Говорећи прије десетак година о међуодносу Вукове и Андрићеве реченице (Ковачевић 2013)  на основу поређења: 1)  језичко-стилских карактеристика двају наративних    микродискурса:   Вуковог „Ајдук-Вељка Петровића“  и Андрићевог  „Бонвалпаше“ , као и  2)  језичко-стилских карактеристика двају дескриптивних дискурса, и то Вуковог  описа хајдук Вељкових особина и Андрићевог  описа особина барона Дорна из приповијетке „Барон“ –издвојили смо двије суштинске карактеристике Вукове у односу на Андрићеву реченицу.

1)  И Вуков дискурс о хајдук Вељку  и Андрићев о  Бонвалпаши припадају приоритетно наративним дискурсима. Укратко се даје хронологија животног пута једног и другог јунака. И то  истим језичким средствима – временским реченицама с везником кад, којим се  сукцесивно нижу догађања везана за  јунака. (…)  Прва разлика у структурисању наративног хронолошког временског дискурса код Вука и Андрића огледа се у представљању унутардискурсних временских веза. Код Вука је изоморфна и структура дискурса и структура сложене реченице. Структурном инваријантом  Вуковог  дискурса може се  сматрати смјена структурно истоврсних вишеструкосложених временских реченица, док се за најбитнију  структурну карактеристику његових вишеструкосложених реченица може сматрати низање временски сукцесивних или узрочно-посљедичних саставних клауза на чијем почетку, дакле, инверзивно долази временска зависна кад или пошто-клауза.

Код Андрића је, међутим, реченично структурисање подређено дискурсном. Код Андрића је све подређено текстуалној кохезији. Као да свака јединица и синтаксички и семантички продужава претходну и наставља се у наредној. Иако садржи више догађаја, Андрићев микродискурс тако је структурисан и језичко-стилски обликован да ту „суму догађаја“ готово представља као јединствен догађај. У односу на ту јединственост Андрићевог микродискурса, Вуков се доима као цјелина над којом доминирају дијелови. Код Вука је у првом плану „низање“ језичких јединица, код Андрића уклапање. Као да Андрић баца „поглед“ на догађаје као  цјелину, док Вук тражи цјелину идући од догађаја до догађаја. Та карактеристика посебно долази до изражаја у дескриптивном уводу у темпорални дискурс код Вука и Андрића.

Чини се да основна разлика у структурисању дескриптивно-наративног микродискурса „увођења лика у причу“  проистиче из приповједачке позиције самог аутора. Вукова приповједачка позиција аналогна је позицији свезнајућег приповједача из народних прича: треба дати објективан опис, и представити догађаје у њиховом временском и узрочно-посљедичном низу. И том циљу је подређена и структура реченице и структура дискурса. Сваки догађај унутар дискурса као да постоји за себе, и као да се као самостална цјелина прикључује другом структурно-семантични истoврсном догађају. Код Андрића, међутим, догађајну цјелину чини микродискурс, и све је подређено његовом структурисању: компоненте дискурса сву своју вриједност добијају тек као компоненте дискурса – у коме се преламају и објективно-догађајне и субјективно-емоционалне карактеристике, што ће рећи премалају се двије пишчеве улоге – улога свезнајућег приповједача, али и комплементарна улога „оцјењивача“ или  „коментатора“.

2)   До истог се закључка долази и поређењем дескриптивних микродискурса код Вука (хајдук-Вељковог)  и Андрића (Дорновог). Код Андрића је  и овдје све подређено структури микродискурса као цјелине. Свака компонента описа добија своје значење тек из суодноса с осталим компонентама, сваки дио као да служи за надопуну оног претходног, и као да призива онај наредни. Код Вука су, међутим, опет  дијелови надређени цјелини, тако да се његове физичке и „унутрашње“ особине доимају као самосталне, међусобно само доведене у везу.  (за све наведено в. Ковачевић  2013: 11–35).

Наведено поређење Вукове и Андрићеве реченице било је дискурсно, из перспективе реченице као конституента  надреченичне цјелине, односно везаног текста или (микро)дискурса.

У овоме раду ћемо, међутим, Вуковој приповједачкој реченици приступити из морфосинтаксичке перспективе: из перспективе реченице посматране кроз њене специфичне конституенте. И то, с обзиром на специфичну употребу трију конституената: а) глаголског прилога прошлог, б) релативне замјенице КОЈИ у значењу „алтернативне наизмјеничности“, и в) независног везника НО.   Те три морфосинтаксичке компоненте вјероватно на наjбољи начин показују однос (тј. сличности и разлике)  Вуке реченице: а)  према реченици народног језика (најбоље репрезентованој у народним причама Вуковим) и б) према реченици савременог српског књижевног (стандардног) језика.

За корпус смо изабрали два Вукова историјска списа о кнезу Милошу Обреновићу: 1) „Биографија кнеза Милоша“, односно:   Милош Обреновић, кнез Србији, или грађа за Српску историју нашега времeнa, 1828. (Вук 2005), и 2) „Тајна књига о кнезу Милошу“, односно: Особита грађа за српску историју нашега времена, 1832. (Вук 2018). Тај корпус није случајно изабран.  Наиме, у књижевној литератури већ је констатовано  да је „Вук  дао најбоља осведочења свог списатељског талента управо у историјским списима, посебно у онима у којима говори о устаничким догађајима и личностима. У њима се његово снажно осећање за конкретно, ‘за ствар’, здружило с изразитим приповедачким даром којим се одликовао. У начину приповедања Вук се надовезује на уметност усмених казивача. Он сам каже да је настојао писати ‘онако просто, без сваке мајсторије и филозофије, као што би Србин Србину приповиједао'“.   (Деретић 2005: 35).  Такође је констатовано  да  „осим историјске користи од Особите грађе, Вукове приче из овог списа сведоче како је Вук писао своје приче као родоначелник  уметничке књижевности на српском народном језику.“ (Михаиловић 2018: 26).

Циљ нам је да овим (морфо)синтаксичко-стилистичким погледом на реченицу Вукову из наведених, а репрезентативних историјских списа Вукових, који истовремено репрезентују Вука не само као историчара него и као књижевника – анализом  трију наведених морфосинтаксичких особина укажемо на народну утемељеност Вукове реченице, и истовремено на отклон од народне реченице који Вук прави при структурисању властите реченице. Тај „отклон“ заправо представља  Вукову идиолекатску надградњу реченице из народног језика.

1.   ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОГ ПРОШЛИ (И САДАШЊИ)

Од  трију за анализу изабраних морфосинтаксичких  особина кренућемо од оне најненародније: од употребе глаголског прилога прошлог као кондензатора првенствено временске зависне реченице. Општепознато је, а и толико пута у литератури  –   што оној дијалекатској што оној о Вуку – наведено да је глаголски прилог прошли, за разлику од садашњег, несвојствен народном (ново)штокавском језику. Али врло чест у реченици Вукових историјских списа. „У Вуковом језику је“, вели М. Ивић, „изразито честа употребе прилога времена прошлог. У књижевном језику, међутим, овај је облик доста редак. Пошто је научен у школи, употребљаваће се у писаном тексту кад је из стилских разлога згодније да се мисао изрази сажетије. У нашим дијалектима он се готово уопште не јавља.“ (Ивић 1990:18–19). Код Вука се у анализираним историјским списима глаголски прилог прошли сусреће  и у монопредикатским и у    полипредикатским раченицама, али у овим другим  по правилу без зависних клауза у њиховом саставу. С обзиром да је ријеч о тематски „историјској“ реченици, она је нужно наративна, и иманентно јој је низање сукцесивних догађаја. А то се низање може остварити или сукцесивним временским клаузама, или пак употребом глаголског прилога прошлог као кондензатора те реченице (јер он обиљежава готово искључиво временски сукцесивне радње у односу на радњу предиката). Специфичност Вукове реченице са глаголаксим прилогом у њеном саставу у томе је што Вук не комбинује у вишеструкосложеним полипредикатским реченицама и глаголски прилог прошли и временску реченицу, него их употребљава алтернативно: кад употребљава глаголски прилог по правилу не употребљава и временску зависну реченицу, и обрнуто.  Употребом  глаголског прилога умјесто зависне временске сукцесивне клаузе надограђује се народни модел реченице, реченица постаје кондензованија, структурно и смисаоно кохерентнија, па сљедствено и интелектуалнија. Као да је Вук свјесно,  употребом глаголског прилога и садашњег и посебно прошлог, направио отклон од народне реченице, желећи да покаже да научно „говорење“  не може бити у потпуности подударано свакодневним комуникативном народном саобраћању.  Наиме, једна од одлика специјалних стилова, а између њих посебно научног, како су то још Пражани констатовали (в. нпр.  Тезе 1986:162–164), јесте и употреба герундијума као изразитог елемента његове интелектуализације. Ево за потврду Вукове глаголским прилогом, не само прошлим него и садашњим,  интелектуализоване народне приповједачке реченице:

а) И тако дошавши у Ужице пре Турака, и нашавши доста хране и џебане, стане се онде утврђивати. (Вук 2005:213); Сад Милош, поставивши нужне страже и на овоме крају, крену сву војску на Дрину пред Бошњаке. (Вук 2005: 238); На такве гласове народ скочи, повадивши из клада и из пањева сакривено оружје, стане се оружати наново. (Вук 2005: 223–224); Давидовић не рекавши ни једне речи узме књигу, и запише све, што му се заповеда, смејући се и сам. (Вук 2018: 35); Њега у Крагујевцу удари црвени ветар, па не излечивши се са свим од њега, подигне га Милош први дана по Божићу да иде с њиме преко Пожаревца у Топчидер. (Вук 2018: 68); Комисија нашавши да је Мићић крив (отимао, глобљавао, узимао мито, тукао без узрока и све друге зулуме чинио), водила га је од села до села. (Вук 2018: 71); Кара-Ђорђије наплакавши  се сит за Марјаном, и поплашивши се и сам добро од Цукића, препоручи некоме Петру Траки, старом ајдуку, и тадашњему буљубаши из села Брзана, да гледа како тајно да га убије, но Цукић дознавши за то, довреба негде Траку у по подне на спавању пред његовим вајатом, те га убије и свега у комаде исече. (Вук 2018: 119) итд.

Док је у народном језику глаголски прилог прошли за разлику од садашњег врло риједак, код Вука је он обичан колико и глаголски прилог садашњи, ако не и чешћи. Глаголски прилог у Вуковим историјским списима  по правилу бива једини представник зависне предикације (истина неморфологизиране, секундарне). Честа  употреба глаголских прилога – и садашњег и прошлог –  Вукову реченицу приближава савременој научној (историјској) реченици, одваја је од народне  реченице, чинећи је интелектуалнијом.

По једној се особини употреба глаголских прилога у Вуковом и савременом српском језику битно разилазе. У књижевном (стандардном) српском језику вршилац радње глаголског прилога подударан је субјекту реченице. Дакле, кондензација зависних клауза могућа је само ако оне дијеле исти субјекат са субјектом основне клаузе. И код Вука је тако у највећем броју примјера, али не и увијек. Наиме, постоје два типа Вукових примјера с глаголским прилозима који се у савременом језику српском не могу сматрати стандарднојезички исправним. То су најприје примјери, истина ријетки,  у којима се уз глаголском прилог прошли или садашњи наводи субјекат који је различит од субјекта радње изражене личним глаголским обликом у предикату, као нпр.:

б) Ћаја-паша пак, дошавши с војском у Чачак, дође му народ (као предати и умирен) и донесе храну; (Вук 2005: 217);   Опазивши Срби да су Турци утекли, гдекоји скоче на коње те их потерају донекле (Вук 2005: 227).

Код Вука се сусрећу и реченице са кореферентним,  али не и хомолексичним агенсом предиката и субпредиката (глаголског прилога), што је страно савременом српском језику, у коме је агенс глаголског прилога као субпредиката увијек, будући подударан субјекту реченице, елиптиран.

в) Видећи ово Милош, он са великим смејем узме жену од Анастаса, и даде је њеном првом мужу. (Вук 2018: 77); Дознавши за ово Трифун, он нађе у вароши некаку кућицу под кирију, и пође жену да изведе из двора; (151); Видећи Миличин муж с браћом својом, да Милош једнако држи страну Милици, и да навија, да је распусте, они сва тројица једном повичу: „Ако нам нема суда, ми ћемо поскакати у воду.“ (Вук 2018: 60).

Овакви примјери показују још већи отклон Вукове реченице од оне народне. Разлог њихове употребе не може се везати за народни језик, јер је овакве употребе нема  у штокавским говорима. Истина, таквих примјера има у старијем  језику, у језику предвуковских периода,  али је мала, да не кажем никаква,  вјероватноћа да их је Вук употријебио под тим утицајем, јер је то  језик чије је ненародне особине он безизузетно осуђивао. Разлог је опет највјероватније идиолекатски, а везан је за начин истицања већег   комуникативног  значаја садржаја исказаног глаголским прилогом, јер тај садржај, уколико  му се дода још и вршилац, био он кореферентан или некореферентан са вршиоцем радње предиката – будући потпуно несагласан са народним  језиком, бива посебно наглашен.    

2. КОЈЕ …. КОЈЕ

У Вуковом језику врло је честа редуплицирана које..које конструкција која је несвојствена савременом српском језику, и у њему присутна само као идиолекатска црта појединих аутора, јер  умјесто ње долази удвојена  што…што конструкција са значењем алтернативне наизмјеничности. (О алтернативној наизмјеничности, која је заправо адверзатиовна наизмјеничност,  в. исцрпно у Ковачевић 2022).   Значење алтернативне наизмјеничности подразумијева  наизмјенично двоструко  смјењивања или радњи или стања или широко схваћених  особина. Алтернативно наизмјенични садржаји могу бити унутарклаузални (изражени било којим реченичним чланом: субјектом, објектом, атрибутом, неком прилошком одредбом),  али и клаузални (изражени предикатима или везничким зависним клаузама).  Наиме, у таквим случајевима замјеница које понавља се испред најмање два хомофункционална члана реченице, или двије хомофункционалне зависне клаузе. То може бити сваки реченични члан и свака зависна реченица.  У анализираном корпусу забиљежили смо да удвојено које..које обиљежава алтернативну наизмјеничност изражену: 1)  разним прилошким одредбама (у форми прилога, падежних и предлошко-падежних конструкција и глаголских прилога, 2) личним глаголским облицима у предикату, 3) зависном клаузом, и 4) комбиновањем прилошке одредбе изражене предлошко-падежном конструкцијом  и зависне клаузе.

У Вуковим историјским списима најбројније су конструкције са редуплицираном замјеницом које (обавезно у тој форми, дакле у форми средњега рода) испред прилошкоодредбених садржаја изражених или прилозима, или предлошко-падежним конструкцијама или глаголским прилозима, чешће као синтагматски надређеним члановима него као појединачним лексемама, чему су потврда и сљедећи примјери:

1) Које од стра, које од жалости за пређашњом својом славом и чести Урошевић здрав читав падне у постељу и цркне на пречац (у почетку 1827. године). (Вук 2018:162); ….зато се он, које од страа, које од јада и жалости, још у Крагујевцу мало поболи, а кад дође кући, падне управо у болест. (Вук 2018: 66); …но сад, које због овога премештања, или управо рећи протеривања чиновника  које због наметнути им нови имена, не зна се, ни ко је од кога старији, ни како ћеш га  где кога зовнути. (Вук 2018: 139); …но око 15. Дек. увати га више Београда онај страшни север, и натера га, те устави лађу у Циганлији, и онде које од зиме, које од страа и незадовољства умре на лађи. (Вук 2018: 179); Турци се смету, па отворе врата на шанцу и стану бежати. Срби их (Турке)  пак дочекају и, које онде на вратима,  које мало даље иза шанца, тако их побију да од хиљаде Турака није их више од осамнаест утекло преко Дрине. (Вук 2005: 238); Но Милош које сам, које преко Амиџе, навали једнако нањ, да краве узме. (Вук 2018: 176); …у служби пак код магистрата за дванаест година које преписујући којешта, које читајући различне књиге научи Немачки језик врло добро (Вук 2018:173);  Па са својим момцима учини јуриш управо на делибашу; а остала војска, које охрабривши се његовим речма и примером, које бојећи се његове сабље и момака, нагрне за њим, те тако делије узбију натраг и сатерају у шанчеве, и одмах оно вече пограде шанчеве око турских шанчева. (Вук 2005: 235); Милош пак, које договарајући се с поглавицама, које постављајући различне уредбе, забави се у народу позадуго. (Вук 2005: 243) итд.

Овом Вуковом редуплицираном које…које у савременом српском језику одговара удвојено што..што. То потврђује и тест замјене: које…које се у свим наведеним примјерима  може замијенити данас једино уобичајеним удвојеним што…што или дијелом…дијелом.  Будући да не постоје дијалекатска истраживања везана за употребу ових удвојених замјеница у функцији верификатора значења алтернативне наизмјеничности, а будући да су такве конструкције стране говорницима источнохерценговачког новоштокавског дијалекта, може се претпоставити да су ове конструкције прије Вукова идиолекатска особина неголи раширена особина народног говора.  То тим прије ако се зна да се „са што… што не може  обиљежити  наизмјеничност глаголских радњи, тако да тај спој не може творити независносложену реченицу,  него искључиво независну синтагму, баш као и удвојени прилошки израз делом…делом, са којим је што...што [па сљедствено и које…које]  такође међусобно замењиво“ (Ковачевић 2022:36).

За разлику од удвопјеног замјеничког што…што којим се  не могу повезивати предикатски садржаји (нити изражени  само глаголом  у личној глаголској форми нити изражени  предикатским   клаузама), у Вуковом језику које…које повезују и 2) предикатске и 3)  клаузалне садржаје, али и 4) комбиноване непредикатске синтагматске и предикатске клаузалне садржаје, чему су потврда и сљедећи примјери:

2)  … а Срби се наклопе за њима, те их, које онде побију, које натерају те се подаве у Колубари; а који оданде измакну, оне побију људи по селима (Вук 2005: 226).

3) Милош је морао још уз Милана постати наклоњен к страни  против Црнога Ђорђија; сад пак, које што му се власт и подручје тек умали, и Кара-Ђорђшије напусти свога зета Кара-Марковића да му пркоси и притешњује, које што Милан онако нагло умре и стаде се говорити и доказивати да је отрован, прилепи јој се још боље. (Вук 2005: 210).

4) Тако народу, које због таквога зулума, које што је за десет година у слободи  живећи био се одучио од тога, опет постане милији рат но ли такав мир. (Вук 2005: 215).

Наведени примјери показују да Вуково које…које у значењу алтернативне наизмјеничности има много ширу морфосинтаксичку  дистрибуцију од конкурентних му што…што и дијелом…дијелом из савременог српског стандардног језика.     А у  савременом српском језику постоји чак „14  модела независних конструкција, чешће синтагми него реченица,  са значењем наизмјеничности: час…час, сад…сад,   кад…кад, некад …некад, понекад…понекад, мало…мало, (по)негд(ј)е…(по)негдје, што…што, нешто…нешто, које…које, д(иј)елом…д(иј)елом/ д(j)елимично…д(ј)елимично,  пола…пола, можда…можда, и макар…макар.“ (Ковачевић 2022:35). Нису, нормално, сви међусобно замјењиви, а и они супституентни прије су блискозначни него потпуно синонимни. Јасно је да Вуковом удвојеном који…који дистрибуционо не одговара ниједан од наведених савремених модела. А то опат упућује на закључак да  и ова морфосинтаксичка особина Вукових историјских списа у најмању руку представља ако не чисту идиолекатску Вукову црту, онда свакако  језичко-стилску специфичност Вуковог писаног израза, која не налази  потпуну  утемељеност  у народном говору.

У ексцерпирном корпусу историјских Вукових списа забиљежили смо један примјер употребе релативне замјенице који намјесто релативне замјенице што у слободној релативној клаузи, тј. у релативној клаузи сложене реченице структурно отвореног типа, као и један примјер  употребе замјенице  који на мjeсту замјенице што уз замјеницу (то) за неживо:

…најпосле га избаци из службе са свим, и место њега постави другога, које [→што]  све Милош из најпре одобри, но не прођу ни два месеца, а он Мићића опет постави обер-кнезом, као што је и пре био! (Вук 2018:71); И тако после млогога народнога правдања да кнез Петар није био турски ухода, него да је био добар и поштен човек, и Милошева доказивања  да је он то јамачно дознао, које [→што] они нису могли дознати, народ се утиша, и Милош се врати на Кличевац, те Молера и Цукића изведу из куће и народ умири сасвим. (Вук 2005: 228).

На дијалектолозима је да покажу да ли је ова  особина заступљена у новоштокавским (посебно источнохерцеговачким) говорима, или је опет у питању Вуков идиолектизам неутемељен у народним говорима.  И то идиолектизам који је данас ненормативан, јер у  савременом језику намјесто релативизатора што и кад му је  антецедент демонстративана замјеница и кад му је антецедент  цијела клауза „није могуће употријебити релативизатор који“ (Кордић 1995:150).

3.                         Везник НО

Ако је употреба глаголских прилога интелектуализација Вукове реченице, употреба  који…који  својевсрсна идиолектизација, онда је употреба супротног везника НО показатељ фолклоризације Вукове реченице. Везник но  у систему супротних везника савременог српског језика  има специфичан статус – својеврсни је општеупотребни везник; улази и у групу истинитосном вриједношћу предиката условљених везника, тј. у групу везника који могу доћи само послије негираних клауза  (него, већ, но, као нпр.: Температура не пада, него/ но/ већ расте), али и у групу истинитосном вриједношћу предиката неусловљених везника, тј. групу везника који могу повезивати супротну клаузу и са одричном и са потврдном претходећом клаузом  (а, али, но, као нпр.: Он слуша, а / али/ но ништа не разумије). Но је дистрибуцијски најслободнији од свих супротних везника. Он је готово универзални супротни везник јер се једини може употријебити као синоним свим осталим супротним везницима. Због тога што није маркиран неком семантичком нијансом супротности, он у језичком систему књижевног језика има улогу стилске резерве. У Вуковом језику везник но је, међутим, најфреквентнији у употреби од свих осталих супротних везника.  Али не у вриједности свих супротних везника какву има у систему српског књижевног језика, него само у мање системски утемељеној употреби у вриједности везника а или али.Иако пердставља скраћени облика везника него (него →но), овај  везник у Вуковим историјским списима није конкурентан везницима него и већ, тј. не уводи супротну клаузу уз претхотходећу одричну клаузу. Ту Вук по правилу употребљава везник него.

Везник но Вук употребљава у вриједности везника али и/или а у три ортографски диференцирана случаја: 1) кад је испред њега, тј. испред супротне клаузе коју уводи у независносложену реченицу употријебљена запета, 2) кад је испред њега употријебљена тачка и запета, и 3) кад је испред њега употријебљена тачка, тј. када њиме почиње самостална реченица. Ево примјера за сва три случаја:

1) Кара-Ђорђије наплакавши  се сит за Марјаном, и поплашивши се и сам добро од Цукића, препоручи некоме Петру Траки, старом ајдуку, и тадашњему буљубаши из села Брзана, да гледа како тајно да га убије, но  [→ али] Цукић дознавши за то, довреба негде Траку у по подне на спавању пред његовим вајатом, те га убије и свега у комаде исече. (Вук 2018: 119);  Тако прошавшега лета у Београду једна сирота девојка роди дете, но [→ али] магистрат није могао дознати, од кога је, јер је она једнако лагала, да је неко у мраку на води силовао. (Вук 2018: 63);  Павле Цукић по смрти Молеровој побегне у ајдуке, но [→ али]  разболевши се, преда се Милошу. (Вук 2018: 118); Он је звао и Милоша тамо са собом, но [→ али/а ] Милош, видећи шта ћаја-паша уради од људи у Чачку и Крагујевцу, не хтене даље ићи, него нађе различите изговоре, и врати се са својим људма натраг. (Вук 2005: 217); Сутрадан, кад Турци виде Србе на Љубићу, они изиђу из Чачка и са неописивом силом и храбрости ударе на њих, но [→ али] Срби се одрже у шанцу (који још нису били начинили како ваља, него само подигли мало од прошћа), и Турке узбију натраг и ране им пашу Врањалију. (Вук 2005: 225); Пође негде Цветко преко Ердеља у Каравлашку, да продаје некаке калп дукате, но [→ али/а] у Ердељу га увате Немци и затворе, те се после неколико месеци једва пусти. (Вук 2018: 95); Турци су тај дан излазили једном из великога шанца, и чинили јуриш на те Србе, но [→ али]   они се одбране. (Вук 2005:236) итд.

2)  Док је Милош за Кара-Ђорђијна времена живео под власти брата свога и Кара-Ђорђија, био је истина, колико сам ја дознати могао, у реду мирни и поштени војвода, као што је, може бити и мало поетически, казано у житију његовом на страни 50-ој; но [→ али]  сад, као што сам га ја јесенас у Србији оставио, он нити зна шта је греота, ни шта је срамота, нити и најмање савести у срцу своме има: најкраће рећи: он се може назвати правим тираном и највећим безакоником. (Вук 2018: 31); У почетку Милошеве буне да није било Јове Добраче, она би буна свршила као и Аџи-Проданова; но [→ али]  он, како се умири с Турцима, подбуни људе, те Јову избаци из кнерштва, и после га мало по мало дотле дотера, да данас готово проси леба. (Вук 2018: 89); Уз Ђакову буну да није било Вучића Перишића може бити да би ђак са свим обладао; но [→ али]  Вучић је после морао бегати из Србије у Каравлашку. (Вук 2018: 90); Марка Абдулу, бившега главнога кнеза у наији Пожаревачкој, Милош 1821. год. отпусти из апса, и опрости му, што је с Добрињцем био против њега буну подигао; но [→ али]  у јесен 1822. пошаље некаке људе, те га ноћу убију код куће. (Вук 2018: 123); Ту је лежао у тавници готово годину дана, но [→ али]  како је одатле изашао, је ли пуштен, или утекао, управо не знам. (Вук 2018: 156);   Познато је да су Милан и Милош седели у Брусници; но [→ али]  будући да је Брусница врло Турцима на путу, а опет сад како су они постали господари и онде поградили своје дворе, начинила се као мала варошица и у њој се наместио муселим руднички, зато се Милош, још како су Турци обладали, преселио с кућом у Шаране. Но видећи да се ни онде није далеко уклонио од Турака, измакне се уз буну Хаџи-Проданову у Црнућу, у саму рудничку планину, и онде у једној долини у великој врлети начини кућу и неколико зграда око ње. (Вук 2005: 220-221);   Из тих сараора гдекога су гледнијега  и наочитијега и Турци погубили тајно, и млоги су и помрли од куге и од различних других болести у ономе смраду и стаху; но [→ али]  Срби су за све мислили да су побијени који год нису натраг дошли. (Вук 2005: 215); Милош је већ пре неколике недеље био дошао у Београд, и неколико је пута искао допуштење да иде кући; но [→ али]  паша му није дао, него је све одгађао од данас до сутра. (Вук 2005: 220); Београдска је канцеларија имала још од први година његова владања леп печат са грбом од Србије; но [→ али]  пре неколике године он га узме к себи, само за то, што је леп и налик на његов. (Вук 2018: 98);  итд.

3) После Милош преда Мутапа, и Лому, и Дринчића, и тако предајући и умирујући  народ отиде с Турцима преко Чачка и Крагујевца у Београд. Но пре него дође у Београд, састане се са Серчесмом Ибрахим-паша, босанскога везира ћаја, и он, као старији од Серчесме по господству, пође да узме Милоша од њега, и да га он изведе везиру, као да га је он предао.  (Вук 2005: 214); Утом прође и ћаја-паша с војском, те се ова српска војска прибере к Чачку, и тако Крагујевчани остану на миру, само су их Срби изокола помало чували, да не би сасвим слободно излазили у села. Но кад чују шта се ради око Чачка, они и сами побегну из Крагујевца. (Вук 2005:234);  Он је истина 1816.г. био задовољан именом кнез, но будући да су се сви народни чиновници, осим писара и буљубаша звали кнезови, зато се он у своме печату и у потписима назове књаз. Но по времену читајући да је књаз и кнез једна реч, и да Руси свакога Српског кнеза зову књазом, он заповеди, те се на актима начињеним на скупштини у почетку 1827. године нико не потпише кнез, него се сви кнезови назову исправницима. (Вук 2018:96); Пошто онде проведе неколике године, допадне се Милошу његово писање, те га 1827. године узме од Јефрема себи за секретара, и из најпре га тако омилује, да га је јавно називао својим сином, поклањао му атове, пиштоље и друге различите поклоне. Но као што готово нико не може задуго остати у вољи Милошевој, тако и на Поповскога на скоро омрзне (Вук 2018:129) итд.

У оба корпусна Вукова дјела – и у Милошевој биографији и у тајној књизи о кнезу Милошу – интерпункција је граматичка, тако да су све и независне и зависне клаузе одвајане запетама. Није, међутим, јасно по којим је критеријумима Вук супротне реченице с везником но једном одвајао запетом, а  други пут тачком и запетом. Када се погледају наведени примјери, јасно је да је код оних одвојених тачком и запетом доста примјера у којима је успостављен непосредни контраст између садржаја или дијелова садржаја супротних клауза (нпр.: за Карађорђијева времена ….сад; уз Ђаковачку буну… после; први година … пре неколико година, и сл.), а ипак су одвојени тачком и запетом, а не, како би се логично очекивало, само запетом. Исто тако за неке примјере  супротних клауза одвојених запетом логичније решење би била тачка и запета (какав је  нпр. први  наведени примјер). У примјерима треће (3) групе везивни елемент но не повезује клаузе у независносложену супротну реченицу, него повезује реченице у текст или дискурс, тако да има статус текстуалног конектора: указује на смисаони однос супротности између реченица унутар везаног текста или дискурса. Таквоме но у савременом је језику синониман текстуални конектор међутим, кога нема у народном, па сљедствено ни у Вуковом језику. Лако је уочити да је у највећем броју примјера из друге (2) групе но замјењиво са међутим као синонимом, тако да остаје непознаница по којим је критеријумима Вук диференцирао но у функцији реченичног везника и но у функцији текстуалног конектора. Све наведене недоумица воде једноме закључку: Вук је давао предност везнику но над везником а, и посебно везником  али,  дајући врло  фреквентној супротној реченици у историјским списима народну (разговорну) подлогу.  Везник но код Вука је прије свега показатељ фолклоризације као нужне компоненте  Вукове историјске реченице.

И да закључимо. На основу анализе трију  карактеристичних морфосинтаксичких јединица у структури и семантици Вукове реченице у његовим историјским списима готово да по логичко-методолошкој нужности слиједи сљедећи закључак. Вукова реченица у историјским списима није подударна са реченицом народног језика. Њој је само  у подлози говорна народна реченица, што се посебно огледа у врло раширеној и готово општеадверзативној употреби супротног везника но. Врло честа, чак пречеста употреба везника но у значењу везника а и/или али даје фолклорну боју  Вуковој историјској реченици. Да је  та реченица само у основи, али не и потпуно  фолклорна, показује народном језику несвојствена а у њој   врло честа употреба глаголског прилога прошлог као елемента интелектуализације, тј. хармонизације научног израза са описиваним научним историјским садржајем. Да је свака реченица по нечему идиолекатска, да она одаје свог аутора, то се у   Вуковој историјској реченици види по које…које ненародној конструкцији као јединој којом се  исказује алтернативна наизмјеничност.  Тако три анализиране морфосинтаксичке јединице  указују на три битне карактеристике Вукове историјске реченице: њену фолклорну подлогу (везник но), њену интелектуализацију (глаголски прилог прошли) и њену идиолектизацију (удвојена које..које конструкација за изражавање алтернативне наизмјеничности).

                                             К О Р П У С

Вук 2005: Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд: Политика, Народна књига, 2005.  [Милош Обреновић, кнез Србији, или грађа за Српску историју нашега времeнa, Будум 1828].

Вук 2018: Вук Караџић, Тајна историја Милошеве Србије, приредио Дејан Михаиловић, 3. издање, Београд: Лагуна, 2018.  [Особита грађа за српску историју нашега времена, 1832].

                                        Л И Т Е Р А Т У Р А

Деретић 2005:  Јован Деретић, „Вук Караџић“, предговор књизи: Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд: Политика, Народна књига, 2005, 5–43.

Ивић 1990: Милка Ивић, „Једно поређење Вуковог језика са нашим данашњим књижевним језиком“, О језику Вуковом и вуковском, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1990, 9–24.

Ковачевић 2013: Милош Ковачевић, „Андрићев језик и стил – врхунац Вуковог стила и језика“, Српски писци у озрачју стилистике, Београд: Филип Вишњић, Гацко: СПКД „Просвјета“, 2013, 11–35.

Ковачевић 2022: Милош Ковачевић,  „(Не)граматикализована алтернативност у односу на дисјункцију у савременом српском језику“,   Језик, књижевност, алтернатива: језичка истраживања,  уреднице Биљана Мишић Илић,   Весна Лопичић,    Ниш: Филозофски факултет, 2022, 29–42.

Кордић 1995: Snježana Kordić, Relativna rečenica, Zagreb: Hrvatsko filološko društvo, 1995.

Михаиловић 2018: Дејан Михаиловић, „Барутом по хартији“, предговор књизи:  Тајна историја Милошеве Србије, Београд: Лагуна, 2018, 9–28.

Тезе 1986: R. Jakobson, N. Trubecki, V. Matezijus, B. Havranek, P. Bogatirjov, N. Durnovo, J. Mukaržovski, P. Savicki, „Teze Praškog lingvističkog kružoka“, u: Jan Mukaržovski, Struktura pesničkog jezika, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1986, 153-182.