др Владимир Димитријевић
Владимир Димитријевић (Чачак, 1969) је српски књижевни критичар, истраживач културе и православни публициста. Завршио је Филолошки факултет у Београду на групи за српски језик и књижевност са општом књижевношћу, где је и магистрирао и докторирао из области српске књижевности 20. века.
Бави се књижевном критиком, историјом духовности и питањима културног идентитета. Стални је сарадник седмичника „Печат“, као и других домаћих издања и медија. Објавио је више књига и студија у угледним издавачким кућама у Србији и региону, а учествовао је и у бројним научним зборницима.
Дугогодишњи је учесник православно-мисионарских активности и предавач у многим градовима српског културног простора. Као професор српског језика и књижевности, ради у чачанској Гимназији. Његов рад обухвата спајање књижевне науке, духовног трагања и јавне интелектуалне ангажованости.
После убиства краља Александра Карађорђевића 1934. године у Марсеју, Краљевина Југославија ушла је у период спољнополитичке нестабилности, коју је подстакао и пораст фашистичког утицаја у Европи. Управо тај политички вакуум и неодлучност београдске дипломатије представљају полазну тачку Јанковићеве дипломатске мисије у Тирани. Његово сведочење о том времену је немилосрдно: „Свет изгледа без икаквог поштења.
Велики српски песник Милован Данојлић био је и велики кореспондент, који је целога живота писао драгоцена писма и на писма ревносно одговарао. У богатој преписци са Данојлићем, коју чувам у насушној личној архиви, налазе се и два лепа трага овог ризничара српске културе која вреди поделити са заинтересованима.
Драги читаоче,
Ово нису „спојлериˮ. Само уводи у заплет „Летописа Наранијеˮ, да вам заголицам уобразиљу. (Која није исто што и машта. Машта је, како је говорио владика будимски Данило, „ма штаˮ, бесплодно фантазирање, а уобразиља је начин да пред собом видимо стваралачке „образеˮ – образ је лик ). Ови „Летописиˮ спадају у најлепше дечје књиге 20. века, што значи да су и за нас, тобож одрасле (у ствари, пречесто презреле, а незреле).
