У разумевању и тумачењу књижевног искуства увек постоји особена двострукост. Иако је мало који тумач спреман да је отворено призна, она се може препознати у различитим садржајима књижевне херменеутике. У књизи Поглед на свет Достојевског, која је код нас објављена под именом Дух Достојевског, Николај Берђајев наглашава двострукост своје интерпретативне оптике. Јер, он објашњава како се спрема да напоредо са анализом књижевног искуства писца Браће Карамазова изложи и своје сопствене погледе на теме које поставља као сидришта уметности Достојевског. Нема сумње у то да оваква усмереност – како је то нагласио Никола Милошевић – подразумева начелну несагласност токова књижевне интерпретације: било као несагласност са анализираним садржајем, било као несагласност унутар аргументације тумача.
У Скупштини су 3. децембра усвојене измене Закона о уџбеницима. Влада је посланицима послала предлог закона по коме државно предузеће штампа уџбенике за седам предмета (српски, историју, географију, свет око нас, природу и друштво, ликовно и музичко). Али, онда је та иста влада, током скупштинске расправе, на свој сопствени предлог изнела амандмане, преко којих је оних седам предмета свела на два (историја и географија; члан 7 ст. 2).
У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’.
Пре неколико дана објављена је вест да је Марија Заболотскаја, заменица представника Русије у Уједињеним нацијама, осудила Међународни резидуални механизам за кривичне судове (наследник Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, уобичајеног названог Хашким трибуналом) због односа према некадашњем команданту Главног штаба Војске Републике Српске, генералу Ратку Младићу и првом председнику Републике Српске, Радовану Караџићу (овде).
Предраг Богдановић Ци у српској се књижевности појавио као пјесник седамдесетих година прошлога вијека. И остао вјеран поезији. Објавио је седам збирки поезије: Доле, доле где ракови живе (Београд: Видици, 1970), Кроз кишу је Еским са рибама освојио небо (Београд: ИЦС, 1972), Баш Челик и чардак на четири воде (Београд: ИЦС, 1978), Скомрах женик леђанске невесте (Београд: Нова књига, 1985), Александријска библиотека (Београд: БИГЗ, 1994), Ходећи водом (Београд: Просвета, 1997), и Трубе и печати (Београд: Рашка школа, 2010).
У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили.
Из љубињског краја у Херцеговини, Гојко Ђого је пошао типичним књижевничким путем у доба „социјализма са људским лицем“ - радио је као новинар, био уредник књижевних трибина у београдском Дому омладине, покретао и уређивао часописе. А онда је објавио „Вунена времена“ и, као и сваки прави песник ( или сваки прави Херцеговац, јер је многи из тог краја, рођењем под тамошњним Сунцем, песник) у лудим временима, добио робију.
Угледни амерички часопис „Foreign Policy“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним и помало циничним насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента чланка могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Последње генијалне књиге које долазе из тог правца биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, a од тада се на руској сцени није појавило ништа интересантно. Где је нова Наташа Ростова? Где је нови Јуриј Живаго? – пита се забринути и „добронамерни“ аналитичар.
