Егзиперијев „Мали принц“ настао је у Другом светском рату, и посвећен је његовом пријатељу Леону Верту – кад је био дете. Верт, писац и ликовни уметник, француски Јеврејин, био је гладан и било му је хладно, вели Егзипери у посвети. Једна од најлепших књига човечанства настала је да растајни тајну пријатељства, тог „вечитог припитомљавања“. А „Писмо таоцу“ упућено је управо пријатељу, Верту. Док сам га приређивао, уживао сам у тако чистој, непатвореној лепоти Егзиперијеве мисли и стила, па сам се уплашио сентиментализма, и онда ми је пао на памет Стеван Раичковић, који, на Ногово сведочење да са старењем постаје све сентименталнији, каже:“Ћути, ја плачем и на рекламе!“

У оквиру своје рубрике у „Печату хуманистике“, потписник ових редова ће, у наредном периоду, настојати да доноси преводе руских и европских философа који нам казују много о прошлости, нешто о садашњости и битне ствари о будућности. Философија је, као и увек, најбитнија у доба великих сумњи и критичких преиспитивања света и човековог места у њему. 

Алексеј Лосев је рођен 23. септембра 1893. године на југу Русије, у Новочеркаску. Његов отац је био наставник математике, али је брзо напустио породицу и дечака је одгајила мајка. Била је строга и искрено религиозна жена, која је сину пружила свеобухватно образовање.

Прва образовна институција Алексеја Лосева била је класична гимназија у Новочеркаску. Гимназијски програм је, поред свеобухватног проучавања егзактних и хуманистичких наука, пружао и опсежан курс верске наставе. Поред наставе, Лосев је, како сам каже, „ишао у позориште осам пута недељно“, писао и читао часописе „Око света“, „Природа и људи“, „Гласник знања“ и друге, завршио је приватно, курс свирања класичне виолине, певао у црквеном хору, волео је астрономију и философију Владимира Соловјова. Као врхунски ученик, добио је златну, „царску“, медаљу, коју није било лако стећи. Лосев се сећао да је у то време већ био „готов философ и филолог“.

Брак je у свим људским заједницама сматран светим чином, који потврђује не само биолошко-космичку човекову датост, него и његову метакосмичку задатост. Брак je сведочио о складном поретку васионе, јер су младожења и млада представљали Сунце и Луну, Небо и Земљу, a свадбени обреди су увек били обилати космичком символиком (песме о женидби и удадби небеских тела, тако присутне у нашој усменој лирици, налазе су у најстаријем индоевропском слоју српског сећања, у ономе чиме обилују и Веде).

Из љубињског краја у Херцеговини, Гојко Ђого је пошао типичним књижевничким путем у доба „социјализма са људским лицем“ - радио је као новинар, био уредник књижевних трибина у београдском Дому омладине, покретао и уређивао часописе. А онда је објавио „Вунена времена“ и, као и сваки прави песник ( или сваки прави Херцеговац, јер је многи из тог краја, рођењем под тамошњним Сунцем, песник) у лудим временима, добио робију.

После убиства краља Александра Карађорђевића 1934. године у Марсеју, Краљевина Југославија ушла је у период спољнополитичке нестабилности, коју је подстакао и пораст фашистичког утицаја у Европи. Управо тај политички вакуум и неодлучност београдске дипломатије представљају полазну тачку Јанковићеве дипломатске мисије у Тирани. Његово сведочење о том времену је немилосрдно: „Свет изгледа без икаквог поштења.

Велики српски песник Милован Данојлић био је и велики кореспондент, који је целога живота писао драгоцена писма и на писма ревносно одговарао. У богатој преписци са Данојлићем, коју чувам у насушној личној архиви, налазе се и два лепа трага овог ризничара српске културе која вреди поделити са заинтересованима.

Драги читаоче,

Ово нису „спојлериˮ. Само уводи у заплет „Летописа Наранијеˮ, да вам заголицам уобразиљу. (Која није исто што и машта. Машта је, како је говорио владика будимски Данило, „ма штаˮ, бесплодно фантазирање, а уобразиља је начин да пред собом видимо стваралачке „образеˮ – образ је лик ). Ови „Летописиˮ спадају у најлепше дечје књиге 20. века, што значи да су и за нас, тобож одрасле (у ствари, пречесто презреле, а незреле).