Данас у пјесничком гласу Милице Бакрач,  без сумње, најаутентичније, најискреније и најекспресивније  одјекује српски глас Црне Горе, или можда прецизније: глас Српске Црне Горе. Поезија Милице Бакрач већ је постала заштитни  знак  поетске одбране српскога бића и српске суштине Црне Горе. А српску суштину Црне Горе чине њени идентитетски национални критеријуми: језик и писмо. Јер, народе посебним народима прије свега чини језик као основни, темељни идентитетски критеријум.  Срби у томе нису нити могу бити изузетак, само што се код Срба језички комбинује са критеријумом писма: српске ћирилице.     Српски језик и српска ћирилица темељни су идентитетски национални критеријуми српскога народа.  Између српског језика и српске ћирилице   такав је однос какав неме ниједан други језик са писмом. Ћирилица је неотуђиви дио српскога језика, и зато је српски језик у свој својој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом. Та два термина једино у српском језику, између свих језика на кугли земаљској,  могу метонимијски да се замјењују: кад се каже српски језик,  нужно се мисли и на српску ћирилицу, а кад се каже српска ћирилица, то истовремено значи и српски језик. И српски писац, српски пјесник, а посебно српска поетеса,  српски су не само по томе што пишу српским језиком и ћирилицом него што, у готово „голготним“ временима за српски језик и ћирилицу, дижу пјеснички глас и побуне и одбране: побуне против оних и одбране од оних  што би да протјерају српски језик и ћирилицу и самим тим полако али сигурно изврше „језичко-ћириличко“ чишћење вјековних српских етничких и културних простора. При том,   укидање српског језика и ћирилице нужно значи и укидање српскога народа на тим просторима. Јер ако се на вјековној постојбини српском народу негира  оно што га  СРПСКИМ чини, а то су српски језик и ћирилица, онда се и сам тај народ нужно на том простору жели укинути.

Управо  том већ дводеценијском  политички  и медијски  оркестрираном  монтенегринском  негирању и урушавању  српске (суштине) Црне Горе Милица Бакрач је посветила своје двије досад најпознатије пјесничке збирке. Најприје (2007) збирку Азбучник посвећену одбрани имена српског језика у Црној Гори, а потом (2010) збирку  Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима, чији наслов готово једнозначно упућује на понављање присилног  „голготно“-„сеобног“ усуда Срба. Тим се збиркама тематски и идејно ево прикључује и трећа, из њих изведена, с њима интерферирана, збирка Милице Бакрач Јав из Црне Горе. Сам наслов збирке, с обзиром на његову упоришну  ријеч „јав“, врло је – управо због полисемичности те ријечи –  симптоматичан. Или исправније, а што је у складу с пјесникињином интенцијом,  речено: наслов  је и симптоматично полисемичан и полисемично симптоматичан.

Ријечи  „јав“ рјечник српског језика приписује два значења: „1.а. глас, гласно јављање, шум. (нпр.: Отвори уста, али јава нема), б. вест, обавештење (нпр.: Нема јава од њега), 2. појава, појављивање (нпр.: Јав зоре)“. Рјечник не упућује на пјеснички квалификацију  ријечи, вјероватно због тога што се она јавља дијелом трију  општеупотребних  устаљених израза: давати јава од себе [= давати гласа од себе] ; (нема) ни гласа ни јава од кога [=  (нема) ни трага ни гласа од кога],  (нема) ни трага ни јава од кога  [= не зна се гдје је, изгубио му се сваки траг].  Милица Бакрач је, очито, сва та рјечничка значења лексеме „јав“,  и слободна и идиоматска, ујединила, ухаромизовала у наслов своје збирке, усложнивши значење самог наслова и омогућивши његову вишезначну интерпретацију, зависно од тога како интерпретатор послаже, односно хијерархизује значењске компоненте што чине значењску структуру ријечи „јав“. А међу тим семичким компонентама има и оних чисто појмовних (комуникативних) и  оних чисто конотативних  (афективно експресивних).  Милица Бакрач као да употребом ријечју „јав“ жели нагласити  –  ево још има Срба у Црној Гори, ево још „дајемо јава од себе“, па зар то,  с обзиром на свима знану актуелну ситуацију, није вијест, обавјештење. Али као да је пјесникиња избором те ријечи умјесто неког од њених синонима (нпр.:  оглашавање, гласно јављање, вијест, обавјештење)  хтјела да истакне да је ЈАВ  „неслободно“, „пригушено“  оглашавање, једва чујан глас у буци и халабуци негирајућих гласова што  за њим стижу из Црне Горе. „Јав“ тако добија и значење „вапаја“, значење које опомиње на блискост значења „ни трага ни јава“. Али, сви који знају Милицу Бакрач, и супремацију оптимистичког у њеној природи и поезији,  сигурни су да је она у свој насловни „јав“ унијела и његово најпозитивније значење: значење оглашавања краја „мрака“, значење „јава зоре“, значење побједе истине над лажи, и добра над злом, значење нужног опстанка српске Црне Горе, захваљујући Србима самим и њиховим одавно знаним  карактерним особинама. А кад се цијела збирка ишчита, намеће се недвосмислен утисак да је Милица Бакрач интенционално лексему „јав“ ако не увела,  а онда свакако прикључила групи поетских енантиосемских лексема, што ће рећи лексема што у себи уједињују контрарна, антонимска значења.

Збирка поезије Јав из Црне Горе својеврсна је антологијска збирка поезије Милице Бакрач. Она садржи старе и нове пјесме, укомпоноване у хармоничну пјесничку цјелину. Збирка је подијељена у пет тематских цјелина: 1. „Благо оном кога Његош гледа“, 2. „Човек и жена са планине“, 3.  „Азбучник“, 4. „Чарнојевић: песме о одласку“, и 5.  „Лазару везеница“.

Прву цјелину – „Благо оном кога Његош гледа“ –   чини три уводне програмско-пролошке  пјесме цијеле збирке, све три у дистисима испјеване:  „Трпеза“, „Заклетва“ и „Љето вјечнога Вијенца“,  и сонетни вијенац „Вијенац Вијенцу„. А  „Трпеза“ је трпеза српског карактера Црне Горе, она је „пуна завичаја“, у коме „нас никад није издала епика“, и у који „из Српског Језика /дође драга која дистисима везе /свечане столњаке за царске трпезе“, при чему „у зобницу гура(м) презент и футуре“. Сјају трпезе несагласна је садашњост (презент) и неизвјесна будућност (футур), зато пјесникиња хоће да пјева о оном што никад не тамни: о величанственој српској епици  и српској историјској и културној прошлости Црне Горе. А садашњост је таква да се чак и „Заклетвом“  пјесникиња мора обавезати да неће дозволити „да преотму жбири, без чира стида“ –  „пев ОКТОИХА“ и „светост владике Рада“, истовремено јој забрањујући да „љуби пут ћирилице“.  Највредније на „Трепези“ истовременио је и предмет „Заклетве“: епика, српски језик, „пев Октоиха“ као обавезујућа културна баштина, с владиком Радом као ненадмашним врхунцем. Зато завршна уводна пролошка пјесма и јесте посвећена „Љету вјечнога Вијенца„. Та је пјесма директан увод у сонетни „Вијенац Вијенцу„, што га пјесникиња из срца изњедри „поводом 170 година од штампања Горскога вијенца Петра Другог Петровића Његоша“. Зато није ни чудно да су  у  „Љету вјечнога Вијенца“ три смисаоно упоришна стиха управо центонски стихови преузети из Горског вијенца, који на најбољи начин његову актуелност и вјечност осликавају: Благо томе ко довијек живи;  Вражја сила одсвуд оклопила,   и Нема дана без очињег вида! Први од тих стихова не односи се само на Његоша, него и на све српске јунаке што ће довијек да живе, други на тешку садашњост, која се  и не може превазићи, која не да  нови дан „без очњега вида“. Морамо се угледати на оне који „довијек живе“, морамо  „прогледати“ како бисмо спознали шта нам  „вражија сила“ ради, е да бисмо могли „свјетлост дана“ дочекати.

Опјевавши  садржај „Трепезе“ и „Заклетве“, позивајући се на паремиолошку  Његошеву а заправо српску народну аксиоматику, Милица Бакрач ће  наставак или,  боље речено,  разраду  Јава  започети једном од најтежих пјесничких композиционих форми:  сонетним вијенцем посвећеним Горском вијенцу као српској књизи над књигама и пјесми над пјесмама. А као што Горски вијенац није обичан, па чак ни одличан, него величанствен поетски вијенац, тако ни Миличин сонетни вијенац, насловљен „Вијенац Вијенцу„,  не одражава у потпуности теоријски задату структуру сонетног вијенца. Он има четрнаест сонета, има и Магистрале изведен по свим правилима структурисања сонетног вијенца, али има и уводну пјесму, пролог, „главу“, несвојствену општепознатој структури сонетног вијенца. Зато је ово сонетни вијенац с прологом, или терминолошки аналогно „сонету с репом“ као варијацији сонета, ово је „сонетни вијенац с главом“ као варијација сонетног вијенца.  Његош и његов Горски вијенац, као да пјесникиња поручује, тешко се уклапају у било шта опште, па макар то биле и најзахтјевније  опште поетске форме каква је форма сонетног вијенца. „Главу“ сонетног вијенца „Вијенац Вијенцу“ представља сонет „Молитва за Вијенац Вијенцу„. Молитви је најпримјереније  апострофно обраћење: „Пјесмо моја, немој заћутати“, али то није једина карактеристика ове „молитве“. Најуочљивија специфичност везана је за центонске стихове из Горског вијенца што чине завршни  стих сваке од четирију сонетних строфа, а то су дословни или дјелимично модификовани Његошеви стихови: Нема смрти без судњега дана;  твоје пиће најслађе душевно;  Ниси сламка међу вихорове;  племе које сном мртвијем спава. А ти стихови, опет, осликавају актуелне карактеристике како српскога народа у Црној Гори, тако и сваког његовог представника, а посебно његовог пјесника. Видјели смо већ да је трима  центонским стиховима Милица Бакрач проткала структуру дистишне пјесме „Љето вјечнога Вијенца“, само што су тада ти центонски стихови представљали почетни стих дистиха, а овдје центонски  стихови  представљају заврши стих сваке од четирију сонетних строфа. Та промјена мјеста из Горског вијенца преузетих стихова није случајна: прво она прати структурну строфичну и композициону разлику једне и друге пјесме – права је дистишна, а у дистиху  први стих  по правилу носи тематску суштину, док је у катренима и терцетима то по правилу завршни као својеврсни конклузивни стих. Осим тога, сам сонетски вијенац завршном пјесмом „Магистрале“, конклузивним елементима даје примат над инхоативним, без обзира што структуру магистрале чине почетни стихова сваког од четрнаест претходећих јој сонета.

Иманентна је  карактеристика магистрале као завршне пјесме сваког сонетног вијенца, па и Миличиног „Вијенца Вијенцу„– акростих. А у  акростиху овог сонетног вијенца Милица Бакрач понавља  његов наслов: ВИЈЕНАЦ ВИЈЕНЦУ. Тако Милица Бакрач  остварује двоструко прстенасто структурисање свог сонетног вијенца. Први структурни „прстен“ чине  уводна сонетна пјесма „Молитва за Вијенац Вијенцу“ и „Магистрале“ као завршна сонетна пјесма. То су два једина насловљена сонета у Миличином сонетном вијенцу, и они уоквирују четрнаест „безимених“ сонета. Други структурни „прстен“ Милица Бакрач успоставља реитерирањем наслова у акростиху магистралног сонета, чиме акростих добија наглашену не само структурну него и смисаону вриједност.

Прстенасту композицију нема само Миличин  сонетни „Вијенац Вијенцу“  него и цијела збирка Јав из Црне Горе. Прстенасти однос између првог поглавља збирке „Благо оном кога Његош гледа“  и завршног, петог  поглавља „Лазару везеница“   успоставља  Његош као Андрићев  „трагични јунак косовске мисли“.  Андрић наводи да се „реч ‘Косово’ поред речи  ‘Бог’ најчешће помиње у Горском вијенцу„,  да је код Његоша „преко свега прешао дах косовске мисли који је без милосрђа сажегао све оно што не  ‘служи части, ни имену’, а окаменио све оно што им служи да би вечито стајало тако и служило им“,  тако да је у Његошевој поезији „косовска мисао урезала свој тајанствени знак, тражећи жртву, али и доносећи решење“. А управо је такав Његош као „трагични јунак косовске мисли“ један од најбитнијих кохезивних структурних елемената ове Миличине збирке поезије. Збирка почиње Његошем и сонетним вијенцом о Горском вијенцу, а завршава се „косовском мисли“ представљеном кроз поетску драму „Лазару везеница“, поетску драму што жели да у назнакама опонаша драмску структуру Горског вијенца. У основи драме су у дијалошки однос стављени монолози осморо ликова: Јефимије, Љубе косовског јунака, Девојка, Мајке Југовића,  Љубе Топлице Милана, Дамјанове љубе,  Слепог песника и Старца.

Све се догађа шест вијекова послије Косовског боја и Лазаревог небеског опредјељења. Косовске се прилике дају кроз сучељавање евоцираног Лазаревог и садашњег  косовског времена и усуда. И то прије свега кроз „извјештај“ што га кнегиња Милица подноси цару Лазару о данашњим косовским приликама: Није ово земља, Кнеже, која беше!/ Круно, Утехо, Узданице, Веро!/ Вукови потомци даше и узеше!/  Проклета судбо! Косовска вечеро!/ Кад ево шестото минуло је лето,/ Кукавице, Главо, још деле отето!/  Док данак плаћају Лазарева чеда/  И Симонида од боли прогледа! А суштину  закључка „извјештаја“  кнегиње Милице потврђује и садржај  јединог стиха што га у глас изговарају сви ликове драме (преузимајући  улогу Његошевог „Кола“ у Горском вијенцу):  ЈОШ КРВАРИ БИЋЕ МОЈЕ – КО КОСОВО …

Између уводног поглавља Његошу посвећеног и завршног поглавља цару Лазару и Косову посвећеног много је структурно-семантичких и сличности и разлика. Разлике су прије свега предодређене врстом и облицима пјесама и строфа што чине та поглавља. Уводно поглавље чине три дистишне пјесме и сонетни вијенац „с главом“, док завршно поглавље има структуру драме, баш као и Горски вијенац, који и јест предмет сонетног  „Вијенца Вијенцу„.  Тако је „предмет“  сонетног вијенца своју структуру наметнуо завршном поглављу.  Будући у форми драме, завршно поглавље подразумијева  низање „репличких“ монолога, који ни по обиму ни по пјесничком облику нису  подударни.

Најбитнија структурно-стилистичка инваријанта уводног и завршног поглавља збирке  јесте присуство АКРОСТИХА.  Акростих је једна од стилистичких доминанти не само ове збирке поезије него и најзначајнијег и највећег дијела  поетског опуса Милице Бакрач.  У уводном дијелу ове збирке акростих је, како смо видјели, реализован  у мегистралном сонету сонетног вијенца. У завршном поглављу „Лазари везеница“ Милица Бакрач је реализовала чак пет акростихова: 1. Лазару везеница (који се остварује у дијалошком микродискурсу што га чини   сукцесивни  монолози Јефимије и Љубе косовског јунака), 2. Дамјанова бурма (остварен у говору Мајке Југовића), 3. Видовданак дође (остварен у говору Дамјанове љубе), 4. Косовски сонети и 5. Вуку Бранковићу (остварени у „монолошким“  репликама Слепог песника). Сви монолози и реплике дијалога с акростихом имају форму сонета. Тако између  сонетне форме дијалошких исказа и акростиха пјесникиња у завршном поглављу збирке успоставља однос двоструке импликације: сваки сонет је акростишан, и обрнуто: акростих се јавља искључиво у сонетски обликованим драмским „репликама“.

Акростих није само карактеристика уводног и завршног поглавља збирке Јав из Црне Горе. Он је најдоминантнија особина знаменитог Миличиног Азбучника, који у овој збирци представља цјелину  трећег поглавља. „Азбучник“ Милице Бакрач  –  како смо то приликом његовог првог издања констатовали – чине 33 пјесме, с посветом: Посвећено одбрани имена српског језика у Црној Гори. Збирку уоквирују уводна и завршна пјесма што у наслову имају ријеч азбучник, с тим што се наслов посљедње у тој ријечи и исцрпљује, тј. с том ријечју и подудара, а у уводној пјесми та ријеч представља, иако синтаксички подређени, ипак садржајно упоришни конституент синтагме: Предговор Азбучника. Као додатак, као својеврсни „послијелог“ и пандан „посвети“ слиједи 33. пјесма Биографија. Између Предговора Азбучника и Азбучника смјештено је 30 пјесама, колико српска азбука и има слова. Како се нижу слова азбуке, тако се нижу и пјесме од којих свака као прво слово у свом наслову има  болдовано слово азбуке:  Аманет, Богородице дево,  Вуков запис, … Џефердар Мандушића Вука,  Шта је ово, ево неко доба. Тако се ниже тридесет пјесама испод 30 слова, с тим да свака у наслову почиње наредним словом азбуке. И свака је испјевана у форми сонета с два катрена и два терцета, тј. од октета и сестета. Будући да су све пјесме испјеване у сонетима, и будући да свакој наслов започиње наредним словом азбуке, логично је да се азбучни сонетни циклус завршава Азбучником, тј. пјесмом од тридесет стихова с азбучним акростихом, у коме се, дакле, понављају почетна слова сваке од пјесама, и који онда нужно има тридесет стихова. Азбучник је тако својеврсна мајсторска пјесма, магистрале. Изузимајући Предговор Азбучника и Биографију – почетну и завршну пјесму – збирка има форму својеврсног сонетног вијенца. Кажемо својеврсног, јер Азбучник као магистрале није у форми сонета, а он и није компонован од почетних стихова претходећих му сонета, него га с њима уједињују почетна слова из наслова сонета што су резултирала азбучним акростихом. Осим тога, од правог сонетног вијенца „Азбучник“ се разликује и по томе што су му сви конститутивни сонети насловљени. Видјели смо да су  у сонетном „Вијенцу Вијенцу“ из ове збирке насловљени само уводни и завршни, магистрални сонет, док је четрнаест медијалних сонета  обиљежено бројевима, што је и уобичајен поступак у структурисању   сонетног вијенца. „Азбучник“ је Милица Бакрач  компоновала  врло херметично, с угледањем на сонетни вијенац, али са сонетним вијенцем „Азбучник“  није структурно изоморфан. Најприје по томе што умјесто уобичајених 15 сонета има 33 сонета, затим по томе  што код Милице Бакрач акростих није карактеристика само закључне магистралне пјесме, него и низа сонета што јој претходе (чак су 24 сонета с акростихом, од којих је у 20 акростих подударан наслову, а само су у четири акростихови неподударни с насловом, али су нужно у значењској вези с насловом), а потом и по постојању  оквирних  пјесама сонетног вијенца: уводне као претпјесме, и завршне као постпјесме (обје такође с акростихом).  У „Азбучнику“ је Милица Бакрач  оживјела  форму азбучног акростиха.  Говорећи о акростиху, Н. Грдинић ће рећи: „Азбучни акростих је, сматра се, његова најстарија форма. Имао је магијску и мнемотехничку функцију у усменом преношењу светих текстова“. Зар је онда чудо што је баш азбучни акростих Милица Бакрач изабрала за структурисање пјесама испјеваних у одбрану имена српског језика у Црној Гори: у магијску моћ азбучног акростиха  уткана је жеља да се и тако припомогне да се српски језик и ћирилица заштите од пропадања и нестајања.  „Азбучник“ Милице Бакрач, уз то,  више него очигледно противурјечи Грдинићевој констатацији  да се „у модерној поезији [азбучни] акростих не употребљава“. „Азбучник“ је тако постао заштини знак азбучног акростиха у модерној српској поезији, док је  Милица Бакрач „Мајка Азбучника“, како то у њој и „Азбучнику“ посвећеној пјесми рече Невен Милаковић, јер:  душа се њена у вјечност уткала,/она нам је благо непролазно дала, / Богомдана Милица, мајка Азбучника. И не само мајка „Азбучника“ – него и мајка Акростиха.

Акростих је тако једна од најдоминатнијих структурно-семантичких карактеристика свих трију непарних поглавља Миличине збирке Јав из Црне Горе, и то како унутар  појединих сонета, тако и унутар самих поглавља, али и као њихова кохезивна структурно-стилистичка инваријанта. У двама парним поглављима – а то су:  „Човек и жена са планине“ и  „Чарнојевић: песме о одласку“ –  акростиха, међутим, нема. А нема, зато што су та два поглавља и тематски и изразно, емоционално битно различита од трију анализираних. Док је у трима анализираним судбина српскога народа, српскога језика, српскога писма представљена као колективни усуд, као усуд народа чији се  јав препознаје у  гласу  Милице Бакрач, дотле је у овим двама поглављима у првоме плану доживљај лирског  Ја. Индивидуални пјеснички доживљај тако тек синегдохалним преносом добија опште значење. Док претходна поглавља обилују елементима „наративне поезије“, дотле у овим поглављима доминирају лирска љубавна, или пак љубавно-родољубива осјећања, ослобођена готово свих наративних и реторичких наноса.

Поглавље „Човек и жена са планине“ чине 23 пјесме, и облички и метрички различите. Ту је 12 дистишних десетерачких пјесама, девет  сонетних (од тога пет десетерачких, двије дванаестерачке и двије хетеросилабичне с измјенама једанаестерачких и дванаестерачких стихова), и двије катренске (обје осмерачке, прва сложена од седам, а друга од три катрена). Наведени подаци о метричким и обличким формама показују да Милица Бакрач форме саглашава темама, што ће рећи да тежи да форма и њен садржај чине нераскидиво хармонично јединство. У цијелом поглављу љубав и искушење љубави Човјека и Жене у првом је плану. Пјесникиња ће  тако  љубави својој поручити да је добро кад Има ватре и хлеба./Дај, буди скроман. Шта нам још треба?/ (..) Бар увек умемо, благо нама/да читамо Пјесму над пјесмама. („Запој и веруј“).  Пјесма  је постала израз  поредбеног  доживљаја љубави: Волео си ме у једном дану /  ко што је Вронски волео Ану./ (…)И Парис своју вечну Хелену!/ Прачовек стену! На стени жену („Човек и Жена са планине“); ту је и евокација давне љубави, што се препознаје у ситуацијама кад возови касне: Као да долазим збиља из далека/ мене Моја Љубав на перону чека! /(…) Послаће по вјетру мени гласе јасне: /,,Твоја Љубав мрзи возове што касне!“ („Давна“); ту је и пјесма о  нераскидивом тројству Песме, Љубави и  Лепоте („Тројство“); па пјесма  о „хладном рату“ у љубави, гдје Са овом љубављу која гине/ ја губим и део Отаџбине! („Хладни рат“) и многе друге што опјевавају тренутке потврде и искушења љубави „Човјека и Жене са планине“.

Колико је ово поглавље значајно за саму структуру књиге, најбољи показатељ је чињеница да је управо  у њему смјештена пјесма што је читавој књизи наслов посудила, седмодистишна  пјесма „Јав из Црне Горе“. Она на најбољи начин уједињује колективну и личну пјесничку тачку љубави, постајући својеврсни мост између пјесама о идентитетским и колективним српским вриједностима, и пјесама о личној, афективној љубави према вољеном  Човјеку, „Мојој Љубави“.  Зато је овдје у цјелини и наводимо: Чујеш ли како из Горе Црне/ срце ми ноћас озебло трне?// Бринеш, писма све су ми ређа./ Не гледај тако, мој Злопоглеђа!//  Поклопи облак ивањске дане,/ Виноград не дај, руко, Стојане!//  Ја никуд не смем из овог гнезда./ Праштај ми ћутање, чуј, Пријезда?// Не брини, песма неће да гине,/ васкрсну дистих, болни Дојчине! //  Добро је, венци још увек свићу,// сањај ме, Вуче! Виј, Мандушићу…//  Памти, мој молеб над тобом бдије. /  „Српкиња још нас рађала није!“// Ослушни како из Горе Црне /  срце ми ноћас озебло трне:// Озебло срце завете ниже, /  ја твоја јесам. И бићу. Иже.

Пјесникиња „јав“ упућује неименованој љубави, којој надијава имена знаменитих ликова из српске прошлости, а надијевајући му та имена,  она зна да  он те особине и има, само их мора испољити, пошто  то садашње вријеме од њега тражи. Без љубави заљубљених нема, а без заљубљености тешко  да има и љубави према народу коме заљубљени припадају и  чије вриједности дијеле. Љубав заљубљених у себи, дакле,  носи завјет припадности не само вољеној особи него и вољеном народу и његовим вриједностима. А вриједности су не само Његош и Косовски завјет, него и српска народна епика са својом етиком која карактерише  јунаке чија имена пјесникиња позајмљује  вољеном човјеку,  упућујући му  „јав из Црне Горе“.

Четврто тематско поглавље – „Чарнојевић: песме о одласку“ –  поглавље је вјечите српске дилеме: отићи или остати, коју асоцира  име Арсенија Чарнојевића  као симбола српских сеоба,  симбола одласка с родне груде у неиздрживим временима. Поглавље чини 15 пјесама, које представљају избор из збирке  Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима. А то су пјесме: 1.  „О буквару“, 2. „О јеванђељу“, 3. „О њиви“, 4. „О дедовини“, 5. „О манастиру“, 6. „О песми“, 7. „О оцу“, 8. „О Митровдану“, 9. „О Божићу“, 10. „О Јовандану“, 11. „О Савиндану“, 12. „О биљу“, 13. „О сестри“, 14. „О мајци“, и 15. „О оној која чека“.  Од петнаест пјесама чак њих 11 имају искључиво катренску структуру строфа, с распоном од три до шест катрена. У двије се катрени завршавају дистихом („О буквару“ и „О њиви“), с тим  да у другој дистих има улогу куплета. Једна од пјесама састоји се из три октаве („О мајци“), док   у једној („О пјесми“) послије три октаве као завршна долази катренска строфа.  Као облик структурисања строфа доминира, дакле, катрен, с тим да се он само по изузетку завршава дистишном строфом, или пак сам након октаве има улогу завршног строфе пјесме. Све  наслови пјесама,  како се види, синтаксички су изоморфни:  остварени су у форми локатива с предлогом о. Као да је том структурно-синтаксичком инваријантношћу наслова Милица Бакрач жељела потцртати кохезивну улогу наслова у структурисању  самог поглавља, јер је  рекурентнција  исте предлошко-падежне локативне конструкције очигледан показатељ „везаности“  не само поетских микородискурса (строфа или пјесама) него и  макродискурса (поглавља или збирке у цјелини). Хомоформни наслови тако имају функцију кохезионих параланих текстуалних веза.   Рекуренција као начин кохезивне структурисаности  није у овим пјесмама везана само за понављање истог синтаксичког модела при творби наслова, него се остварује и унутар појединачних строфа или пјесме у цјелини. Тако чак пет пјесама из овог циклуса започиње истим полустихом: Остаће овде…, док је у четири пјесме име Арсеније завршна лексема пјесме. И иначе, Арсеније је једна од најфреквентнијих лексема у пјесмама из овог циклуса. Насловним именицама означена је тема сваке од пјесама. А та тема тиче се нераскидиве везаности за завичајно тло Црне Горе и проведени живот на њему.  Како отићи кад остаје Буквар, с пјесмом о делу мудрога  Вука, / она те научи оном, о чему, /данас се отима мајчина рука; кад остаје   Јеванђеље, које ти казује да Ти имаш предака својих дело,/књигу Небеског црвеног свода./Док певаш, не смеш спустити чело,/рад себе, Оца, и целог Рода!; како оставити родну Њиву,  на  којој стар(ц)и  завет дадоше – све док су живи,/ никуд одавде крочили не би; како отићи кад остаје Њива, Дедовина, Манастир; како отићи кад те опомиње Песма о земљи где лимун још опојно цвета…у којој „Тамо далеко“ певаху и деца!/ Училе их мајке и старије сеје,/  док се тихо моле пред иконом Свеца,/ који чува земљу, где још сунце греје!; како оставити Оца и „колевку од деде“; како оставити завичајне Митровдане, Божиће, Јовандане, Савиндане; како оставити тужно Биље, кад  је и Сунцокрет јутрос погнуо главу,/тужан, зар крену Арсеније?; како оставити Сестру, која поћ неће ни овог лета,/ма сачекаће и просце друге!// Док брат се врати из белог света,/донесе опет радост и слогу!; како оставити Мајку, која не хтеде да га спречи,/да оде отуд, где песма зрева,/  а Језик српски пределе млечи?!?; како се не вратити Оној која чека  питајући  се Зар да опет чекам хладна Митровдана? /Са везом у руци, а у везу риме?

А одговор као да слиједи тек у завршном поглављу  „Лазару везеница“, чији највећи дио чине због драмске структуре поглавља  друкчије „аранжирани“ стихови  из циклуса „Косовски сонети и друге песме о Косову“ из збирке Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима. Зато и не треба да чуди појављивање Арсенија и у том поглављу, и разрјешења питања остати – отићи – вратити се. На  завршетку  посљедњег тематског поглавља „Лазару везеница“, а самим тим и на завршетку цијеле збирке Јав из Црне Горе пјесникиња даје „рјешење“ кроз Арсенијево одлуку дату  у солилоквијумском разговору, не случајно након „буђења“ у „освит Видова дана“:

(Кроз модри освит Видова дана,

далека зора очи му мори,

а Арсеније с хиљаду рана,

док јутро чека, са собом збори):

Зар опет, Господе, чудни снови!

Негде сам видео цветове плаве!

Зови ме, Косово, себи зови!

А зашто свеће, њој изнад главе!

(Тек кад му јутро напуни плућа,

далеко сунце уђе у зене,

он кликну): Тамо моја је кућа!

И Видовдан је! Морам да кренем!

Као да пјесникиња поручује: напуштање родне груде није могуће, па  чак и кад је напустимо,  то је само привремено и привидно. Повратак је неминован. Чак нам и Арсеније  то поручује. А није могуће јер нас без родне куће и нема.  А родна кућа нам је српски језик, ћирилично писмо, српска епика, Његош… интимне и колективне љубави.   Одричући се њих, одричемо се себе као Срба.

И да закључимо: збирка старих и нових пјесама Јав из Црне Горе најрепрезентативнија је избор поезије Милице Бакрач. Ова је збирка пјесничка слика Миличина. А у тој слици неколико је доминанти. Прво,   то је поезија љубави:  и то најприје неизмјерне љубави према српском роду, српском језику и српској ћирилици,  потом љубави према српским књижевним  врхунцима и поносима, прије свега  Његошу, Вуку и народној епици, и на крају  љубав према љубави Жене и Човјека. Друго, то је поезија савршене пјесничке форме. Поезију Милице Бакрач красе најзахтјевније пјесничке форме, попут сонета, и сонетног вијенца, при чему она и у тим формама показује изузетну самосвојност – стварајући, на примјер, сонетни венац „с главом“, или пак азбучни сонетни вијенац, у коме  је магистрале азбучник, завршна пјесма са азбучним акростихом. А акростих је једна од најзначајнијих доминанти поезије Милице Бакрач. Нема пјесника који има толико а тако пјеснички успјелих  акростишних сонета. У овој их је збирци близу четрдесет. Реализација најзахтјевнијих пјесничких форми у поезији Милице Бакрач није на уштрб аутентичних пјесничких садржаја. Форма је ту само да садржај добије већу умјетничку вриједност. А неријетко код Милице Бакрач, нарочито у акростишним пјесмама сама форма зрачи врло ефектним интендираним умјетничким садржајем. Форма и садржај тако чине полифонијски укомпоновану цјелину. Цјелину у којој  и форма и значење творе јединствен смисао. А суштина смисла поезије Милице Бакрач, што недвосмислено потврђује ова њена најкомплетнија збирка, јесте љубав према српскоме роду и његовим највећим, а идентитетским вриједностима, прије свега данас тако угроженом српском језику и ћирилици. Посебно на тлу Црне Горе, с кога нам се ево ЈАВОМ  оглашава Милица Бакрач.