредник књижевних трибина у београдском Дому омладине, покретао и уређивао часописе. А онда је објавио „Вунена времена“ и, као и сваки прави песник ( или сваки прави Херцеговац, јер је многи из тог краја, рођењем под тамошњним Сунцем, песник) у лудим временима, добио робију.

После убиства краља Александра Карађорђевића 1934. године у Марсеју, Краљевина Југославија ушла је у период спољнополитичке нестабилности, коју је подстакао и пораст фашистичког утицаја у Европи. Управо тај политички вакуум и неодлучност београдске дипломатије представљају полазну тачку Јанковићеве дипломатске мисије у Тирани. Његово сведочење о том времену је немилосрдно: „Свет изгледа без икаквог поштења.

Велики српски песник Милован Данојлић био је и велики кореспондент, који је целога живота писао драгоцена писма и на писма ревносно одговарао. У богатој преписци са Данојлићем, коју чувам у насушној личној архиви, налазе се и два лепа трага овог ризничара српске културе која вреди поделити са заинтересованима.