проф. др Милош Ковачевић
Милош Ковачевић, доктор је лингвистичких наука и редовни професор за Савремени српски језик,
Стилистику и Општу лингвистику. Предавао је на више филозофских и филолошких факултета: у
Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалуци, Петрињи, Косовској Митровици, Српском Сарајеву, Београду,
Крагујевцу и као лектор и гостујући професор на Филолошком факултету Рурског универзитету у
Немачкој.
Основе научне преокупације су му: синтакса, првенствено синтаксичка семантика, стилистика и
историја српског књижевног језика. Са рефератима који обрађују различите теме из наведених
научних области учествовао је на више од 150 међународних, југословенских и српских научних
конгреса, скупова и конференција. До сада је, уз око 700 научних и стручних радова и преко 20
уџбеника српског језика за основну и средњу школу, објавио и 30 књига.
Говорећи о језичкој типологији српских романа друге половине XX вијека, Д. Јовић (1985:80) ће за примјер модерног романа "који је у највећој мери структуриран у духу књижевне норме" навести роман Доротеј Добрила Ненадића. "Готово да нема тумача Ненадићевог романа", вели А. Јовановић, "који није истакао лепоту његовог језика. О томе постоји општа сагласност. Све те оцене можда су најсажетије дате у наслову једног приказа лепо казивање.
Закон о службеној употреби језика и писама донесен је још давне 1991. године (Службени гласник РС 45/91), и у делу који се односи на већински српски језика у њему није промењена ни једна једина запета, за разлику од дела који се односи на мањинске језике, који је битно дорађиван чак пет пута (1993, 1994, 2005. и 2010. в. Службени гласник РС 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005. и 30/2010). О Закона о службеној употреби језика и писама доста је писано.
Сву књигу Мома Капора Драги наши (Капор 2009)[1] чине приче у форми писма. То су текстови које је он објављивао у колумни «011» у Вестима, дневним новинама српске дијаспоре, што излазе у Франкфурту на Мајни. На неке од битних особина тих текстова упућује не само позивни телефонски број Београда у називу колумне и сам наслов књиге, него и изјаве самога Капора у појединим од текстова у књизи.
“Данас дело Бранка Ћопића” – вели један од највећих познавалаца тог дјела Воја Марјановић – “живи зависно од рецептивне снаге и потребе читалачке публике. ‘Цео Ћопић’ не може се ‘допасти’ савременом читаоцу. Пре свега зато што у његовом списатељском рукопису има тема и мотива, а онда и књига, које замичу ‘својим бићем’ у прошлост, чинећи тако ткиво поезије и прозе превазиђеним” (Марјановић 2014:19).
Најновији догађаји недвосмислено су потврдили оно што се до сада наслућивало: иза кампање смањивања броја српских жртава логора смрти Јасеновац, односно порицања геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској стоје, као локални извршиоци ширег подухвата, Влада републике Србије, њена премијерка Ана Брнабић и председник републике Александар Вучић. Важно је да ту чињеницу уочимо и истакнемо.
Ријеч „особеност“ значи посебност или изузетност, односно јединственост, у скупу од четрдесет блискозначница што их за ту ријеч даје рјечник синoнима (Ћосић 2008: 429), а између којих су јој по значењу најближе: различитост, чудноватост, нарочитост, изванредност, атипичност, нетипичност, необичност, неуобичајеност, индивидуалност, посебност, уникатност, својеврсност, ексцентричност, својственсот, јединственост, специфичност, оригиналност, самосвојност, чудно(вато)ст, карактеристичност, изванредност, изузетност, оригиналност. И да се ту – на „оригиналности“ – задржимо.
Драгослав Михаиловић је писац који је, кад је у питању однос књижевног или стандардног језика и језика књижевности, направио прекретницу у србистици. Наиме, од Вука па све до шездесетих година XX вијека готово да се могао ставити знак једнакости између српског књижевног језика и језика српске прозне књижевности.
Све до средине XX вијека, а заправо до почетка његове седме деценије, узорним књижевним језиком сматран је језик књижевности. Тако ће А. Белић педесетих година XX вијека написати: „Наш књижевни језик – народни је језик употребљен у књижевности“ (Белић 1952:6). Белић сматра да се стилска слобода књижевницима једино може допустити у окриљу књижевног језика.
„Андрићев језик је ваљда најскладнији и најхармоничнији српски језик у нашем досадашњем прозном стварању, уметнички оплемењена сублимација његове интонације, која нас заноси још и данас у њеном изворно чистом и непрерађеном виду код Вука и Даничића, а који је – једном узлазном линијом од Вука и Даничића до Андрића – доспела код овог последњег до сложене уметничке оркестрације, која бруји и одзвања у нама додирујући и најтање струне нашег емоционално-мисаоног бића“ (Живковић 1962:99). Андрићев језик и стил представљају врхунац српског књижевног језика и стила. Зато је, с једне стране, чудно да Андрић ни у једном свом тексту није представио властите ставове о језику и стилу.
У науци о језику издвајају се само три битна критеријума за одређење идентитета једнога језика. То су: 1) генетски критеријум, који се пита о томе из чега је настао језик, односно која му је основица, 2) структурни критеријум, који говори каква је граматичка структура језика, и 3) комуникативни критеријум, који говори о томе колико је дати језик разумљив говорницима другога језика.