1. Мало је познато да је Скендер Куленовић (1910‒1978) написао и неколика огледа о језичким питањима. На основу текстова што су објављени у књизи  Miscellanea I,  штампаној у оквиру његових изабраних дјела, може се закључити  да је написао укупно четири лингвистичка огледа[1]: 1. Име језику, 2. О „дакавцима“ и „инфинитивцима“, 3. СУ и СА, и 4. О ријечима и дијалогу. Од тих четирију огледа, посљедњи је поетолошког карактера, док се прва три посвећена  срб(окроат)истичким[2] темама. И управо та три рада овдје ћемо детаљније анализирати, да бисмо разјаснили  из којих се разлога и на који начин, тј. с каквом аргументацијом, Скендер Куленовић бавио језичким срб(окроат)истичким питањима.

1.1. Најопштијег је карактера оглед Име језику (Куленовић 2003). У њему Скендер Куленовић проводи минуциозну језичкосемантичку анализу различитих нуђених правописних рјешења за име језика „Срба и Хрвата“, за језик који је на Новосадском договору 1954. године добио званично сложеничко име српскохрватски, односно хрватскосрпски језик. У анализи Куленовић  готово аксиоматски полази  од  става да “ Срби и Хрвати имају, прво, један и, друго, јединствен књижевни језик“, „али му име садржи два назива између којих је знак једнакости“, јер су се  „у Новосадском  споразуму споразумјели, изгледа, у томе да се један и јединствен књижевни језик Срба и Хрвата обиљеже придјевом: српскохрватски (односно хрватскосрпски)“, чиме се,  „наводно, постигло то да се обје стране у сваком тренутку виде у једној  ријечи, ма у ком га дублету употребљавали“. Куленовић ће се, међутим, с разлогом,  упитати „је ли одиста постигнуто то, односно шта је, у ствари, постигнуто?“  Трагајући за  одговором  на то питање,  он ће провести  минуциозну творбеносемантичку анализу дате сложенице.

„Да би се – почиње своју анализу Куленовић –  видјело шта се тиме стварно постиже, ваља најприје погледати природу придјева у чији ред спада и придјев српскохрватски односно хрватскосрпски. Ствар је одиста једноставна. Узмимо за примјер неколико придјева који означавају боју: свијетлозелен, тамномодар, мркожут, итд. Други дио ових придјева (зелен, модар, жут) игра улогу назива основног значења, а први  (свијетло, тамно, мрко) улогу модификатора основног значења. Првим дијелом се само модификује, поближе одређује, нијансира други, основни дио; оба су ова штофа зелена, али је један у свијетлој, други у тамној нијанси, један је свијетлозелен, други тамнозелен“.  Из тога онда слиједи нужан, и према принципима сложеничке творбе једино могућ Куленовићев закључак о називу језика усвојеном на Новосадском договору: „Придјев српскохрватски, односно хрватскосрпски (без цртице) може, по тој природи, значити само хрватски језик у српској модификацији, као што и хрватскосрпски књижевни језик значи само српски језик у хрватској модификацији„.

За оне који не могу повјеровати у такав „налаз“, Куленовић продужава поредбену аргументацију. „Ствар ће – наставља Куленовић –  пластичније искочити ако наведемо два примјера. Лужичкосрпски језик није језик који је у исти мах и лужички и српски, него је то српски језик у једном нарочитом, лужичком облику. Исто тако, градишћанскохрватски језик није језик који је у исто вријеме и градишћански и хрватски него хрватски у некаквом рудиментарном, градишћанском облику. Могло би се можда овим примјерима приговорити да су просто аналогија, и то тим несрећнија што су придјеви лужичкосрпски и градишћанскохрватски изведени од имена Лужички Срби и Градишћански Хрвати. Међутим, ови су примјери баш у том смислу поучни што указују на то да ни придјеви српскохрватски и хрватскосрпски нису могли, по самој структури оваквих придјева, бити изведени ни од чега другог него од нонсенса: Српски Хрвати и Хрватски Срби. Нема ту умјешности која би могла успјешно силовати језичку иманентност“.

Колико год да такав закључак изгледа карикатуралан, он је једноставно истинит јер се у српск(охрватск)ом језику сложенице не могу творити од независних него само до зависних синтагми. Зато синтагма српски и хрватски или пак Срби и Хрвати,  у праву је Куленовић, не може бити у подлози нити икада  може изродити сложеницу српскохрватски. Сложеница српскохрватски – правила творбене семантике су неумитна –  може настати само од „Српски Хрвати“ и може значити само „хрватски језик у српској модификацији“.

Ако на Новосадском договору   усвојени сложенички назив језика  извргава руглу иманентна правила творбе сложеница, да ли би боље било – пита се Куленовић – да се назив језика пише као полусложеница, с цртицом, дакле: „ „српско-хрватски, односно хрватско-српски“, што су неки на Новосадском договору и предлагали, „уз коментар: ствар је осјетљива“.  „Одмах за кажемо“ – дедуктивно ће Куленовић – „да је и овај приједлог остао у сфери драстичне ријечи: силовање. Српско-хрватски, односно хрватско-српски језик, значи, додуше, један језик, али језик који, иако је један, није јединствен, него језик-амалгам, језик саткан од два засебна елемента, српског и хрватског.  Ову неизбјежну импликацију заступник овог приједлога“ – наставља Куленовић –  „покушао је, додуше, избјећи на тај начин што је синтагму српско–хрватски језик (са цртицом) протумачио као језик Срба и Хрвата, дакле као језик један и јединствен, али којим говоре два народа, Хрвати и Срби“.

Слиједи бриљантна Куленовићева аргументација против могућности таквога тумачења значења полусложенице српско-хрватски, односно хрватско-српски језик.   „У именима језика – почиње „антипротивну“ аргументацију Куленовић –  присвојно значење придјевског дијела деложирано је (оставља му се само један собичак за привремене боравке), а населило се у њих нешто друго. Лијепо ћемо то видјети на једном сасвим обичном и једноставном примјеру. Ми никад нећемо некога запитати: Чијим језиком говорите?… него Којим језиком говорите?… нити нас у разним анкетним листама питају: Чији језик говорите?… него: Које језике говорите?… У нашем поимању језици су постали самосталне егзистенције, ми сваки језик перципирамо у првом реду као тај и тај, а не као тога и тога народа језик, национална припадност  језика отишла је при том у засјенак: кад кажемо француски језик, онда мислимо у првом реду на такав и такав, на тај језик, па тек онда на језик Француза, Белгијанаца и Швајцараца; енглески језик исто тако видимо у првом реду као одређену језичку структуру, а тек потом као језик Енглеза и Американаца (језичка припадност не подудара се увијек са националном, па ова чињеница са своје стране баца свјетлост на језик као самосталну егзистенцију). Према томе, – закључује Куленовић –  српско-хрватски књижевни језик (са цртицом) може значити у првом реду оно прво што смо рекли: двојни језик, језик-амалгам, а тек потом: језик Срба и Хрвата, па му се чак и у овом присвојном његовом смислу не мора изгубити онај несрећни, у ствари, фиктивни карактер двојности, јер то може значити додуше један, али  двогуб језик: двогуб по свом (хрватском и српском) ткиву и двогуб по својој (хрватској и српској) припадности“.

Општи закључак Куленовићеве анализе о називу језика зато и није могао а да не буде прожет иронијом, која свој врхунац досеже у саркастичном закључку закључка. „Све ово – закључује Куленовић своју анализу (не)исправности имена језика којим и сам пише –  на крају може да буде и смијешно. Ако се бесмисленим састављеним придјевом српскохрватски (без цртице) и његовом инверзијом, односно нетачним и натегнутим придјевом српско-хрватски (са цртицом) и његовом инверзијом, хтјело да буду задовољене и природа нашег српског или хрватског књижевног језика и неприродност наше српске или хрватске политичке осјетљивости, онда ће ову нашу несрећну језичку бродицу хрватска Сцила пропустити само ако на њој пише сцилскохарибдска, а српска Харибда само под називом харидбосцилска – већа се доза политичке попустљивости и џентлменског споразумијевања од Сциле и Харибде не може тражити!

А, ко ће му га – близу је  сарказма Куленовић –    знати, можда је споразум дубљи него што га ми видимо, јер ево: Срби пристају да пишу хрватским језиком (само са мало српског кајмака по врху), а Хрвати српским језиком (са премазом свога хрватског шлага)“.

И заиста, данашње вријеме више него бјелодано то показује. Језик се не може силовати. Посебно се не могу „силовати“ његова системска урођена правила, међу која спада и правило о творби и писању сложеница и полусложеница.  Вуков српски књижевни језик политички је преименован у српскохрватски, односно хрватскосрпски. (О односу српског и српскохрватског в.  опширно у Ковачевић 2007). Иако су се с таквим преименовањем сагласили тадашњи српски филолози и политичари, против њега је била урођена творбеносемантичка структура српскога језика. А на то је, прије свих, и боље од свих указ(ив)ао Скендер Куленовић[3]. Само ко га је слушао. Јер, Србима очито није сметало што (не)свјесно пристају на назив који значи да пишу „хрватским језиком са српским модификацијама“. Хрватима, очито, јесте,  јер су се они готово непрестано противили и сложеничком и полусложеничком називу језика,  најчешће употребљавајући недоговорени и ни на каквим (етно)лингвистичким  критеријумима неутемељени назив  „хрватски или српски језик“.

1.2. Можда је најбоље Скендеров однос према језику изразио Данило Киш, написавши: „Скендер Куленовић је био рудар језика […] залазио је он у најдубље слојеве нашег богатог језика […]. Једнако у својим пјесмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увијек најтврђу ријеч, увијек из најдубљих језичких слојева, увијек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она ријеч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу.“[4] А као да Кишову оцјену посредно потпуно потврђује Скендерова анализа  (међу)односа СУ и СА као приједлога и префикса у српск(охрватск)ом језику (Куленовић 1983).  И опет је повод анализи, као и у случају имена језика, социолингвистички: однос Срба и Хрвата према заједничком језику и њихово ремећење његових системских  законитости.

А као  једну од потврда тог ремећење, које је имало за  циљ да докаже да српскохрватски није један и јединствен језик, него да  су у питању два различита језика –  српски и хрватски – Куленовић проналази и односу Хрвата и Срба према префиксима СУ и СА. Тврди се – рећи ће Куленовић – “ да су хрватски и српски књижевни језик два језика поред осталог и по томе што је у дугом низу осталих разлика у првом својствен префикс су, а у другом са“, јер се искључиво хрватским сматрају лексеме типа: сувременик, супутник, сурадник, судионик, супотписник и сл., а искључиво српским – савременик, сапутник, сарадник, саучесник, сапотписник и сл. А да ли је то баш тако, пита се Куленовић, дајући у наставку текста сјајну стилску, творбеносемантичку и лексичкосемантичку анализу твореница с префиксима су и са. А анализу почиње тврдњом да префикси  са и су нису увијек међусобно замјењиви. „Има – вели Куленовић –  ријечи гдје »и у« српском мора доћи су: немогућно је на примјер казати сапарник, него та ријеч гласи »као и« у хрватском: супарник. (Додуше, шовинистички сепаратистички дух избацио је ту ријеч и замијенио је са противник; не би се при том сјетио да се запита зашто обје не би могле упоредо постојати, са нијансама разлика које језик богате.) Има, опет, ријечи гдје »и у« хрватском мора стајати са: нико на хрватској страни не каже на примјер сумилост, него »као и« у српском, самилост. (Додуше по шовинистичком дубљењу разлика,  код  Срба би се рекло саучешће). И, на крају, има мноштво једно  ријечи које, срећом, »и у« српском »и у« хрватском звуче једнако: »и« хрватски »и« српски је сусрет, сусјед (односно сусед), супруга, итд., а не каже се српски сасрет, сасед, сапруга итд.; »и« хрватски »и« српски је самрт, савјет (односно савет), сахрана итд., а нико »у Хрвата« не говори сумрт, сухрана, сумилост итд.“ Из тога онда логично слиједи закључак да нема нужне националне поларизованости ова два префикса а самим тим ни основа да они послуже за критеријум „неједности“ и „нејединствености“  српск(охрватск)ог језика. „Имамо – закључак је Куленовићев –  једну вјештачку конструкцију, не законитост“. Али    „немогуће је –наставља Куленовић –  сада ипак не признати чињеницу да је, под политичким и њему подложним лингвистичким и књижевним утицајем на једној страни у одређеном кругу случајева претегло су, а на другој са. И тешко да се ту може сада нешто измијенити“. А то је велика штета, јер је тиме језик спутан, над њим је направљена присила, скренут је са пута природног развоја, пошто се „одступило  на обје стране од једне особености нашега говорног језика (заправо од иманентне језичке законитости), особености коју смо могли узети као драгоцјену основу  за једно специфично нијансирано изграђивање наше лексике“. Па слиједи танана творбеносемантичка и семантостилска анализа могућности финих значењских диференцирања на основу  значењских неподударности   префикса (и приједлога)  су и префикса (и приједлога) са. Да би то показао Скендер најприје наводи неколико твореница с префиксом су:  сулуд, супијан, сусњежица, сугнојица, сукрвица, сумрачица итд. Суштина његовог значења најбоље се огледа управо у његовој префиксалној функцији. Јер, „наведеним ријечима хоће управо да се каже да неко није потпуно луд, потпуно пијан (него донекле луд: сулуд, и донекле пијан: супијан), да не пада чисти снијег (него помијешан са кишом, или пак воденаст снијег: сусњежица), да му из ране не цури сама крв (него помијешана са неком другом  течности: сукрвица), да није потпуни мрак (него се још мало види: сумрак) итд. итд.

Дакле, све те ријечи изражавају неједнако, неравноправно учешће двију ствари које образују трећу. Све такве ријечи казују не само да су двије ствари међусобно везане него и у  којој су општој размјери везане (једна ствар као главни  дио — друга као подређени)„.

Насупрот томе, приједлогом са, и као приједлогом и као префиксом,  требало би, према законитостима језичког система,  да се „увијек  означава једнако, равноправно учешће двају елемената у трећем који они творе. Путовао  сам  са пријатељем. Са добрим  човјеком лако је радити. Итд.“.  Такво значењска репартиција наведених приједлога, односно префикса  није, међутим, заживјела у савременом српск(охрватск)ом језику. „Мјесто да се пође линијом иманентне језичке законитости, пошло се другим путем, и тако је ево упропаштена једна изванредно лијепа могућност језичког нијансирања“. А да је та могућност остварена „између ријечи сарадник и ријечи сурадник била би садржинска разлика, јер би сарадник био човјек који не само ради са мном него и једнако (или равноправно) ради са мном. а сурадник би био онај који, додуше, ради са мном, али мање него ја, или мањи, или подређени дио посла. А разлика би се најчистије видјела у правној терминологији. Супотписник би био потписник који ће бити узет у обзир послије мене, као другостепен, секундаран“. Према датоме а неискоришћеноме семантичкоме начелу и  саграђанин би био онај који  „има сва грађанска права (или грађанско држање) као и ја“, а суграђанин „грађанин другог реда (односно рђавог грађанског понашања)“, док би савременик био „онај који потпуно живи са својим временом, а сувременик онај који заостаје за својом епохом, итд“. Но, дате лексеме данас нису у таквоме семантичком међуодносу. Нису због неприродног утицања на развој језика, због политичког уплитања које се одразило и на  семантичку структуру језика.

Изузму ли се потпуно нетачна,  а том времену тако својствена и код Куленовића експлицитно наглашена,  равномјерна кривица Срба и Хрвата за разбијање јединственог српскохрватског[5], а заправо српског књижевног језика (јер је српскохрватски био само преименовани српски), системскосемантичкој анализи Куленовићевој нема се шта замјерити. У њој је Куленовић показао изванредан осјећај за семантичка нијансирања и терминолошка диференцирања, па се његови судови доимају кудикамо тачнијим и прецизнијим од оних што их дају савремени дериватолози[6].

1.3. Све наведене позитивне особине одликују и Куленовићев рад о односу инфинитива и конструкције да+презент, односно „инфинитиваца“ и „дакаваца„,  у српск(охрватск)ом језику (Куленовић 1983а). Ако је претходни рад био посвећен „упропашћеној дистинкцији“ приједлога и префикса »са« и »су«, овоме је раду циљ очување фине семантичке  дистинкције између привидно синонимних конструкција. И управо тој семантичкој дистинкцију, коју многи превиђају а коју јасно износи и образлаже Куленовић, и јесте посвећен овај рад.  Анализу Куленовић почиње семантичком интерпретацијом конкурентних реченица са конструкцијом да+презент и инфинитивом, и то: 1) Послије ручка нећу да спавам. 2) Послије ручка нећу спавати.   Прва реченица – рећи ће Куленовић –  значи да „послије ручка немам  воље да спавам, или: донио сам одлуку да послије ручка не спавам, или: савладао сам жељу  за спавањем послије ручка. До спавања послије ручка не долази дакле данас (или уопште сваког дана) усљед таквог мога субјективног хтијења, зато што ја нећу“. Друга пак реченица, реченица са инфинитивом, представља „голу констатацију  да у будућности неће доћи  до нечега, без икаквог улажења у то зашто до тога неће доћи. Неће се  десити факат мога спавања, а зашто, да ли зато што је то моја воља, или што ми је тако наредио љекар, или што имам посла итд. — све се то овдје оставља по страни“.

Слична семантичка дистинкција уочава се и при конкуренцији ових двију јединица (конструкције да+презент и инфинитива) уз модалне глаголе, тј. у склопу сложеног глаголског предиката, као нпр. у реченицама: 1) Не могу да спавам. и 2) Не могу спавати.  Значење тих реченица очито није исто. Јер, „у првом случају – ријечи су Куленовићеве – имамо језички изражено присуство првог лица у оба дијела реченице (у »не могу«  и у »да спавам«), дакле два акцента личности, субјективности.  У другом  пак случају (»Не могу спавати«) субјективност је дата само у првом дијелу (»не могу«), док је други дио изражен неодређеним, инфинитивним, дакле безличним видом (»спавати«), дакле  имамо само један акценат субјективности. Прва реченица (»Не могу да спавам«), према томе, више би пристајала кад бисмо хтјели казати како ја не могу да спавам на примјер стога што сам осјетљив на буку, што сам болестан, што ми не прија лежај итд., дакле кад је нека моја субјективност, неко моје субјективно реаговање на околности узрок мом неспавању. Друга пак реченица (»Не могу спавати«) носи у себи више смисао констатације нечега објективног, из чега се субјективност изоставља, потискује, тј. не могу спавати јер у то вријеме на примјер имам неких обавеза, јер ми то није дозвољено итд.“

И у случају конкурентности конструкције да+презент и инфинитива у финалном значењу, такође се, према Куленовићевом мишљењу, успоставља слична семантичка дистинкција.  Тако би између примјера  типа „Идем да радим и:  Идем радити била подебела нијанса разлике у смислу, јер  Идем да радим значи: рад је у мојој намјери, а Идем  радити сугерише мисао да рад у овом случају не мора бити у мојој намјери — идем радити просто јер се мора радити, јер је то дужност, иако се мени лично можда баш и не ради“.

Ни у једном од случајева конкурентности конструкције да+презент и инфинитива нема, дакле, потпуне синонимности. Конструкција да+презент увијек подразумијева неку врсту „субјективног порива“, док инфинитив подразумијева  неки „објективни мотив“.

„То да су се – закључује Куленовић –  развила и живот продужавају ова два облика није случајна појава. За потребе диференцирања садржине увијек се у пластици језичког облика нађу могућности, и језички развитак их спонтано претвара у наоко неважне, а, у ствари, у нове и веома фине реалности. У облицима о којима је овдје било ријечи биће несумњиво компликованијих случајева гдје ће нам се бити тешко одредити за једно или друго, биће и граничних случајева,   гдје ће са једнаким оправдањем стајати и једно и друго; понекад ће се морати одступити од правила да би се избјегло понављање и сачувао ритам реченице од грубог нарушавања, али све то не може бити разлогом да ову нијансу занемарујемо, поготову да допустимо да је поменуте менталне компоненте располове у два равноправна изнакажења“.

Куленовићева анализа суодноса наведених двају конкурентских јединица, о којима је  у литератури доста а несагласно писано (в. нпр.  Стевановић 1991: 598-605) показује пишчево истанчано чуло за значењске нијансе, тако потребне књижевном језику, посебно у његовој књижевноумјетничкој функцији. Због тога, ако дата семантичка диференцијација и није уочљива у свим случајевима, она постоји као одлика тананог језичког осјећања, какво је  Куленовић, без сумње, имао.

2. Да закључимо. Три срб(окроат)истичка прилога Скендера Куленовића имала су социолингвистички повод, а резултирала миницуозним језичкосемантичким анализама. Социолингвистички аспект тих прилога показује да писац није дубље урањао у језичкоисторијску позадину датих питања, тако да су његове полазишне поставке, које  и јесу повод настанку ових радова,  дјелимично нетачне. Али су зато, мало је рећи,  одличне његове језичкосемантичке анализе разматраних питања. У њима је Куленовић показао сву љепоту проницања у танане нијансе смисла, тако потребне књиженом језику, и свакоме ономе ко се њиме бави – било као писац или као истраживач његових моћи.

Л и т е р а т у р а  и    и з в о р и

Клајн 2002: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Први део: Слагање и префиксација, Београд, 2002.

Ковачевић 2005: Милош Ковачевић, Против неистина о српскоме језику,  СКПД „Просвјета“, Источно Сарајево, 2005.

Ковачевић 2007: Милош Ковачевић, Однос српског и српскохрватског књижевног језика, у зб.  Српски језик и друштвена кретања, ФИЛУМ, Крагујевац, 2007, 51‒62.

Куленовић 1983/2003: Скендер Куленовић, Име језику, Miscellanea I,  Свјетлост, Сарајево, Веселин Маслеша, Сарајево, Прва књижевна комуна, Мостар, Глас, Бања Лука, 2003,  181-190. Прештампано и у: Српски писци о српском језику, избор и предговор Милош Ковачевић, Источник, Београд, 2003, 62‒69.

Куленовић 1983: Скендер Куленовић, СУ и СА, Miscellanea I, Свјетлост, Сарајево, Веселин Маслеша, Сарајево, Прва књижевна комуна, Мостар, Глас, Бања Лука, 1983, 177‒180.

Куленовић 1983а: Скендер Куленовић, О „дакавцима“ и „инфинитивцима“, Miscellanea I,  Свјетлост, Сарајево, Веселин Маслеша, Сарајево, Прва књижевна комуна, Мостар, Глас, Бања Лука, 1983, 171‒176.

Куленовић 1983б: Скендер Куленовић, О ријечима и дијалогу, Miscellanea I,  Свјетлост, Сарајево, Веселин Маслеша, Сарајево, Прва књижевна комуна, Мостар, Глас, Бања Лука, 1983, 191‒199.

Стевановић 1991: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик (граматички системи и књижевнојезичка норма) II  Синтакса, Научна књига.  Београд, 1991.

[1] Библиографске податке в. у  литератури на крају рада

[2] Будући да је српскохрватски језик био само преименовани српски (в. о томе опширно у Ковачевић 2007) а пошто Куленовић  употребљава само термин српскохрватски, ми ћемо у раду при писању имена језика прибјегавати наведеном графостилемском рјешењу, у коме ће се лингвистички неутемељени дио у називу језика (или науке која га изучава)  давати у загради.

[3] Куленовићева системсколингвистичка анализа више је него успјела. И тачна до најситнијих детаља. Међутим, у његовом тексту имају двије  језичкоисторијске социолингвистичке омашке. Прва, имплицитна, што Куленовић подразумијева да је од почетка у питању језик Срба и Хрвата, а заправо је у питању само језик Срба, тј.  Вуков(ски) српски књижевни језик. И друго, што он експлицитно каже да је „Бечким договором стављен је знак једнакости између српског и хрватског књижевног језика: српски или хрватски књижевни језик (односно: хрватски или српски књижевни језик)“, а бечки договор нигдје не именује језик, него се из његове дедуктивне композиционе схеме јасно види да се мисли само на Вуков српски књижевни језик (в. о томе исцрпно у: Ковачевић 2005, посебно стр. 34-36).

[4] Цитирано према: bs.wikipedia.org/Skender Kulenovic

[5] Да је  диоба кривице неоснована, јасно је  већ по томе што су Хрвати стално оптуживали Србе за језички унитаризам, али још више по томе што је српска језичка политика увијек била либерална, за разлику од хрватске, која је била диригована.  Настоjaње да се продубљују  разлике, које је тако карактеристично за Хрвате,  никада, дакле, није било својствено Србима.

[6] Уп. нпр. сву сувопарност и непрецизност Клајновог описа значења префикса су– спрам наведеног Куленовићевог: „Префикс су- има углавном јасно значење заједништва, споја, пратње или мешавине. Долази најчешће са суфиксом –ник: суплеменик (=саплеменик), сувременик (=савременик), сународник, суврсник … Са суфиксом –ица су суснежица, ‘киша помешана са снегом’, сукрвица ‘гној помешан с крвљу’, као и сумаглица,  где је значење мешавине прерасло у значење приближности, ублажавања (‘лака магла’). Са суфиксом  -је је сумрачје, које би могло бити и изведеница од сумрак или од сумрачан“ (Клајн 2002:212).