Желидраг Никчевић
Желидраг Никчевић, пјесник, књижевни критичар и преводилац. Објавио књиге поезије: „Осећајна архитектура“, „Језуитски колеџ“ и „Харфа пред водом“; књиге есеја „Тренинг критике“, „Отпис“, „Бачено преко палубе“ и „Неко је прошао овим путем“. Састављач пјесничких антологија „Кварење омладине“ и „Меланхолија раста“.
Приредио зборнике „Огледало руско“, „А ви тако волите Достојевског“, „Тамо где куца срце земље“, „Трећи светски рат на салашу код Дикањке“ – преводи текстова најистакнутијих савремених руских писаца.
Радио као уредник Документарно-драмске редакције Радија Црне Горе, уредник културе у дневном листу „Побједа“, главни и одговорни уредник телевизије „YU-info“, главни и одговорни уредник дневног листа „Борба“, уредник у издавачким кућама „Службени гласник“, „Штампар Макарије“ и „Православна реч“.
Члан жирија најугледнијих књижевних награда: НИН-ова, Његошева, Дучићева, Змајева, Андрићева…
Добитник признања „Златна значка 2015“, које за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе додјељују Културно-просветна заједница Србије и Канцеларија Владе Србије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону.
Угледни амерички часопис „Foreign Policy“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним и помало циничним насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента чланка могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Последње генијалне књиге које долазе из тог правца биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, a од тада се на руској сцени није појавило ништа интересантно. Где је нова Наташа Ростова? Где је нови Јуриј Живаго? – пита се забринути и „добронамерни“ аналитичар.
О Јевгенију Водолазкину и његовим књигама исписана су многе странице, читава библиотека. У тродневном дружењу на Мећавнику и у Андрићграду искрсавале су и оживљавале многе особине његовог очаравајућег рукописа, али такође и његовог погледа на свијет, као да се око ћуприје раскрилио некакав свеобухватни, безвремени људски и стилски хоризонт.
„Ko je читао „Обитељ“ Захара Прилепина и „Лавр“ Јевгенија Водолазкина, могао је помислити да је савремена руска проза своју квоту ремек-дела на почетку 21. столећа достојно испунила. За дивно чудо, сада је ту и Гузељ Јахина – после сензационалног успеха дебитантског романа „Зулејха открива очи“ она читаоцима дарује још један бисер, „Децу Волге“
