За ову власт често се каже да је „стабилократија”, али после 1. новембра она то више није. Део друштва захватила је грозница промене, а као једно од главних решења истиче се „прелазна влада”, која би припремила „слободне и поштене изборе”.

Међутим, и најслободнији и најпоштенији избори не би донели готово никакву позитивну промену ако би остао садашњи изборни систем. Он је и осмишљен тако да Србијом, шта год да се догоди, наставља да влада страначко-лидерска олигархија, а не Народна скупштина.

По нашем систему грађани на изборима гласају за странке, што ће рећи за њихове лидере, а не за посланике, односно не за оне који ће их заступати.

Србија је једна изборна јединица, па кад се изброје гласови гледа се колико је која странка добила мандата и са њене листе скупштинари улазе у парламент. Наравно да посланици онда одговарају страначком вођи, који их је на листу и ставио, а не бирачима.

Док се то не промени, нема нама среће у политичком животу. Посланици морају да буду на своје име бирани на терену, тако да сваки крај тачно зна који је његов посланик и коме људи у невољи могу да се обрате.

Пошто по нашем уставу скупштина има 250 посланика, Србију треба поделити на 250 изборних једница, тако да сваки педаљ Србије има неког представника у парламенту.

Према садашњем саставу скупштине (биране 2023), један посланик у Београду долази на 17.000 становника, док у Топличком округу (Прокупље, Блаце, Куршумлија, Житорађа), или пак у Пиротском округу (Пирот, Бела Паланка, Бабушница, Димитровград) један посланик пада на 77.000 људи.

Београђанин је пет пута политички вреднији од Прокупчанина! Зато је Београд болесно нарастао науштрб унутрашњости Србије која умире, а политичаре у оваквом систему баш брига, јер може да их буде баш брига…

У 250 изборних једница посланика треба бирати на име, и то по једнокружном већинском систему – ко освоји највише гласова, тај постаје посланик.

Не треба други круг, па да се сви удруже против једног (као у Француској), него нека се трчи трка, па ко први прође кроз циљ тај је победник и готово.

Зашто је овај систем добар за данашњу Србију? Зато што он ресетује демократију и све враћа на полазне позиције. То је ситуација у којој посланици постају главни чинилац у странци, они граде странке, па партијски лидери више не могу да диктирају целокупну политику.

Неко ће рећи да овакав систем највише одговара напредњацима. Али то није тачно, јер њихови људи на терену најчешће немају углед. Политичку моћ њима даје странка, не њихова лична постигнућа, ма која врста да се узима у обзир.

Ово решење је добро и за националне мањине, које су концентрисане у појединим општинама, тако да ће свакако бити у скупштини представљене својим људима.

Поготово је овакав модел добар као почетак извлачења Србије из колонијалног положаја. Странцима је данас довољно да притисну два-три човека, и да постигну шта желе. Али, са скупштином бираном по једнокружном већинском систему, морали би да лобирају педесет или сто људи, што је далеко тежи посао.

Најбоље од свега је да ће се већина посланика, после седнице, морати вратити кући, у унутрашњост, где ће сретати своје комшије-бираче. Зато ће добро да размисле да ли ће, као сада, да гласају на звонце, као овце.

Наравно да ово решење има својих мана, као и свако друго уосталом. Али, у овом тренутку његове предности су изразите, управо са становишта ресетовања српске демократије.

Против њега ће бити, наравно, сви страначки лидери, као и њихове политички и интелектуални трабанти. Но, ако јавност заиста хоће промену, и то квалитативну у односу на досадашње стање, притиснуће политичку елиту и најзад ћемо се померити с мртве тачке.

Касније, када се странке реформишу из лидерских у корпорацијске, овај изборни систем може и да се модификује. Лично сам се још пре десет година залагао за увођење родитељског гласа, не само из демографских разлога, већ и зато да би популација до 18 година такође била представљена. И друге идеје су добродошле, али сада, у овим околностима, не треба експериментисати. Ваља само применити модел који је био на почетку модерне демократије, поставши њен темељ и од тога даље ићи.

Дакако, све је ово под претпоставком да желимо демократски излазак из наше политичке кризе. Нисам баш сигуран да око тога у нашој елити постоји консенсус. Али, уверен сам да је за обичне људе, за народ који живот није мазио (а неће га ни мазити), ово најбољи и најједноставнији начин да добију знатно већи утицај на власт него што га сада имају.