Ријетко ком роману као НИН-овом наградом за 2020. годину овјенчаном роману Контраендорфин Светислава Басаре тако добро пристаје квалификација да је контроверзан. Јер, сама лексема „контроверзан“ прије свега значи онај који је споран, који је доведен у питање, онај о коме се води дискусија у јавности. Придјевом конторверзан се уз то квалификује и „мишљење које је у конфликту са самим собом“.

Роман су, наиме, чим се појавио, пратиле контроверзне у штампи изрицане оцјене: од оних ријетких, бар међу Србима ријетких, врло позитивних, да је у питању „ремек дело“ (Србљановић 2021), до оних врло негативних, по којима је овај Басарин роман „pornografomanija“ као „prljava rabota“ (Мандић 2021), односно „гомила кафанских прича које је Басара слушао дружећи се с правим писцима, често их не разликујући од досетки“ (Ружић 2021). Критичари су констатовали да се у Контраендорфину „препричавају квазимистичне теорије јово наново, крхки текст се у паници све чешће ослања на баналне кулоарске анегдоте и сирову дневну политику, наводно опозициону, немотивисана вулгарност затрпава и оно мало преостале стилске елеганције“ (Никчевић 2021), и да аутор „сладострасно ужива са једномишљеницима у размени најопскурнијих кафанских прича и необузданој машти предимензионираног ега који себе види као свевидећег судију и јединог супериорног трагаоца за најпрљавијим ‘истинама’ једног друштва“ (Радонић 2021). Уз то је роман отворио питање „граница умјетничке слободе“, будући да je у њему, од главних ликова, једини фиктивни лик приповједач сликар Стојковић, који је, и по Басарином мишљењу, „једини књижевни лик у правом смислу“; он је „допола фиктиван, отпола састављен од карактера и темперамената неких мојих блиских пријатеља“ (Басара 2021). Остали главни ликови су фикционализоване историјске личности попут Ива Андрића, Десанке Максимовић, Љубе Поповића, Жоржа Кангилема, Мире Главуртића, Новице Тадића, Милована Ђиласа, и др.

Указано је на неодрживост Басариног и става оних који се с њим слажу да „уколико се (мртва или жива) Н. Н особа уведе у роман, постаје књижевни лик“, јер се тај став „може прихватити, само до мере да је и у роману то Н. Н. особа“ (Мраовић 2021). Значи ли то да су у Басарином роману Иво Андрић и Десанка Максимовић, да само њих поменемо, пошто је о њима поводом овог романа и највише говорено – само књижевни ликови. Уосталом и сам Басара ће написати да су многе „порно-епизоде са Десанком и Андрићем … у документарном смислу тачне“ (Басара 2021а: 5) .

Како онда читалац да разликује књижевну фикцију од стварносних чињеница, од којих су му многе познате? Поводом мијешања стварног и фиктивног, Александар Гаталица ће рећи: „На питање где су границе уметничке слободе, одговор је једноставан: тамо где почиње и завршава се добра књига. Укратко: ако је Светислав Басара написао незабораван роман, који ће остати беочуг у историји српске књижевности, онда не само да му је све опроштено, него је у таквом роману и то управо тако морало бити.“ (Гаталица 2021). Слично ће констатовати и Александар Јерков : „Добар писац, а Басара не само што је добар писац него је изузетно провокативан, има право на све – ако напише одличну књигу. Али, ако књига коју је написао не ваља, онда нема право ни на шта. Контраендорфин, нажалост, још нисам прочитао, али судећи по фељтону или колумни коју Басара води, лако је закључити да у њој мора бити свега и свачега, као што је било раније о Вуку, Ћосићу и другим писцима из српске књижевности. Отуда мислим да на Басару треба гледати овако – он је једини писац који се изборио да каже апсолутно што год га воља“.

И заиста код Басаре у Контраендорфину има „свега и свачега“ што је више него провокативно. Ту је наприје контраендорфин као насловом издвојена тема. Контраендорфински „усуд“ народа југоисточне Европе у роману сликару Стојковићу као главном приповједачу, саопштава француски филозоф и љекар Жорж Кангилем ријечима: „Žlezde pak naroda Jugoistočne Evrope – jednom od kojih i vi pripadate Stojkoviću – jedinstven su slučaj, ekstremna anomalija, one luče kontraendorfin, hormon nesreće i smutnje, otuda su jad, beda i čemеrna istorija tih naroda, naročito vašeg, posledica hormonalnog poremećaja, a ne vekovnog ropstva i nepravde.“ (68–69) . Из датог је исказа јасно је да „najgori i najizopačeniji, pak, narod iz tog dijela svijeta su Srbi. Basara uglavnom o njima i piše. Ako se drugih katkad spomene, najčešće Hrvata, onda je to samo da se naglasi srpska premoć u posljedicama lučenja kontraendorfina. Čovjek po Basari nije od naročito dobrog materijala sačinjen, ali ljudi u ovom dijelu svijeta trećerazredni su među ljudima, a Srbi među njima su najgori“ (Јерговић 2021). Зар је онда чудо што је тај роман издавач „Лагуна“, а с тим се одушевљено сложили Хрвати и неки Срби, односно Српкиње, прогласио „врхунцем Басариног опуса у демонтирању српских митова“, будући да „на пристојан или непристојан начин, како год да се протумачи, овај писац упорно извлачи из светачког рама многе српске величине, од писаца и сликара до политичара и свештеника, и износи многе етички кудикамо скаредније појаве којих би требало да се стидимо, па сматрам да су овакве епизоде у његовом поетичком кључу састојак Басарине сатиричне матрице.“(Дејан Михаиловић, уредник у „Лагуни“ ).

А подразумијева ли тај „врхунац“ и „добар роман“, што му за нужни услов употребе „свега и свачега“ испоставише, у нетом наведеним цитатима, два Александра: Јерков и Гаталица? О роману се више говорило у новинама но у часописима, више као о ексцесу него као о књижевној умјетнини. Колико ми је познато, једини продубљенији рад који се детаљније бави књижевноумјетничким вриједностима Контраендорфина написао је Милош Живковић. Овдје ћемо под цитатом навести неколико најбитнијих Живковићевих закључка о књижевним „манама“ овога Басариног романа. Најприје о „слици“ И. Андрића и Д. Максимовић у њему.

1) У роману је дата „zastrašujuća i ogađujuća biografija Ive Andrića“ (Јерговић 2021), а „Андрић је увек приказан на исти начин (било да о њему суде Стојковић, Миро Главуртић, Калоперовић или докторка Санда В.), кроз дуге монологе у којима варирају слични искази о његовом лицемерју, конвертитству, конформизму, ненадмашивој бесмртности или сексуалном апетиту. Судови о Андрићу (пишчевом карактеру и рецепцији његовог дела) пуни су апстрактних исказа, дефиниција лишених конкретног садржаја“ (Живковић 2021: 594).

2) „У широј јавности највише пажње је привукла анегдота о песнику Милану Ненадићу и Десанки Максимовић. […] Текст нам сцену не препушта „чисту” већ обележену Стојковићевим закључцима и сугестивним епитетима. Виц са коментаром није виц, као што и добра анегдота (што ова о Десанки Максимовић свакако није) губи на драматичности, пријемчивости и смислу ако је тенденциозно испричана. Ослободилачки потенцијал смеха се повлачи пред упливом сликареве циничне моралне супериорности.“ (Живковић 2021: 594).

3) „Централни мотив контраендорфина – хормона несреће који луче народи Југоисточне Европе је неразвијен, суштински не дотиче ликове романа и не превазилази ниво домишљате, вербалне игре.“ (Живковић 2021: 595).

4) „Басара је неке делове романа објављивао у својим новинским колумнама којима се Контраендорфин недвосмислено приближава коришћењем типских мисли српског политичког дискурса, сталним варирањем сличних реченица и мотива и комуницирањем са топосима популарне културе. Са колумном се роман идентификује и честом употребом нижег језичког регистра, монологизацијом, изрицањем неодмерених судова о историјским личностима (нарочито Андрићу и Десанки Максимовић) местимично блиских простој инвективи, као и изостанком аргументације и ваљаног литерарног уобличавања изнесених ставова. Све то удаљава текст од квалитетне есејизоване прозе и промишљене сатире.“ (Живковић 2021: 595).

5) „Превише монологизовања, понављања већ реченог, предвидиви закључци, тенденциозне анегдоте, бледа конструкција ‘андрићевске’ митологије и бројни, на први поглед, шокантни, а суштински неубедљиви искази о односу књижевности и историје Контраендорфин приближавају маниризму.“ (Живковић 2021: 596).

Из наведеног је више него јасно да се овај Басарин роман тешко, ако икако, може сврстати у „добре романе“. Па чак ако се посматра само у суодносу са претходним Басарином романима. Томе је посредан показатељ и чињеница да је у панагиричној филозофако-књижевној књизи Новице Милића Хаосмос Басара овај роман завриједио на 277 страница текста тек једанаест или синтагматских или једнореченичних помињања, или укупно мање од пола странице текста, уз избјегавање сваке оцјене о његовој књижевној вриједности (в. Милић 2020). „Књижевну вриједност“ овога Басариног романа, избором правог поређења, одлично је уз наглашену Басари примјерену иронију детектовала С. Илић, ријечима: „Уважавајући и књижевну истину, која не мора имати везе са историјском, констатујем, баш због тога се служећи уметничким дискурсом по којем је ова књига препознатљива, а с намером да ме разумеју и лауреатови читаоци: Бриљантно! К’о да је Мартенс писао! Ма какви, још боље од њега! Пошто овај није писац, мада је ‘стручњак за балканска питања’. Њему да се приговори, па и ‘ајде! Ал’ ко би смео Басари – неупитној интелектуалној и дипломатској величини!“ (Илић 2021). А та његова „величина“ у томе је што се „он сврстава у групацију људи који су стекли ексклузивну позицију у нашој јавности јер њима је дозвољено и унапред опроштено вређање, дифамирање, изрицање најгрубљих дисквалификација, псовки и идеолошких денунцијација, а све је то у случају С. Басаре покривено тзв. басаријанским књижевним поступком фикционализације и слободе писца да ствара свој литерарни свет без обзира што то често прелази границе пристојности и елементарних људских обзира“ ( Вучинић 2021: 12).

У представљању (најчешће, како смо видјели, новинском) Басариног Контраендорфина и најмање и највише је говорено о његовим језичким карактеристикама, које су у основи „басаријанског књижевног поступка“. Најмање, кад су у питању стилско-језичке карактеристике романа у цјелини; највише – кад је у питању употреба једног специфичног типа језичких јединица – псовки и/или вулгаризама. А и једно и друго показују да се овај Басарин роман тешко може сврстати у стилски вриједна књижевноумјетничка остварења, без обзира на то што неки новинари, а и неки Басарини „фанови“ међу књижевницима, очито у критеријуме стилске вриједности неупућени, – написаше да је роман „написан врхунским стилом“ (Тања Вучковић у: Басара 2021). Изостанак (позитивних) језичкостилских анализа па чак и опсервација у перцепцији овог Басариног романа тим је чуднији ако се зна да је сам Басара, говорећи о главном јунаку романа, потцртао: „Главни јунак је – језик. Ликови, догађаји и ситуације у роману су пак повод да бих инвазивном прозом продрмао (и поразбијао) окамењене језичке обрасце. Радим заправо оно што Стојковић у роману каже да ради Главуртић – доводим реченицу у непријатне ситуације“ [курзив – МК] (Басара 2021) . Доводећи реченицу у „непријатне ситуације“, Басара заправо у „непријатну ситуацију“ доводи читаоца, и свакога тумача стилско-језичких особина књижевног дјела.

Будући да је Контраендорфин исповијест сликара Десимира Стојковића у тренутку када он предосјећа свој крај, 2009. године – јасно је да је аутор прво морао ријешити питање начина преношења туђег говора. То тим прије што је готово безизузетно сав роман написан у форми уведеног слободног управног говора. У уведеном слободном управном говору укидају се само ортографски маркери говора лика (наводници или црта), а остају и ауторска дидаскалија, односно конференса и говор лика. (Ковачевић 2012:19–20). Сводећи разнолике синтаксичко-стилистичке могућности преношења управног говора (в. Ковачевић 2012) само на форму (уведеног) слободног управног говора, користећи при том по правилу једнообличку конфернасу чије су компоненте по правилу само именовање говорника и глагол говорења (готово искључиво глагол рече) – Басара је пречесто у роману стварао „какофонију“ конферанси. Он је, наиме, унутар исте реченице неријетко низао двије или више конфернаси са истим глаголом „рече“ који се везује за различите говорнике, као нпр.:

Iako sam najmanje sto puta pre toga pročitao tu rečenicu, reče Kangilem, reče Stojković, tek mi tog jutra puče pred očima da problemi medicine nisu bolest i smrt, nego zdravlje i život (57); Izvinite za grubost izraza koji će uslediti, reče Kangilem, reče potom Stojković (63); Obiće se to krvavo Daliju o glavu – reče potom Kangilem, reče Stojković, sav ozaren (73); Da, da, reče Kangilem, reče Stojković – i dodade da u daljem tekstu Artaud pišem Arto jer više ne može da me gleda kako se mučim sa francuskom ortografijom. (74); Nije Andrić, rekoh, reče Stojković, hteo da ponese nijedan krst (84); Nemam, rekoh, reče Glavurtić, ništa protiv Andrićevih metatekstualnih huškanja na krvoprolića (104); Takođe imaj na umu da loš (i sve lošiji) kavalitet materije – posledično i šnajderskog materijala – po sili nužde prati loša zanatska obrada, ne može se od govneta napraviti pita, reče Stojković, rekoh, a dr Sanda V. reče …da ona kao lekar dobro zna o čemu Stojković govori (231); … smem se zakleti da bi, da je živ, Stojković tako od reči do reči rekao, rekoh, a dr Sanda V. reče da mi operacija …ni za sekund nije produžila život (249) итд.

Дати поступак једноставно „мути“ границу између реченичних компонената туђег говора и компонената конфернасе, тако да се остварује синтаксички каламбур међу конферансама, јер се саоднос удвојених конферанси намеће у перцепцији као саоднос једне конферансе у вриједности управног говора за другу конфернасу, тј. као материјална садржина друге конферансе (уп. reče Kangilem, reče potom Stojković; reče Stojković, rekoh), што се види и по томе што је прва конферанса заправо неконекторски неуправни говор (в. Ковачевић 2012:25) као садржај глагола говорења друге конфеансе при преобликовању слободног управног говора у неуправни (уп. … reče Stojković, rekoh → рекох да рече Стојковић).

А понављањем истог реченичног модела па и истих израза обилује Контраендорфин. Тако чим Кангилем почне да говори, писац ће у конферанси рећи да је „лупио/ударио руком о сто“; чим се спомене САНУ, Стојковић ће се побојати да ће „присилно завршити у САНУ“; небројено пута Стојковић ће Калоперовићу рећи „прецртај ово, (на)пиши ово“; др Санда В. ће уз сваки вулгарни израз изговорити и еуфемистичку ограду „извините на изразу“; или кад треба еуфемистички израз замијенити вулгарним, обавезно долази корективни израз „зашто (ли) околишам“; кад год се употријеби глагол моћи у аористу, а употребљава се често, Басара ће, ваљда из убјеђења да се он мијења као и глагол хтети/ хтедох, написати „његовски“ а неграматични облик: могадох; а „пречесто се понављају слични, суштински дидактични, некада и морализаторски закључци о српској историји и њеним протагонистима“ (Живковић 2021:595), итд. Сва то свакако не улази у карактеристике доброга него су најексплицитније одлике лошега стила.

А у одлике доброга стила без сумње се не може уврстити тако честа а нефункционална, (умјетнички и/или естетски) немотивисана, друкчије речено – нестилогена употреба псовки и /или вулгаризама, односно опсцених језичких јединица. У овом роману Басара толико често употребљава псовке и/или вулгаризме, да је један његов критичар написао да је „Басара наш највреднији сакупљач псовки“ (Ружић 2021а). Зато је у критикама указивано „најдобронамерније Светиславу да његове вулгарности ‘но басаран’, јер читалачка публика Србије је изнад теофилизације и хомокретенизације наше културе.“ (Мраовић 2021). Такође је констатовано „да је његов попис псовки, грешком назван књигом, безобразлуком крштен романом, а идеолошки овенчан наградом“, будући да Басара „у свом ‘делу’ врти псовке и лажи о стубовима нашег идентитета“ (Ружић 2021). А то је општа одлика Басарина, јер „где год да пак пискара, једнак је псовач и простак“ (Маројевић 2021).

И управо су псовке и/или вулгаризми језички најдоминантнији елементи у Контраендорфину. Пошто псовке и вулгаризми нису синоними, најприје је потребно да одредимо шта подразумијевамо под псовкама и/или вулгаризмима, јер то могу, али и не морају бити синоними. Под вулгаризмом ћемо, сагласно Л. Бадурини и И. Прањковићу (2016:231), „smatrati ‘nepristojnu’/ prostačku riječ, odnosno onu kojom se označuje u prvome redu kakav predmet ili proces iz sfere društvenih tabua (obično su to pojmovi vezani uz čovjekovu spolnost), odnosno kojom govornik iskazuje vulgaran odnos spram određenih elemenata izvanjezične stvarnosti.“ Под псовком ћемо подразумијевати „комуникацијску реализацију“ вулгаризама везану за негативно обиљежене емоције, какве су нпр. љутња, страх, гађење и сл. (уп. Бадурина, Палашић 2020:100). Псовке се у разговорном језику најчешће користе или за проклињање (нпр. Иди у пизду материну!), или за вријеђање (нпр. Пиздо једна!) (Шипка 2017:11). „Kod vređanja više je u pitanju verbalna agresija, želja da se rečima neko povredi, ponizi itd., gde već imate obeležavanje odnosa u društvu (stavljanje nekoga na niži nivo od sebe, čega kod proklinjanja nema)“ (Шипка 2017:11).

Код Басаре у Контраендорфину псовке по правилу имају опште значење вријеђања, ниподаштавања или извргавања руглу. Басарине псовке у свом саставу увијек садрже опсцене ријечи као вулгаризме. А „да би нека лексема била опсцена неопходно је да постоји њена садржинска или формална повезаност са сексуалним и/или екскреционим пробавним активностима и органима који у њима учествују, а да се не ради о еуфемизмима“ (Шипка 2011:20). Контраендорфин је презасићен опсценим ријечима што у оквиру псовки, што ван њих (самостално употријебљених). То значи да однос између опсцених ријечи као вулгаризама и псовки није еквивалентан: опсене ријечи јесу нужна компонента псовки, али њихова употреба није везана само за псовке (тј. шира је од употребе у псовкама). Односно: псовка је „podtip vulgarnosti, a vulgarnost je društveni konstrukt određen kršenjem komunikacijskih obrazaca koje neka jezična i društvena zajednica opisuje kao uljudne“ (Бадурина, Палашић 2020:97).

Пречесту употребу псовки у свом роману Басара је оправдавао тиме да су оне „интегрални део речника сваког језика“ и да он није једини који псује. „Већи део могa опуса“, вели Басара, „нема ни примисли о псовкама, али када се говори о стварима које имају ближи контакт са стварним светом, нисам имао другог избора, осим псовки“. (Данас, 22. 6. 2021, 17). Истина је да Басара није „једини који псује“ јер је „од средине шездесетих година, псовка почела продирати у позоришне комаде и у филмове, у прозу и поезију. У повести псовања то је новост. Како да разумемо ову појаву? Да ли је продор псовки у уметност, и, уопште, у писану књижевност, знак освајања нових простора слободе, или је у вези са општим срозавањем културних и цивилизацијских мерила?“ (Данојлић 2012: 29). „Псовку“, вели Данојлић, „користе добри, али, још више, лоши писци: они који су лењи и неспособни да нађу тачну и јаку реч, па посежу за дивљањем. Они који иду линијом најмањег отпора. Забрањено није исто што и нерециво. А исказати се до краја не значи говорити не бирајући средства.“ (Данојлић 2012: 33).

Као да је посљедња Данојлићева реченица о говорењу без бирања (примјерених) средстава – написана баш поводом овог Басариног романа. Чудно је – иако велики број савремених писаца употребљава вулгаризме и псовке, па се „псовање у књижевности“ данас не може сматрати „новошћу“ – „да су код нас управо облици, типови и функције псовки у књижевном тексту остали најмање проучени“ (Милановић 2021). Таквих радова је заиста мало, премало . А они би на најексплицитнији начин показали када је употреба вулгаризама и псовки стилогена, што ће рећи књижевноумјетнички оправдана, а када то није. Наиме, вулгаризми и псовке као „инхерентно експресивна лексика“ (Катнић-Бакаршић 2001:225) језички су онеобичајене па тиме и нужно стилематичне језичке јединице. То, међутим, не значи да су оне нужно и стилогене, тј. умјетнички вриједне. Њихова умјетничка вриједност зависи прије свега од тога колико су примјерене контексту у коме су употријебљене. Оне су стилогене само у контекстима у којима су стилски валентније од свих својих конкурената, од свих еуфемистичких јединица којима се не могу без дјелимичног губљења умјетничких ефеката замијенити.

Свакоме ко ишчита Контраендорфин псовке и вулгаризми се намећу као језичко-стилска доминанта. Псовке и вулгаризми јесу доминантни елементи језичке структуре овога романа. Ако је мислио на псовке и вулгаризме, онда је Басара заиста био у праву кад је рекао да је у Контраендорфину „главни јунак – језик“. Јер, готово сви ликови који се главним могу сматрати „псују ко кочијаши“, а то су, прије свега: Стојковић, Калоперовић, др Санда В., Андрић, Главуртић, Кангилем… По броју различитих вулгаризма и псовки, а сљедствено и њиховој фреквентности, најбогатији су Стојковић и Калоперовић. Овдје ћемо, издвајајући их из контекста, дајући именске у форми номинатива а глаголске псовачке јединице у инфинитиној форми, навести неке најкарактеристичније.

Код Стојковића су то, и то вишепутно поновљене: : а) псовке: (nositi se) u tri lepe pizde materine; srati se/ posrati se (na nešto); ko ga jebe; jebo li te on; jebati (nekoga); jesti govna; jebati/ nabiti/ surduknuti u dupe б) вулгаризми/ опсцене ријечи: nejebicа, zajebati se; sprčiti se; prdeti; mudroserska (rečenica); pička; spičkati; drkadžija; kuroplaćenik; pičkin dim; pizdurina; jebačina; drkati; guziti, Megaplačipička, govno, govance…

Код Калоперовића се, вишепутно поновљене, сусрећу: а) псовке: jebati mater; vaditi iz govana; (leteti) u pizdu materinu; lizati dupe; srati (na glavu); б) опсцене (вулгарне) лексеме: (stisnuh) muda; pizda lepa materina; tri pi-zde ma-te-ri-ne, kurac, napičak, prdež; podjebavati; srpčiti se; prčetina; jebala se; kurac od ovce….

Иво Андрић је, иза Стојковића и Калоперовића, на трећем је мјесту по броју употријебљених псовки. Код њега се, такође вишепутно, сусрећу: а) псовке: (otići) u tri lepe pizde materine; б) ласцивне (вулгарне) ријечи: (biti) u pizdi lepoj materini; prčetina; zaseravati (leje); kurac; dupe. Двапут се у роману, поводом Андрићевих псовки, наглашава непознат Андрићев однос према псовкама, и то једном сам Андрић – „nemojmo rušiti mit da ja nikada u životu nisam opsovao“, а други пут Калоперовић – „da se ne bi rušio mit o tome da on nije koristio ružne reči“.

Др Санда В.: а) псовке: jebati mater (smrdljivu); б) опсцене (вулгарне) лексеме i izrazi: jebati se (sa direktorima); naguziti (s nogu); srpski kurac (napravljena/i srpskim kurcem); jebe se ko štuka; guziti (nekoga); karati (pevaljke); kurac; nejebica; pičkolizac; pička.

Миро Главуртић – а) псовке: nosi se u tri pizde materine; jedite govana; б) опсцени (вулгарни) изрази: pojebati; zajebavati.

Жорж Кангилем – а) псовке: oterati u tri lepe pizde materine; oterati u bezbroj pizdi materina.

Басара у Контраендорфину псовке готово уопште не употребљава у функцији говорног чина, тако да се њихова негативна конотација не може везати „uz ilokucijsku svrhu govornoga čina, dakle uz govornikovu komunikacijsku namjeru“ (Бадурина, Палашић 2020: 103). „Kao vrsta govornoga čina psovka se bez sumnje svrstava u skupinu ekspresiva, u koju ulaze primjerice isprika, kondoliranje, čestitanje, zahvaljivanje i izražavanje dobrodošlice. Možemo se zapitati kako to da je ta iz više aspekata stigmatizirana pojava našla svoje mjesto u tako otmjenu društvu, odnosno među govornim činovima koji proizlaze upravo iz uljuđena ophođenja“ (Бадурина, Палашић 2020: 106). По функцији коју има код Басаре, псовка прије припада чину асертива, неголи експресива, јер она врши номинативну или дескриптивну функцију, она служи за „карактеризацију говорника“. Кад је у питању опсцена лексика ван псовки, она једноставно служи за именовање (номиновање) сексуалних органа и чинова, а ту функцију имају и структуре псовки, јер се њима описују већ вербално реализоване ситуације. И псовке и сами опсцени изрази тако искључују интерактивнст говорника и саговорника, тј. псовача и адресата псовке, и, будући да су препричани, опосредовани приповједачем, наратором, они по правилу служе само за дескрипцију појмова и сутуација, чиме потпуно губе експресивно-емотивну подлогу. А самим тим и функцију експресива као говорног чина. Иако у језичком систему имају статус стилема, дати вулгарни и псовачки изрази у овом Басарином роману су нестилогени. Они се прије показују као умјетнички промашене него као у датим контекстима умјетнички функционалне јединице. Контраендорфин је показатељ како су вулгаризми и псовке нестилогене јединице, које, будући врло фреквентне, своју антистилистичку „ирадијацију“ проширују и на цијели текст романа.

Кад се упореди употреба псовки у овом Басарином роману са употребом псовки нпр. у дјелима Драгослава Михаиловића, примјећује се да код та два писца псовке имају потпуно различиту стилогену вриједност. Јер, за разлику од Басаре, „у Михаиловићевим делима псовке никада нису постале пуко средство сензационализма и примитивног популизма, оне нису одраз голе и немотивисане вулгарности, са чиме се у данашњој књижевној, филмској и музичкој продукцији, нажалост, неретко и све чешће срећемо. У прози великог мајстора и псовке, у свим својим облицима и са свим стилским функцијама у тексту, постале су, и остале, уметност.“ (Милановић 2021). У прву је Данојлић: „Само истински уметник је у стању да све преобрази и оплемени“ (Данојлић 2012:33), па да и употребом псовки и вулгаризама оствари неспорну књижевноумјетничку вриједност. То, нажалост, са Светиславом Басаром и његовим Контраендорфином није случај.

И З В О Р

Svetislav Basara, Kontraendorfin, Beograd: Laguna, 2020.

Л И Т Е Р А Т У Р А

Бадурина, Палашић 2020: Lada Badurina, Nikolina Palašić, „Komunikacijska funkcija psovke i pitanje njezine vulgarnosti“, Croatica, XLIV/64, Zagreb, 2020, 97–114.

Бадурина, Прањковић 2016: Lada Badurina, Ivo Pranjković, „Jezična i pragmatična obilježja psovke“, Romanosloavica, Serie nouă, vol. LII, br. 2, Bukurešt: Universităţii din Bucureşti, str. 227–235.

Басара 2020: Svetislav Basara, Desanka Maksimović je u suštini jedva osrednja pesnikinja. Pravo čudo je što Andrić nije streljan, <https://www.blic.rs/kultura/intervju-svetislav-basara-desanka-maksimovic-je-u-sustini-jedva-osrednja-pesnikinja/wb4j423> (26. 10. 2021).

Басара 2021: „Isečak našeg sveta prerađen u laboratoriji Basarinog temperamenta“, intervju Tanje Vučković sa Svetislavom Basarom, Bukmarker, februar 2021, br. 4, str. 6–8.

Басара 2021а: Svetislav Basara, „Zavetnik Mandić“, Kurir, 18. 8. 2021, 5.

Вучинић 2021: Marinko M. Vučinić, „Basara kao državno zaštićeni kolumnista“, Danas, 26. 11. 2021, 12.

Гаталица 2021: Александар Гаталица, „Писац има обавезу да буде увек провокативан“, Вечерње новости, 31. 1. 2921, 13. (интервју)

Данојлић 2012: Милован Данојлић, Мука с речима, ново, проширено издање, Београд: Службени гласник, 2012.

Живковић 2021: Милош Живковић, „Снежана и седам празнина (Светислав Басара, Контраендорфин, Београд: Лагуна, 2020)“, Летопис Матице српске, књига 508, свеска 4, октобар 2021, 593–596.

Илић 2021: Слађана Илић, „Контраендорфин као дисертација“, Вечерње новости, 2. 2. 2021, 18.

Јерговић 2021: Miljenko Jergović, Kontraendorfin, hormon balkanskog mraka i nesreće

<https://nova.rs/kultura/jergovic-basara-kontraendorfin/> (26. 10. 2021).

Катнић-Бакаршић 2021: Marina Katnić-Bakaršić, Stilistika, Sarajevo: Ljiljan, 2001.

Ковачевић 2006: Милош Ковачевић, „О типовима и стилским особинама дисфемизама и еуфемизама“, Списи о стилу и језику, Бања Лука: Књижевна задруга, 2006, 126–178.

Ковачевић 2012: Милош Ковачевић, „О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора“, Српски језик, XVII, Београд, 2012, 13–38.

Ковачевић 2021: Милош Ковачевић, Српски стилистичари, Београд: Српска књижевна задруга, 2021.

Мандић 2021: Igor Mandić, Nekontrolirani bijes na svijet i srpske mitove, ali ispod nivoa NIN-ove nagrade <https://www.jutarnji.hr/kultura/knjizevnost/igor-mandic-o-basarinom-kontraendorfinu-nekontrolirani-bijes-na-svijet-i-srpske-mitove-ali-ispod-nivoa-nin-ove-nagrade-15090296> (26. 10. 2021).

Маројевић 2021: Игор Маројевић, „Сваковрсни крпеж“, Вечерње новости, 2. 2. 2021, 17.

Милановић 2021: Александар Милановић, „Псовка код Драгослава Михаиловића“, Девет деценија Драгослава Михаиловића, Међународни научни скуп, 8–10. септембар 2021, Београд: Институт за књижевност и уметност; Ћуприја: Народна библиотека „Душан Матић“ (у штампи).

Милић 2020: Новица Милић, Хаосмос Басара: Размишљања уз једну књижевност, Београд: Faktum издаваштво, 2020.

Муратагић-Туна 1998: Хаснија Муратагић-Туна, „О вулгаризмима у неким књижевним дјелима“, у: Опсцена лексика, уредник Недељко Богдановић, Ниш: Просвета, 1998, 89–102.

Никчевић 2021: Желидраг Никчевић, Басара у нестајању,

<https://iskra.co/kolumne/basara-u-nestajanju/> (26. 10. 2021).

Радонић 2021: Маја Радонић, „Разарање вредности“, Вечерње новости, 1. 2. 2021, 14.

Ристић 2010: Stana Ristić, „Diskurs psovki u srpskom jeziku“, u: Diskurs i diskursi, zbornik u čast Svenki Savić, urednica Vera Vasić, Novi Sad: Filozofski fakultet, 2010, 195–212.

Ружић 2021: Милан Ружић, Пад на памет – Издаја књижевности, <http://www.pecat.co.rs/2021/04/pad-na-pamet-izdaja-knjizevnosti/> (26. 10. 2021).

Ружић 2021а: Милан Ружић, Употреба Басаре, <https://iskra.co/kolumne/upotreba-basare/> (26. 10. 2021).

Србљановић 2021: Biljana Srbljanović, „Udaranje šapica o sto“, Blic, 31. 1. 2021, 3.

Шипка 2011: Данко Шипка, Речних опсцених речи и израза, Београд: Корнет; Нови Сад: Прометеј, 2011.

Шипка 2017: Danko Šipka, „Je*em te dopola…“, Blic, 8. 10. 2017, 11.