Рекуреницја је термин лингвистике текста који, као основни облик остварења кохезије,  подразумијева различите врсте   „понављања елемената и образаца“ унутар једнога текста (Бограндe, Дреслер 2010:62), с тим да је   кохезија једно, и то примарно, конститутивно начело комуникације текстовима[1].

Тешко да постоји било који текст у коме није заступљен неки од типова рекуренције, који су  по правилу сличнији унутар функционалностилски подударних текстова, нарочито жанрова,  а различнији код текстова или жанрова из различитих функционалних стилова. Међутим, као што ћемо видјети, у овоме раду, поједини типови рекуренције општа су текстовна кохеренцијска одлика без обзира на функционалностилску и/или  жанровску текстовну  разнообразност.

Иако је најпознатија као термин лингвистике текста, рекуранција прелази границе лингвистике текста. Она је, наиме, ако не својим именовањем, онда свакако својом суштином – подједнако уобичајена, ако не чак и уобичајенија,   у реторици и у поетици.

У литератури је већ указано на сличности између реторичке теорије стилских фигура и лингвистике текста, па и на то да је  реторичка анализа стилских фигура  била инспиративно полазиште у разрјешењу  битних питања лингвистике текста. (Ковачевић 2015: 296).

Ако се везани текст дефинише као смисаоно јединство низа (слиједа) реченица као исказа,  онда се као први задатак у анализи такве сложене јединице поставља истраживање начина уједињења реченица у дискурс као надреченично јединство. Друкчије речено, у таквом приступу основни је интерес истраживача да разјасни начине везе реченица у тексту. Готово да нема истраживача везаног текста који тај аспект анализе не ставља у први план. Од кохезионих, „обједињујућих“ елемената што су показатељи веза реченица у тексту најуочљивија је подударност елемената, тј. редупликација неке језичке јединице у двије или више узастопних реченица. Тај начин укључења нове реченице  у текст понављањем неке језичке јединице из претходног контекста – назван је у лингвистици текста рекуренцијом  и постао је основна тема у истраживањима „везаности“ везаног текста,  и то не само зато што је повезаност реченица текста рекуренцијом неке језичке јединице било најлакше уочити него и због тога што је текстуална анализа рекуренција понављањем језичких јединица могла имати исходиште и у најстаријој претходници лингвистике текста – у реторици. Реторика је, наиме, у окриљу елокуције међу различитим фигурама и тропима издвојила и низ фигура понављања. Сви који су говорили о везама реторике и лингвистике текста указивали су да је однос тих двију дисциплина најуочљивији између фигура понављања и кохезије текста рекуренцијом ријечи, синтагми или реченица.

Реторика је фигуре понављања међусобно диференцирала према типу језичке јединице која се понавља. Тако се понављање може остварити на фонетском (фонолошком) нивоу, понављањем фонема или гласова, чиме настају рима, асонанца и алитерација као фонолошке фигуре), па на морфемском нивоу (понављањем морфема, чиме настаје велики број морфемских/ морфолошких фигура), затим на лексичком и синтаксичком нивоу (чиме настају лексичке и снтаксичке фигуре понављања) и, на крају, на текстуалном нивоу (чиме настају текстуалне фигуре понављања). За текстуалну анализу најбитније је успоставити суоднос према лексичким и синтаксичким понављањима, тј. према реторичким фигурама које настају понављањем лексема, синтагми или реченица, мада не треба заборавити да и фонетаска понављања (рима, асонанца и алитерација) а да се о морфемским и не говори – могу бити кохезиони елементи текста ништа незначајнији од претходних.

Рекуренција као понављање подударних језичких јединица није предмет интересовања само текстолингвистике и сужене реторике (тј. реторике сведене на теорију стилских фигура) него је и предмет  лингвистички засноване поетике, чему су најбољи показатељ све теорије књижевности,  које садрже и дио о стилским фигурама, међу којима се неизоставно наводе и  фигуре понављања.  Али кад се говори о вези текстолингвистике, сужене реторике и поеткике, прије свега се мисли на  поетику у чијем је средишту истраживање поетске функције језика чији је инаугуратор Роман Јакобсон. Јакобсон сматра да „поетска функција пројектује принцип еквивалентности из осе селекције у осу комбинације“ (Јакобсон 1966:296). Тако схваћена, поетска функција „еквивалентност уздиже до конститутивног начела секвенце. У поезији се један слог изједанчује са било којим другим слогом исте секвенце; узима се да је нагласак речи једнак нагласку речи, као што се ненаглашеност једначи са ненаглашеношћу; прозодијска дужина одговара дужини, а краткоћа краткоћи; граница речи једнака је граници речи, одсуство границе другом таквом одсуству; синтаксичка пауза једнака је синтаксичкој паузи, а одсуство паузе – одсуству паузе. Слогови се претварају у јединице мере, као и море или нагласци“ (Јакобсон 1996:296).  Није тешко уочити да принцип еквивалентности као основни принцип постеске функције језика нигдје тако није очигледан као код рекуренцијских јединица, тј. понављајућих јединица.

Без обзира на све приговоре о несводљивости вриједности пјесме на њену јакобсоновски одређену поетску функцију, јасно је да анализа те функције представља, ако не довољну, онда без сумње нужну компоненту поетске анализе илити анализе поезије. То тим прије што у свим аксиолошким књижевним теоријама (чији преглед и критеријалну анализу даје М. Радовић 1987) критеријум језичке форме заузима битно, неријетко и најбитније мјесто. Осим тога и сам се стих, како то, позивајући се на Б. В. Томашевског, показује Л. Којен, најбоље дефинише уважавањем паралелизма као доминантног критеријума, будући да се „говор у стиху, а изван њега стих не постоји, увек рашчлањава на ‘слично звучеће редове’, на посебне говорне јединице чија је звучна потенција међусобно  упоредива и у том смислу еквивалентна. Та нам одлика сигурно не открива све што желимо да сазнамо о стиху, али је довољна да га одредимо насупрот прози. Стих је, дакле, говорна јединица која је по звучној потенцији еквивалентна другим говорним јединицама истог ритмичког склопа“ (Којен 1996:6). Тешко је и замислити да може постојети очигледнија еквивалентност од оне која настаје понављањем истих  јединица, или друкчије речено: од оне рекуренцијске.

У овоме раду циљ нам је да кроз интерференцију текстолингвистичких, суженореторичких и поетичких критеријума укажемо на статус и значај рекуренције у поезији Десанке Максимовић. При томе ће  тектолингвистичкички   аспект анализе подразумијевати освјетљење рекуренцијских веза као конструктивног (тј. обликотворног)  начела пјесме, реторички асект анализе прије свега ће подразумијевати примјену класификационог критеријума разврставања  стилских фигура према типу рекуренцијске  везе, док је поетском   критеријуму намијењена улога да   на рекуренцијску  везу  укаже као на темељни конститутивни принцип поетске функције језика.

У анализи ћемо се бавити само са неколике пјесме Десанке Максимовић, пјесме које су репрезентативне за троаспектни приступ стилски  оствареним поетским рекуренцијским везама. Анализу свих типова стилских рекуренција у поезији Десанке Максимовић засигурно би захтијевала прије монографију неголи обим монографске студије. А наш је простор овдје  оквор једнога огледа.

Реторика је понављања ријечи и група ријечи (синтагми) „класификовала“ у различите стилске фигуре на основу локализације поновљене језичке јединице  у већој јединици (реченици или низу реченица, односно стиху или низу стихова). Није безначајно напоменути да су таква понављања добијала статус фигуре по томе што је поновљени  језички елемент постајао комуникативно и експресивно (нај)значајнији у тексту.  Већа експресивна вриједност као посљедица реитерације везивана је у првом реду за поезију.  Према критеријуму локализације реторика, а за њом и поетика у дијелу о стилским фигурама,  издвајала је велики број фигура понављања. Међу њима као прва и вјероватно најфреквентнија у употреби јесте анафора, која подразумијева понављање исте ријечи или скупа ријечи на почетку неколика стиха или реченице, а покаткад и цијеле пјесме. Управо такав је случај  са пјесмом „Верујем“ Десанке Максимовић. Та пјесма, пренесена  у цјелини,  гласи:

 

Стала сам последњи пут пред стару сликовницу

и исповедила се шапатом:

верујем у пролеће љубави и његове бујице,

верујем у небеса  лепоте,

верујем у душу дуге, праскозорја и сутона,

верујем у антене што их носим у сновима,

верујем у слутње, стрепње и наговештаје,

верујем у призвуке,

верујем у борове који се зорама лече,

верујем у срца која може све ранити,

верујем у сећања на детињство омађијано,

верујем у радост праштања,

верујем у безазленост људи, змија и звери,

верујем у невиност првих грехова,

верујем у часовник што куца у земљином средишту,

верујем у духове који живе у осмесима,

верујем у васиону срца која све буде,

верујем у неповратност, и растанке крај вода,

верујем у реку заборава и њену бесконачност.

 

Пјeсма је из збирке Заробљеник снова (1960), из најплоднијег пјесникињиног периода. И графички је астрофична (јер нема визуелно одвојене строфе), али је структурно, односно тематски и композиционо  дводјелна, готово двострофична. Први дио представља уводна „строфа“  дата у форми дистиха. Тај  дистих је једини дескриптивни  дио пјесме, њим се двјема саставним клаузама сложене реченице  констатује да се пјеснички субјекат (пјесникиња) исповиједила шапатом пред старом сликовницом. Сљедећих седамнаест стихова, као рефлексивни дио пјесме, представљају „садржај исповијести“, који је мотивски разнородан (богат) –  започиње  „прољећном бујицом  љубави“, а завршава „растанком крај вода“ и „реке заборава“. А између та два мотива ниже се чак чатранаест мотива што  осликавају (сав)   живот пређен  од „бујице љубави“ до  „реке заборава“. Од мотивско-садржајног аспекта пјесме, чини се да је за текстостилистичку анализу занимљивији њен структурно-композициони план. Почетни дистих готово да има статус инхоативног катафоричког дијела текста. Он има текстуалну отварачку улогу, њим се  текст пјесме отвара, јер он синтаксичко-семантички упућује на то да у наставку слиједи садржај „исповиједања шапатом“. На тај отварачки карактер уводног дистиха  упућује и двотачка као интерпункцијски показатељ да слиједи   експликација  садржаја исповиједања. Тај експликативни  садржај у функцији је објекатске допуне глаголу „исповиједити се“  дате у форми јукстапониране изричне клаузе, реитериране седамнаест пута. То је седамнаестоструки низ јукстапонираних (невезничких) изричних клаузе, при чему запета иза сваког стиха обиљежава  и крај  пропозиционог садржаја сваке од  изричних клауза. На почетку свакога стиха као репрезентанта изричне невезничке клаузе долази глагол верујем. Сви стихове експликативног дијела текста пјесме обједињује пјесничка (неграматичка) анафора. Због тога су све изричне клаузе (чији интегрални дио  чине и неколико присупстантивних атрибутских што- или који-клауза) структурно-синтаксички изоморфне: иза „анафорског“  глагола верујем слиједи рекцијска акузативна допуна с предлогом У. Taко  анафорички увезане стихови обједињује још и синтаксички паралелизам, потврђен истоврсном  структурном  схемом  формирања седамнаестоструко реитериране изричне клаузе.

Уза све то, дескритивни се карактер уводног дијела пјесме, кад је у питању њен структурно-композиципони план, пренио на пјесму у цјелини. Наиме,  експликативни дио пјесме, састављен од анафоризованих стихова у функцији изричне клаузе, најексплицитније показује да је цијела пјесма структурисана по принципу структурисања дескриптивних дискурса, без обзира ком функционалном стилу или жанру они припадају.

Дескритивни се дискурси, наиме, по правилу структуришу тако што се иста вишепутно поновљена или подразумијевана теми детрминише различитим ремама. Симболички представљено,  дескриптивни текст се реализује по моделу низања исказа с истом темом a  различитим ремама: 1.Iskaz (Is):  Т –  R  + 2.Is: Т – R₂  + 3. Is: Т– R₃  + 4. Is:  Т– R₄  итд.  Овако структурисан дескриптивни текст развија се,  дакле,  по принципу „прогресије с непрекинутом темом  – у низу реченица тема остаје константна, у појединим се реченицама само додаје нова рема“ (Шродт 2001:141).  Пјесма „Верујем“ Десанке Максимовић више је него очигледан примјер таквога дескриптивнога текстовног структурисања. Мимо прва два стиха са отварачком катафорском функцијом, свих осталих седамнаест  стихова  структурисано је према принципу „прогресије с непрекинутом темом“. Тема или обавијесни субјекат[2] у свим тим јукстапонираним изричним клаузама је иста лексема – „верујем“ док преостали дио клаузе у форми у+акузатив представља рему. Тема „верујем“ као анафора реитерира се у свих седамнаест стихова,  док се у сваком од стихова мијења садржај реме (дате у истој падежној форми). И тако се по правилу структурише сваки дескриптивни текст. Поетски Десанкин, дакле,  ту није никакав изузетак.

Али се онда отвара питање шта  диференцира дескриптивне поетске од дескриптивних непоетских текстова?  Најприје тип „непрекинуте теме“, у Десанкиној пјесми то је  реитерирана хомоформна и хомолексичка јединица – глагол „веровати“  у форми првог лица презента:  „верујем“. Анафорски исказана ТЕМА (односно обавијесни субјекат)  један је од битних показатеља поетског карактера овог дескриптивног текста, посебно још кад се томе дода и синтаксички паралелизам анафорски обједињених клауза. Наиме, мимо поезије тешко да би се хомоформна и хомолексичка анафорска тема реитераирала толико пута; она би готово нужно бар гдјегдје била редукована, понегдје замијењена епианафором, тј. синонимном јединицом и сл. Уз то анафором обједињени искази сложени су у стихове, не нижу се као прозне клаузе, него као стихови-клаузе, тако да,  иако  нису изосилабични – то су ипак стихови,  а не прозне јединице. Уза све то, пјесникиња је стихове „преплавила“ различитим тропима и фигурама: метафорама, персонификацијама, хиперболама, симболима…   Кад би се ти пјеснички маркери укинули,  дати текст би био чиста лирска проза. Без обзира колико је непоетских компоненти присутно у овој пјесми, она је ипак не само садржајно него и структурно  дескриптивно структурисана пјесма. Друкчије речено, у њој је заступљена поетска као подврста дескриптивне анафоре.

 

Сасвим друкчију текстовну структуру има пјесма „Предосећање“ из прве Десанкинине збирке (Песме, 1924),  која преносимо у цјелини:

 

 

Познала сам те кад снег се топи,

топи, и дува ветар млак.

Близина пролећа душу ми опи,

опи, па жудно удисах зрак.

С нежношћу гледах стопa ти траг,

траг по снегу белом;

и знадох да ћеш бити ми драг,

драг у животу целом.

Познала сам те у звонак дан,

дан пијан, свеж и мек.

Чињаше ми се већ давно знан,

знан кад те познадох тек.

С нежношћу гледах стопа ти траг,

траг на снегу белом;

и знадох да ћеш бити ми драг,

драг у животу целом.

Познала сам те кад копни лед,

лед, док се буди пролетњи дах;

кад дан је час румен, час сетан, блед,

кад сретно је и тужно у исти мах.

С нежношћу гледах стопа ти траг,

траг по снегу белом;

и знадох да ћеш бити ми драг,

драг у животу целом.  (Песме 1924, 13)

 

Пјесма је, као што се види, астрофична. Њена 24 стиха нису подијељена у строфе. Разлог је вјероватно њена анадиплозичка структура. Сваки дистих пјесме структурисан је на принципу анадиплозе. Анадиплоза подразумијева понављање исте језичке јединице (лексеме, синтагме или клаузе) са краја једнога стиха или реченице на почетку наредног стиха или реченице.  У пјесми смо курзивно истакли јединице које творе анадиплозу, што показује да се анадиплозом увезују готово  сви стихови у пјесми.  Ово „готово“  због 19-ог и 20-ог  стиха,  који нису  повезани анадиплозом него полисиндетском анафором  (јер почињу везником кад). А прекиду анадиплозичког увезивања стихова разлог је наговјештај текстовног завршетка пјесме. Анадиплозичко повезивање  стихова структурно је начело развоја пјесме. Прекид анадиплозе полисиндетом двоструко је мотивисан. Прво:  понављањем на крају пјесме већ једном поновљеног четворостиха (С нежношћу гледах стопа ти траг, / траг по снегу белом; /и знадох да ћеш бити ми драг, /драг у животу целом.) На тај начин дати четворостих добија статус катренског рефрена троструко поновљеног унутар пјесме.  Рефренски статус сам собом упућује да се овим четворостихом исказује комуникативно-поетски најзначајнији дио садаржаја цијеле пјесме.  А уз то, дати референ показује да је ова пјесма структурно  криптоформна: она није астрофична, него је  састављена од осам катрена, који се троструким критеријумима диференицрани (одвојени): а) најприје, катренским  рефреном, б) потом границама укрштене риме (abab // cdcd…), в) и на крају интерпунцијским знацима, при чему су катрени састављени од четворостихова који чине једну реченицу започету великим словом и завршену тачком, или двије реченице (с великим словом на почетку и тачком на крају)  изражене двама  двостиховима  обједињеним  укрштеном римом. Међутим,  кад би се укинула катренска криптоформност пјесме, онда не би  толико до изражаја дошло њено анадоплозичко структурно начело.

А анадиплоза упућује на принцип структурисања расправљачких дискурса:  на ланчану везу исказа (кумуникативних реченица)  унутар текста пјесме. Друкчије речено, анадиплозичка структура заправо је еквивалент развоја текста према начелу „једноставне линеарне прогресије – рема (R) прве реченице постаје темом (Т) друге реченице итд.“ (Шродт 2001:141).  Будући да је овдје у питању пјесма као потески текст, онда статус исказа нема граматички  структурисана  реченица (започета великим словома а завршена тачком), него стих као исказ. Тако анадиплозичка лексема на крају првога стиха има вриједност реме, док поновљена на почетку наредног стиха има вриједност теме. При ланчаној или линеарној вези исказа (овдје стихова) искази (стихови) условљавају један  други тако што сљедећи  стих  произлази из претходног. Анадиплоза као ланчана веза реченица увијек на плану актуелног рашчлањивања оваплоћује обични, устаљени распоред теме и реме, односно датог и новог: прво се реализује тема као дато, па рема као ново. Наведени примјери анадиплозе показују да се анадиплозичко уланчавање реченица (или стихова) заправо своди на претворбу реме претходне у тему сљедеће реченице:

Реченица (стих)  1 = Т₁ + R₁

Реченица (стих)  2 = Т₂ + R₂, при чему је Т₂ = R₁

Реченица (стих) 3 = Т₃ + Р₃, при чему је Т₃ =R₂. Итд.

 

Ланчана или линеарна веза исказа најпримјеренија је  расправљачким текстовима, с тим да су најексплицтнији расправљачки текстови они нуачни. Анадиплозочко структурисање пјесме тако је изоморфно научном структурисању текста.   Тако  су поезија и наука,  које су у готово свему антиподи, на текстообликотворном плану готово подударни.  Што опет потврђује да тесктообликотворна начела не диференцирају него уједињују књижевне жанрове. Њихове се разлике темеље не на творбенообликотворнима него на друкчијим критеријумима (овдје нпр. изосилабичности исказа-стихова, па њиховој повезаности укрштеном римом, па њиховим садржајно-афективним компонентама и сл.).

И анафорички и анадиплизички структурисане пјесме заправо подразумијевају специфичну рекуренцију дијелова стиховних исказа, рекуренцију проистеклу из функционане перспективе реченице, тј. њеног актуалног рашчлањивања на тематски и рематски дио, односно на обавијесни субјекат и обавијесни предикат, без обзира на то да ли се тема и рема подударају са једним датим и новим, или су структурисани од више датих и нових.

 

Код Десанке су, међутим, много чешћи случајеви структурисања пјесме рекуренцијом једног граматикализованог исказа израженог дијелом стиха или цијелим стихом.

 

За први случај, за рекуренцију исказа који је дио стиха,  навешћемо пјесму „Стрепња“ (из збирке Песме, 1924):

 

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека

да волим и желим ока твоја два.

Јер срећа је лепа само док се чека,

док од себе само наговештај да.

 

Не, немој ми прићи! Има више дражи

ова слатка стрепња, чекање и стра’.

Све је много лепше донде док се тражи,

о чему се само тек по слутњи зна.

 

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?

Издалека само све ко звезда сја;

издалека само дивимо се свему.

Не, нек ми не приђу ока твоја два. (Пјесме 1924,  14)

 

Пјесма је, као што се види, изострофична (сатоји се од три катрена), изосилабична (сви стихови су дванаестерци) и са истим типом риме (све строфе имају укрштену abab риму). На структурном плану доминантна је, међутим, полустиховна екивалентност. Све три строфе почињу истим полустихом Не, немој ми прићи у вриједности узвичног интонационо-синтаксички кадентичког исказа. Тај полустих има вриједност иницијалног рефрена. А на комуникативном плану готово да има вриједност теме, уз коју преостатак строфе има улогу реме, којом се износе разлози „истинитости“ темом изражене узвичне тврдње. Тако је у свакој строфи смисаони однос теме и реме каузалан: посљедично-узрочни.  На структурном плану рекуренцијом иницијалног полустиховног узвичног исказа  усложњава се модел ланчане или линеарне  везе: сад тему чини први послустих, а рему преостала три и по стиха сваке строфе. Међутим, на нивоу пјесме као цјелине  иницијални рефрен сваке строфе прераста свој строфични статус и постаје композиционо начело цијеле пјесме. Он није само тематско-катафорски „отварач“ свакога од трију катрена, сваке од трију строфа, него и рематско-анафорски „затварач“ цијеле пјесме. У сва три референска строфично иницијална  случаја рефренски исказ има императивну директивно-заповиједну форму и улогу. У завршном стиху пјесме директивна се императивност (не, немој прићи) преводи у индиректну (формално „посредничку“)  перифрастичку императивност (не, нек не приђу). Тако се индивидуална императивна директивност пјесничког субјекта уопштава и добија готово изрично-деонтичко значење, што се види и по замјени узвичне инотнационе структуре обавјештајном. Зато каденца и није на завршном полустиху, него на крају стиха, будући да се тим стихом пјесма завршава, а на крају завршног стиха било које пјесме пауза мора имати вриједнст каденце.

 

Друкчији је случај у пјесмама у којима се остварује   рекуренција  исказа  обимом подударног са стихом. Таква је нпр. пјесма  „Питање“ (такође из збирке Песме, 1924):

 

У једно топло вече, пред крај лета, дао си ми први осмех.

То је видела река својим сјајним оком, које је по њој пловило,

и крај које смо шетали.

 

Да ли сам ти тада била заиста драга?

 

А ја сам ти дала стотину других осмеха.

 

Можда ти је и то мало било?

 

У једно топло подне, пред крај лета, кад су умирали жути,

остарели сунцокрети и мирисали тешко, ти си се опио

њиховим мирисом и пољубио ми косу.

 

Да ли сам ти заиста тада била драга?

 

А ја сам ти по стотину јутара слала по стотину пољубаца.

 

Можда ти је и то мало било?

 

И једном у почетку јесени поклонио си ми своје срце само

за један дан, за лепи, сетни септембарски дан.

 

А ја сам ти дала своје срце заувек. Хтела сам ти их дати још

стотину; али сам имала свега једно, мало, несрећно срце.

 

Да ли ти је оно доста, драги? (Песме 1924, 17)

 

Врло је тешко одредити строфичну структуру пјесме. Јасно је да пјесма није изострофична, да  није ни изосилабична, а није ни римована.  Пјесма као да има седамнаест стихова. На стиховни карактер редова упућују друга три и четврта три изоморфна стиха. У питању су стихови организовани на принципу синтаксичког паралелизма, два оквирна упитна (који почињу са Да ли и Можда) и један између њих смјештени синтаксички обавјештајни (који почиње са А ја сам ти). Управо тих шест стихова су рекуренцијски, с тим да због већег размака (бјелина) између тих стихова од размака између прва и трећа три стиха остаје дилема   да ли се ради о трима моностишним строфама или једној графостилемски специфично реализованој тростишној строфи (терцету). Да су  у питању три моносишне стофе,  а не један терцет –  могло би се закључити на основу посљедњих пет стихова пјесме, који су организовани у три строфе: двије дистишне и завршну моностишну. Управо тај завршни стих (Да ли ти је оно доста, драги?) структурно-семантички обједињава четврти и шести, односно десети и дванаести стих: са четвртим и десетим  дијели исту да ли-форму, а  са шестим и дванаестим блискозначну пропозицију (уп. Можда ти је мало : Да ли ти је доста). Тај формално-семантички сажетак на најбољи могући начин затвара  кохезивно-кохеренцијску структуру пјесме.

Структурне  и синтаксичко-интонационалне  карактеристике исказа или стихова остављају  могућност да се текст „Питања“ прогласи и лирском прозом.  Да му се, дакле, одрекне статус пјесме. Наиме, прва три реда који као да чине строфу  имају више прозних неголи поетских карактеристика. Ријеч је о двије  интерјунктурне комуникативне реченице, од којих је прва монопредикатска, а друга тропредикатска, састављена, дакле, од три клаузе, с тим да је једна од клаузе пренесена у трећи ред (стих).  Тај двореченични а троредни низ има статус приоритетно  дескриптивног дискурса: описује се  шта се и гдје десило једне топле вечери. Том је дискурсу еквивалнтани  троредни лирскопрозни дискурс изражени седмим, осмим и деветим редом (стихом), односно дворедни дискурс изражен тринаестим и четрнаестим редом (стихом). Те дискурсе повезује градација као „композициони поступак“, односно „композициона фигура“ (Катнић-Бакаршић1996:119–124). Наиме,  у градациону низ улазе временски локализатори описаног/ опјеваног догађаја: у једно топло вече; у једно топло подне;  једном у почетку јесени, као и типови пјесникињиних узвраћаја љубави:  стотину осмеха, стотину пољубаца, стотину срца (иако има само једно). Тако је текст „Питања“ сав испреплетен како стиховним (исказним) рекуренцијама, тако и  градацијском композиционом фигуром, и на крају различитим  синтаксичким паралелизмима, које су творбена подлога различитих стиховно-строфичних структура. Текст „Питање“ је пјесма само ако редове поистовјећујемо са стиховима. У супротном, ако редове поистовијетимо са линеарним низом исказа, односно комуникативних реченица – текст губи статус пјесме и постаје чиста лирска проза. Из тога се најбоље види да нема разлике у  структурној улози рекуренцијских елемената у прозном и поетском тексту. Тек надограђујући  структурно-стилски елементи рекуренцијским елементима придају  статус поетских.

 

*

*          *

 

И да закључимо. На основу текстолингвистичке анализе четирију пјесама Десанке Максимовић („Верујем“, „Предосећање“, Стрепња“ и „Питање“)  може се закључити да су  у тим пјесмама рекуренцијски елементи у својој кохезивној функцији готово изморфни њиховој употреби у другим типовима непоетских текстова. Тек „надоградњом“, додавањем кохезиовно редундантних а поетски битних компоненти – рекуренција добија статус поетске. А  поетску рекуренцију,  за разлику од непотеских, карактеришу двије, готово именентне,  чињенице: 1) рекуренција као „удвајање речи не значи механичко удвајање појма, него његов другачији, нови сложенији садржај“, друкчије речено, „повећање понављања условљава повећање семантичке разноликости, а не једноликости текста“ (Лотман 1976:180, 186), и 2) рекуренција као паралелизам структурно-семантички је значајнија за неримоване пјесме, јер „тамо где рима има велику улогу … улога паралелизма се смањује“ (Мајенова 2009:191), с тим да паралелизам удружен с римом, више него онај без риме,  структурну еквивалентност преводи у семантичку разнообразност.

 

И З В О Р

 

Десанка Максимовић, Целокупна дела, Том 1: Песме,  Београд: Задужбина „Десанкa Максимовић“, ЈП Службени гласник, Завод за уџбенике, 2012.

 

 

Л И Т Е Р А Т У Р А

 

Богранде, Дреслер 2010: Robert-Alain de Beaugrande, Wolfgang Ulrich Dressler, Uvod u lingvistiku teksta, prevod s njemačkog Nikolina Palašić, Zagreb: Disput, 2010.

 

Јакобсон 1966: Roman Jakobson, Lingvistika i poetika, prevod s ruskog Draginja Pervaz i dr., Beograd: Nolit, 1966.

 

Катнић-Бакаршић 1996: Marina Katnić-Bakaršić, Gradacija: Od figure do jezičke kategorije, Sarajevo: Međunardoni centar za mir, 1996.

 

Ковачевић 2015:   Милош Ковачевић,  Стилистика и граматика стилских фигура, IV битно допуњено издање, Београд: Јасен, 2015.

 

Ковачевић 2017:   Милош Ковачевић,   О термину субјекат у србистици, Српски језик под лупшом науке, Београд: Завод за уџбенике, 2017, 157-170.

 

Којен 1996: Леон Којен, Студије о српском стиху, Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1996.

 

Лотман 1976: Jurij M. Lotman, Struktura umetničkog teksta, prevod s ruskog Novica Petković, Beograd: Nolit, 1976.

 

Мајенова 2009: Marija Renata Majenova, Teorijska poetika, prevod s poljskog Biserka Rajčić, Beograd: Službeni glasnik, 2009.

 

Радовић 1987: Miodrag Radović, Književna aksiologija: problemi i teorije književnog vrednovanja u dvadesetom stoleću, Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo, 1987.

 

Шродт 2001: Richard Schrodt, „Tekstna lingvistika,“  u: Zrinjka Glovacki-Bernardi, August Kovačec, Milan Mihaljević, Dieter W. Halwachs, Karl Sornig, Christine Penzinger, Richard Schrodt, Uvod u lingvistiku, Zagreb: Školska knjiga, 2001, 235–248.

 

 

 

 

 

[1]  У конститутивна начела или критеријуме  текстуалности, по мишљењу Р. А. Бограндеа и В. У. Дреслера (2010: 14–24),  спадају: 1. кохезија, 2. кохеренција, 3.интенционалност, 4. прихватљивост, 5. информативност, 6. ситуативност, и 7. инертекстуалност.

[2] О карактеростикама обавијесног субјекта в. Ковачевић (2017: 167–168).