Рад започињемо тачном и за рецепцију књижевног дјела Михаиловићевог  суштинском  констатацијом Р. Ходела: „Језик је од почетка имао кључну улогу у рецепцији Михаиловићевих дела“ (Ходел 2020:262). Јер, кад се год  спомене Драгослав Михаиловић и његово књижевно дјело, прва асоцијација је Петријин венац, а кад jе у питању Петријин венац –  његовом   најбитнијом  карактеристиком  сматра  се специфичан језик – тип језика који у књижевности нико прије Михаиловића употребљавао није: језик који није стандардни него дијалекатски, и то не дјелимично дијалекатски, него потпуно дијалекатски.

Зато се у експлицитним и имплицитним ставовима Михаиловићевим о језику мора најприје издвојити и освијетлити Михаиловићева улога у диференцијацији књижевног (стандардног) језика и језика књижевности. Прије свега због тога што је Михаиловић, како ћемо и у овоме раду видјети, „у погледу саодноса књижевног језика и језика прозне књижевности превратнички писац“ (Ковачевић 2021:153).  Михаиловић је граничник, најзначајнији српски прозни писац   за типологију  језика српске књижевности: прије њега језик књижевности био је или подударан књижевном језику, или пак основа хибридном језику књижевности, чији је темељ стандардни језик, а надградња, као његово књижевно „оплемењење“, јесу  некњижевни идиоми.

Михаиловићеви језички ставови нису, међутим,  искључиво везани за питање саодноса књижевног језика и језика књижевности. У том се аспекту Михаиловић препознаје и очитава као писац, као „језикотворац“, тј.  онај који твори језик књижевности, па се  самим тим мора сматрати упућенијим и компетентнијим у тумачењима питања језика књижевности  и  од лингвиста и од  књижевних теоретичара као тумача језичког аспекта његовог прозног стваралаштва, али и тумача његових тумачења.

Осим о језику књижевности, Михаиловић у неколика своја текста говори не из аспекта „језикотворца“, него из аспекта „језикословца“. Не задржава се на поетско-језичким темама, него залази у круг чисто лингвистичких тема. Друкчије речено, излази из поља књижевности и улази у поље чисте лингвистике, или прецизније речено: поље језичке стандардологије – статуса и употребе савременог српског књижевног (стандардног) језика[1].

Зато се Михаиловићеви  језички ставови могу  разврстати у два типа: а) лингвистички, и б) језичко-књижевни ставови. Први се односе на Михаиловићев однос према књижевном језику српском, а други према језику књижевности српске.

Најприје ћемо, иако су безначајнији, анализирати Михаиловићеве погледе на савремени српски књижевни (стандардни)  језик. И, што је посебно важно нагласити,  његов статус искључиво  у Србији. Ти Михаиловићеви погледи изнесени су у четири  његова публицистичка (есејистичка рада): најприје у раду „Академија се мора вратити у Србију“ изговореном у САНУ 2003, потом  у раду „Колонијална Србија“, поднесеном 2004. године у Лесковцу  на Конференцији „Културно-историјска баштина југа Србије“,  а затим у двама радовима изговореним на скупштинама САНУ, првом „Заблудела академија“ 2005. године, и другом „Рат Српске академије против Србије“ 2006. године. (Три посљедња рада прештампана су у Михаиловићевим публицистичко-есејистичким књигама Време за повратак 2006. године, и Мајсторско писмо 2007. године).

Шта је, дакле, суштина ових трију Михаиловићевих  условно речено лингвистичких радова?

Михаиловић  науци о језику  у Србији, и посебно Одељењу језика и књижевности САНУ као репрезентантном заступнику и проводиоцу њених језичких ставова,  замјера „затуцано југословенство“ и у времену кад за њега вријеме није било.  Михаиловић се, наиме, пита „хоће ли Срби… уопште моћи да преживе своје стрмоглаво југословенство?“, будући да „најумнији припадници српског народа, који, нарочито у култури, често иза себе имају крупна дела, и не покушавају да се извуку из своје југословенске затуцаности, вукући и гурајући народ у још теже губитке“ (2007: 98, 97 –  Колонијална Србија)[2]. А задојеност „југословенством“ Михаиловић уочава прије свега у ставовима актуелне српске језичке науке. Он каже:  „Као члан Српске академије наука и умјетности од 1981, већ више од две деценије безуспешно покушавам да убедим њено Одељење језика и књижевности, па тиме и њу саму, да је ради доброг рада потребно у извесној мери боље прилагодити језичку научну политику стању народа у Србији. Први пут у предавању децембра 1981, а затим у више наврата узгредно и у наступима на скупштинама Академије, тврдио сам да је језичка политика Србије, формирана у XIX веку, кроз читав XX век имала у виду подручје Југославије, а од српских земаља пре свега Црну Гору и донекле Херцеговину, при чему је Србију, иако је она финансијер и организатор те политике, запостављала.“ (2007:100 –  Колонијална Србија).

Михаиловић се пита „зашто је Српској академији недоступно размишљање да је Србији важно да има одговарајући удео у науци о језику, којим би она могла располагати као сваки други слободан народ и равноправно саучествовати са другима?“ (2007: 126: Рат српске академије против Србије). То је, према Михаиловићу,  посебно несхватљиво ако се зна да  „какав год био, једино у Србији живи народ који је нужан за опстанак свих Срба и он се не може заменити никојим другим, као што то, нудећи се, прижељкују расистички настројени Црногорци. С нестанком Срба у Србији нестали би и остали Срби на Балканском полуострву“.  (2007: 123 – Рат Српске Академије против Србије).

А у чему се, по Михаиловићу,  огледа тај „антисрбијански“, готово маћехински однос српске науке о језику према Србији, и њеном језичком стању?

Огледало тог стања, према Михаиловићу, јесте Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности, који  „представља  техничку егзекуцију једне научне теорије старе готово два века, која је у међувремену јако изанђала. Промене и новине које су у тој теорији нужне, нашој лингвистици, која се налази на равни примењене науке, у креативном смислу нису доступне.“ (2007: 118 –  Заблудела Академија).  У данашњем постјугословенском периоду споран је, прије свега, његов назив. Јер,  ријечи су Михаиловићеве, „иако су у међувремену на тлу некадашњег српскохрватског прокламована два нова језика – хрватски и бошњачки – а при крају је формирање и трећег –   црногорског –  наши лексиколози се и даље држе црногорствујушчег језичког југословенства, које без зазора још зову српскохрватским. Одељење језика и књижевности Српске академије наука и уметности последњих година два пута [први пут 1999. године, а други пут 2004. године]   је расправљало о имену језика који ће стајати на корицама Академијиног речника и, благодарећи сјајном залагању Предрага Палавестре, оба пута закључило да оно гласи српскохрватски.“ (2007: 108 –  Колонијална Србија)[3].  С разлогом зато Михаиловић закључује да ће академијине бранитеље српскохрватског речника „убудуће, бојим се, хвалити само они који су на тлу пропале Југославије измишљали хрватски, бошњачки и црногорски језик, на чију корист и радост је Речник ове Академије, која се помало залудно зове српска, досад стваран, а не и они у Србији, поготово несрећници у депресираном староштокавском подручју.“ (2007: 120 –  Заблудела Академија).

Осим  данашњем времену непримјерени,  да не кажемо апсурдни,  наслов,  Михаиловић  Речнику САНУ замјера и корпус, у коме је „србијански књижевни корпус“ увелико подређен црногорском и хрватском. За потврду он наводи готово невјероватан податак да је у корпусу Речника САНУ Мирослав Крлежа заступљен са више књига (34) него Иво Андрић (14) и Милош Црњански (8) заједно. Но, послушајмо самог Михаиловића: „Језичарима у Београду се, судећи по речнику, неупоредиво  више – ‘три пута више’ – допада језик Мирослава Крлеже него Иве Андрића и наспрам 34 књиге првога има у Речнику свега 14 другога. Црњански у њиховом научном укусу стоји још слабије, јер има 8 коришћених књига.“ (2007: 109 – Колонијална Србија).

То, међутим,  није једина Михаиловићева замјерка Рјечнику.  „У предавању од 25. децембра 1984. године“ – каже Михаиловић – „Академијином Речнику сам замерио следеће: да нема довољно лексике савремених писаца; да нема довољно градске лексике (као  у XIX веку, наши лексиколози и даље сматрају да се речнички фонд ствара у сеоском насеобинама); да нема тзв. простих речи; и, пошто Речник треба да обухвати и народни језик, да није довољно нити увек на одговарајући начин третирана лексика народних говора Србије.“ (2007: 107 –  Колонијална Србија). А недостатак „лексике народних говора Србије“, по мишљењу Михаиловића, показује „нетрпељивост науке о језику према србијанским дијалектима“ (2007: 103 –   Колонијална Србија).

Изузме ли се  овај  посљедњи  став о  „нетрпељивости“,  Михаиловић је заиста у свему осталом у праву. Речник САНУ  и дан данас носи апсурдно српскохрватско име (иако је речник само штокавских говора, а сљедствено томе и  српског књижевног језика, 1954. политички преименованог у српскохрватски), и сваки покушај измјене његовог имена  наилази на лингвистички некритеријално одбијање САНУ, односно његовог Одељења језика и књижевности[4]. Колико је Михаиловић у праву са проблемом савремене лексике, најбоље потврђују ријечи најбољег актуелног познаваоца српске  лексикологије – Рајне Драгићевић, која каже:

„Имамо три репрезентативна речника савременог српског језика, а то су Речник САНУ, шестотомни Речник МС и једнотомни Речник МС. Ни у једном од њих није систематски обрађена лексика српског језика после педесетих година 20. века. Неописана нам је друга половина 20. века и прве две деценије 21. века. У време када европски народи мере фреквенцију сваке нове речи и имају увид у све њене употребе, ми немамо запис о лексици коју користимо последњих 70 година.“ (Драгићевић 2021: 211).

Највећи проблем Михаиловићевог погледа на српски језик и српску језичку политику у томе је што их је он на њих гледао из сужене србијанске перспективе  –  искључиво као на језик Србије, односно „србијански језик“. Михаиловић је чак сматрао да би се одласком Југославије у историју „Српска академија морала одрећи и доброг дела своје прошлости, а ја не знам како се она њега може одрећи. […]  Како ће у историји српског језика и културе избрисати деловање Вука Караџића, који је, опет зарад сопственог планинског села, окљаштрио 56 процената народа Србије, избацивши их дијалект и шутнувши из културе? А народ који остане изван културе неће дуго остати ни у животу.“ (Михаиловић 2003). Након оштрих критика на таква Михаиловићева  тумачења Вука и његове језичке реформе, али и саме србистике као србијанистике  (Ковачевић 2003: 114 –119; Ковачевић 2005: 76 – 82) и сам Д. Михаиловић је вјероватно уочио да је „прећерао“ и да такви  ставови немају никакве научне утемељености, па дати текст није прештампао ни у својој књизи Време за повратак (Михаиловић 2006) ни у књизи Мајсторско писмо (Михаиловић 2007), али је ехо ставова из тог текста учитан у трима језичким  текстовима објављеним у тим двјема Михаиловићевим књигама.

Таквим антивуковским, а заправо антисрпским,  ставовима  Михаиловић је више штетио него користио српској филологији, и њеној  (језичкој) политици, јер је својим дјеловањем подастирао  аргумент  не тако малобројним несрпским филолозима у њиховом (ничим неутемељеном) доказивању да је српско само оно што је србијанско. Јасно је да без србијанског нема српског, али још јасније да српско није само србијанско, посебно кад су српски књижевни језик и српска књижевност у питању.

Да Михаиловићу  понекад нису јасни критеријуми дијалекатског и стандардног језика српског, односно статуса дијелакатских и стандраднојезичких особина, најбоље се види по његовим ставовима о малој заступљености староштокавске лексике у Речнику САНУ.  Но, почујмо самог Михаиловића: „Признатост неког локалног говора као књижевног језика, наиме, или бар његова прихваћеност, по мом мишљењу, дају крила књижевности на том тлу. Непризнатост домаћег језика, пак, и његово одбацивање у недостојан дијалекат, нарочито ако се са подручја признатих, привилегованих говора буса у прса неком расном или националном изузетношћу, изазивају књижевну депресију тог подручја, на којем се књижевност не само слабије развија него и слабије прима.“ (2007:111 – Колонијална Србија).

Није заиста јасно шта значи „признатост и прихваћеност или непризнатост и неприхваћеност  неког локалног говора као књижевног језика“ – ако се мисли на књижевни језик, коме, јасно је, у основицу не могу ући сви локални говори. Ријеч је, очито, о томе да Михаиловић под „књижевним језиком“ подразумијева  не стандардни језик, него језик књижевности.

Кад је пак  у питању језик књижевности –   сам Михаиловић је својим романима показао да његова „признатост“ зависи искључиво од одлуке писца  да се тим „домаћим језиком“ служи и вриједности књижевног дјела написаног тим „домаћим језиком“,  али не као „књижевним језиком“,  него као „језиком књижевности“.

А у развоју аутономног српског језика књижевности независног од књижевног језика улога Драгослава Михаиловића је, како смо већ напоменули,   без сумње превратничка. Он је,  кад је у питању однос књижевног или стандардног језика и језика књижевности,  направио  прекретницу у србистици[5]. Наиме, од Вука па све до шездесетих година XX вијека готово да се могао ставити знак једнакости између српског књижевног језика и језика српске прозне књижевности (в.  о томе исцрпно у Ковачевић 2017: 45–67; 2019:11–29).  Д.  Михаиловић  језички „преврат“ започиње својим првим романом Кад су цветале тикве  (1968). У том роману говор хомодијегетичког приповједача  представља супстандардни омладински говор Београда средине XX вијека.

Сам Михаиловић каже да су Тикве  „остварене у београдском говору, који је близак књижевнојезичком стандарду, а можда се и читав налази у њему, и ‘деформисан’ је извесним благим наносом аргоа“ (2007:15),  додајући: „први пут  сам га чуо у једној београдској болници, где сам се, 1959. године, лечиo  од туберкулозе плућа. У њој су лежали и неки младићи са београдске периферије, с којима сам се дружио и с којима сам, наравно, разговарао. Допао ми се њихов језик, звучао ми је као музика“ (2007:16). Зато и не треба да чуди Михаиловићева експлицитна похвала том језику:   „Језик Тикава сам“, вели Михаиловић,  „упио као жубор и пев једног града у којем сам после затвора и логора нашао слободу“ (2007:18).      

Језик Тикава  је пун жаргонизама и супстандардних лексема. Зато овај роман и по урбаној  теми и по „урбаном“  језику представља први и прави урбани роман у српској књижевности. Његове језичке новости прије свега су лексичке, и то жаргонске. Лексичка структура романа јесте иновативна, превратничка, јер јој основ чини београдска супстандардна (и) жаргонска лексика. Граматичка је  структура – и морфолошка и синтаксичка –  подударна са структуром српског књижевног језика. Зато се језик књижевности у роману Кад су цветале тикве може сматрати хибридним језиком књижевности.  То је тип језика заснован на интерференцији особина књижевног језика (овдје граматичких) и некњижевних идиома (овдје жаргонске лексике). Хибридни језик књижевног дјела је језик који је на пола пута до  чистог –  с књижевним језиком потпуно неподударног –  језика књижевности. Тај језик  нити је потпуно књижевни језик нити је „аутономни“ језик књижевности (тј. језик у потпуности одвојен од књижевног језика). Кад су цветале тикве вјероватно је  први српски роман у коме је и у ауторском и у туђем говору, односно и у нараторовом и у говору других ликова –  употријебљен хибридни језик, који нити је потпуно књижевни језик нити је „аутономни“ језик књижевности (тј. језик у потпуности одвојен од књижевног језика).

До потпуног разлаза језика књижевног дјела а самом тим и језика књижевности са књижевним језиком долази у другом Михаиловићевом роману, у роману Петријин венац (1975). Ако  роман Кад су цветала тикве представља први степен отклона језика књижевног дјела од књижевног језика, онда  роман  Петријин венац представља завршни степен, односно потпуни прекид језика књижевног дјела са књижевним језиком. Приповједач  Петрија Ђорђевић,  сељанка из села Вишњице,  будући необразована,  говори једино јој познатим идиомом – „матерњим“  дијалектом. А то је косовско-ресавски дијалекат, који се у много чему разликује од   новоштокавских  дијалеката што су у основици књижевног језика. Сам Д. Михаиловић ће то потврдити ријечима  „да је Петријин венац писан једним дијалектом средње Србије, који се назива косовско-ресавски. То је народни говор који не представља стандардан књижевни језик, што значи да је са становишта језичке науке дисквалификован као на неки начин неспособан и за комуникацију и за уметничко изражавање (ја тако, наравно, не мислим). Подразумева се, исто тако, да није ни измишљен у књижевничкој лабораторији него да, као релативно формиран, постоји у језичком животу“ (Михаиловић 2007:14).

Косовско-ресавски дијалекат Михаиловић је упослио у књижевноумјетничке сврхе, показујући да и дијалекат, а не само књижевни језик,  може бити језик књижевног дјела, односно језик књижевности. И то не хибридан језик књижевности, него потпуни, аутономни језик књижевности. То је језик књижевности који је инкомпатибилан књижевном (стандардном) језику. И то не само на једном структурном нивоу, какав је случај био са језиком романа Кад су цветале тикве – него на свим нивоима језичке структуре. И својим лексичком структуром и својом граматичком (тј. морфолошком и синтаксичком) структуром језик Петријиног  венца  утемељен је у језичком систему косовско-ресавског дијалекта, а не српског књижевног језика. Тако је косовско-ресавски дијалекат цјелином своје језичке структуре – и лексичком и граматичком структуром –   постао језик  књижевности. Петријин венац прво је књижевно дјело у српској књижевности у коме је језик у потпуности нестандардан, ненормативан – дијалекатски. Зато појава  Петријиног  венца  представља историјску прекретницу у међуодносу књижевног језика и језика књижевности.  С Петријиним венцом први пут у српској књижевности долази до потпуног одвајања (разлаза)  језика књижевности од књижевног језика

Трећи роман Д. Михаиловића – Чизмаши (1983) – на друкчији начин од Петријиног венца прави  прекид са дотадашњим језиком српске прозне књижевности. Сам Михаиловић каже да су  „Чизмаши, сем у оном документарном делу, такође  написани тим идиомом, с тим што је разлика у интелектуалном нивоу два наратора – Петрија је неписмена, а Жика Курјак подофицир у војсци – условила да дијалекатска ‘деформисаност’ језика те књиге у односу на Петријин венац постане ‘нежнија’. И ако је Петријин венац, као први, могао у дијалекту да иде колико год хоће, односно да од његовог аутора начини некаквог радикала језичког провинцијализма, који води рачуна (сем о оним ‘обичним’ прозним нужностима, као што су композиција, ритам, ‘певност’ итд.) једино о лексичкој и реченичкој разумљивости његових стилских ‘шара’, дотле се у Чизмашима, баш због постојања Петрије, морало настојати да се према претходном радикализму постави нека фина дистинкција. Тиме би језик једног подофицира остајао исти као у неписмене сељанке, али са знатно већим ‘загађењем’ из књижевног идиома, или би – можда се може посматрати и са друге стране –  његов трапави стандарднојезички израз био још у приличној мери затрпан дијалекатским ‘отпадом'“. (2007: 14–15).

У Михаиловићевим Чизмашима у односу на српску романескну традицију обрнута је перспектива дијалекта и књижевног језика: језичку основицу романа чини косовско-ресавски дијалекат, који се надограђује употребом књижевнојезичких особина. Овај роман је баш по томе са језичке стране уникатан у српској прозној књижевности – то је роман писан на дијалекту, али дијалекту  оплемењеном низом (немалим бројем) књижевнојезичких особина. У питању је виши степен поетизације или белетризације језика дијалекта као језика књижевности. Али роман Чизмаши није само по томе иновативан, него и по у њему примијењеном поступку пререгистрације. Наиме, Михаиловић је језик овог романа усложнио уводећи, из књижевнопумјетничких разлога,  у његову структуру и војно-историјске документе. Тако су на језичком плану Чизмаши двоструко иновативни: најприје по  томе што се у њима први пут у језику српске књижевности белетризација (поетизација)  дијалекта врши књижевним језиком, а затим по томе што се пререгистрација као поступак литераризације некњижевних функционалних стилова врши не у оквиру књижевноумјетничког стила заснованог на књижевном језику, него  у оквиру некњижевног дијалекатског идиома као језика књижевности.

Четврти Михаиловићев роман, а то је роман Гори Морава, на језичком плану налази се на размеђу између претходна три и наредна два Михаиловићева романа. Романом Гори Морава, ако се он посматра у релацији с претходним романима,   Михаиловић је направио властити језички преокрет у односу на књижевни језик. Док је језик претходна три романа или у потпуности  заснован на некњижевном идиому (Петријин венац) или је у питању хибридни језик настао интерференцијом некњижевних идиома и књижевног језика (Чизмаши и Кад су цветале тикве),  дотле је језик романа Гори Морава – мимо језика ликова –  написан чистим  књижевним језиком.  И управо је то оно што повезује овај роман са наредна два Михаиловићева романа, са романом Злотвори (1997)  и романом Треће пролеће (2002). Та два Михаиловићева романа написана су такође књижевним језиком.

Шта је разлог Михаиловићевог  напуштања  хибридног  и књижевнојезички нестандардног  језика трију врло  успјешних романа, и  окретања  чистом стандардном језику у наредним трима романима?   Такав преокрет неочекиван је из најмање три разлога: Најприје због тога што је несумњивој књижевноумјетничкој вриједности наведених романа понајвише допринио управо њихов  нестандарни језик, потом због тога што је тај нестандардни дијалекатски језик, као „Петријин израз“, по Михаиловићевом признању,  он „носио у себи као некакву музику мог детињства и затим сам га само радикализовао“ (2007:18), па му је, закључно,  самим тим он и ближи и лакши као језик књижевности од стандардног језика;  јер, ријечи су Михаиловићеве,  „како потичем из једног краја где се у односу на књижевнојезички стандард говори лоше, у читавом животу сам настојао да стандардни језик што боље изучим. Студирао сам га и кроз читав живот га изучавао.“ (2007:29).

Свим тим за употребу стандардног језика спречавајућим разлозима надређен је један строго књижевни, а то је „нужност апсолутног склада између тактике и стратегије једног рукописа, односно између начина изражавања и материјала који треба да се изрази“ (2007:23). Романи писани хибридним и дијалекатским језиком су се, по Михаиловићевом признању,  „од самог почетка представили овакви какви јесу“ (2007:20),  тј. са нестандардним као  једино примјереним (сагласним) језиком. Насупрот томе, „за ‘нормалан’ књижевни језик и за писање у трећем лицу оставићу“, вели Михаиловић, „оне текстове који су се од почетка такорећи ‘програмирали’ за такав поступак“ (2007: 21). Сама тема и умјетнички начин њеног обликовања предодређују, дакле, тип језика којим ће она бити умјетнички приказана, будући да се само тако остварује „апсолутни склад између тактике и стратегије једног рукописа, односно између начина изражавања и материјала који треба да се изрази“ А уколико  таквога склада нема, тешко да може бити и вриједног књижевноумјетничког дјела. Зато тај „склад“  и јесте одлучујући разлог што су три прва  Михаиловићева романа написана хибридним или потпуно нестандардним језиком, а посљедња три – чистим  књижевним (стандардним) језиком.

Да закључимо. Двоврсни су језички  ставови Драгослава Михаиловића:  а) чисто лингвистички, и б) језичко-књижевни ставови. Први се односе на Михаиловићев однос према књижевном језику српском, а други према језику књижевности српске.

Своје лингвистичке ставове Драгослав Михаиловић је саопштио у три  есејистичка тематски чисто језичка рада.  Језичкој науци у Србији, и посебно Одјељењу језика и књижевности САНУ као репрезентантном заступнику и проводиоцу њених језичких ставова, он замјера „затуцано југословенство“ и у времену кад за њега вријеме није било.  По Михаиловићевом мишљењу,  у дјеловању српске науке о језику  и посебно  Одељења језика и књижевности САНУ огледа се  „антисрбијански“, готово маћехински однос према Србији, и њеном језичком стању. Огледало тог стања, према Михаиловићу, јесте Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности, чију промјену несрпског имена  не дозвољавају утицајни српски лингвисти и посебно филолози у   Одељењу језика и књижевности САНУ.

У раду је показано да је Михаиловић  на српски језик и српску језичку политику гледао из сужене србијанске перспективе  –  искључиво као на језик Србије, односно „србијански језик“.  А то српски језик никада није био, и вјероватно никада неће ни бити. Такође је доказано да     Михаиловићу  често нису јасни критеријуми диференцијације дијалекатског и стандардног језика српског, односно статуса дијелакатских и стандраднојезичких особина. Зато Михаиловић под „књижевним језиком“ најчешће  подразумијева  не стандардни (књижевни)  језик, него језик књижевности.

Језичко-књижевни ставови Драгослава Михаиловића тичу се управо диференцијације језика књижевности и књижевног или стандардног језика. Михаиловић је, кад је у питању однос књижевног или стандардног језика и језика књижевности,  направио  прекретницу у србистици.  Ту превратничку улогу на различите су начине  одиграла  прва три његова романа: Кад су цветале тикве, Петријин венац и Чизмаши, с тим да појава  Петријиног  венца  била  историјска прекретница у међуодносу књижевног језика и језика књижевности, јер са тим романом први пут у српској књижевности долази до потпуног одвајања језика књижевности од књижевног језика.  Након тих романа Д. Михаиловић је направио властити језички обрт – употребљавајући књижевни језик као језик књижевности у три своја посљедња романа: Гори Морава, Злотвори и Треће пролеће. као разлог том обрту сам Михаиловић је навео „нужност апсолутног склада између тактике и стратегије једног рукописа, односно између начина изражавања и материјала који треба да се изрази“, тако да су   тема и умјетнички начин њеног обликовања одлучујући чинилац који предодређује употребни тип језика у књижевном дјелу.

Л И Т Е Р А Т У Р А

Драгићевић 2021: Рајна Драгићевић, „Проблеми српског језика у транзицији“, Нова Зора, бр. 71, Билећа – Гацко, 2021, 210–213.

Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, „Србистичка спорења на почетку XXI вијека“, Српски језик и српски језици, Београд: БИГЗ, СКЗ, 2003,  109–137.

Ковачевић 2005: Милош Ковачевић, „Лингвистичке несувислости српског академика“, „Заблудела Академија са све академиком Михаиловићем“, Против неистина о српском језику, Источно Сарајево: СПКД „Просвјета“, 2005, 76–82.

Ковачевић 2017: Милош Ковачевић,  „Књижевни језик и језик књижевности“,  Српски језик под лупом науке, Београд: Завод за уџбенике, 2017,  45–67.

Ковачевић 2019: Милош Ковачевић, „Разлаз српског књижевног језика и језика књижевности“, у: Значај српског језика за очување српског културног идентитета II: Српска књижевност као основа српског језика, уредник Милош Ковачевић, Андрићград, 2019, 11–29.

Ковачевић 2021: Милош Ковачевић, „Романи Драгослава Михаиловића између књижевног и језика књижевности“, у:  Књижевно стваралаштво Драгослава Михаиловића, уредник Милош Ковачевић, Андрићград: Андрићев институт, 2021, 153–180.

Михаиловић 2003: Драгослав Михаиловић, „Пропаст Југославије и занемарена заштита Србије“, Политика, 15. 2. 2003, КУН, стр. Б4 [исти текст под насловом: „Академија се мора вратити у Србију“  објављују  Вечерње новости, 21.3. 2003, 8. [У питању је Михаиловићев говор у САНУ од 13. 2. 2003.]

Михаиловић 2006:  Драгослав Михаиловић,   Време за повратак,   Београд: З. Вацић, Д. Михаиловић, 2006.

Михаиловић 2007: Драгослав Михаиловић, Мајсторско писмо, Београд: Д. Михаиловић.

Ходел 2020: Robert Hodel, Reči od mramora: Dragoslav Mihailović – život i delo, prevod s nemačkog Mina Đurić, Beograd: Laguna.

[1] Термине српски књижевни и српски стандардни језик употребљавамо као синониме.

[2] Уколико је у загради написана само година са бројем странице  без имена аутора, у питању је   Драгослав Михаиловић као аутор.

[3] „Управо због оваквих Палавестриних и њему сличних ставова, који очито представљају већински став чланова Одељења, Михаиловићево реаговање заиста заслужује сваку похвалу. Јер раскринкава не само антисрпско  него и антисрбијанско деловање највећег дела  академијиних филолога.“  (Ковачевић 2005: 82)

[4] Чудо би било да је друкчије ако се зна да у том Одељењу данас нема ниједног србисте синхорничара (или боље речено има један једини србиста, али  дијахроничар).

[5]  Дио рада што слиједи највећим дијелом је, без цитирања,  пренесен  из двају ауторових  радова: Ковачевић (2019. и 2021).