СЕДАМ МАЛИХ ЗАПЛЕТА

Драги читаоче,

Ово нису „спојлериˮ. Само уводи у заплет „Летописа Наранијеˮ, да вам заголицам уобразиљу. (Која није исто што и машта. Машта је, како је говорио владика будимски Данило, „ма штаˮ, бесплодно фантазирање, а уобразиља је начин да пред собом видимо стваралачке „образеˮ – образ је лик ). Ови „Летописиˮ спадају у најлепше дечје књиге 20. века, што значи да су и за нас, тобож одрасле (у ствари, пречесто презреле, а незреле).

Да кренемо (а ви после да кренете да набавите књиге деци и детету у себи – не шалим се уопште, јер са децом и дететом у нама нема шале)!

Мрачни тип, који је и Дигоријев ујка у исти мах, и зове се Ендру, бави се магијом. Има чаробни прстен. Његов сестрић и Дигоријева другарица  Поли дођу у додир са прстеном, и стижу у земљу која тек настаје – Нарнију, коју ствара лав Аслан својим певањем. Сплет мрачних околности у Нарнију доводи и Белу Вештицу. То је „Чаробњаков сестрићˮ.

Други је светски рат, и Лондон је под бомбама. Децу евакуишу у провинцију. У кући старог професора нађу се два брата и две сестре од рода Певенсијевих. У професоровој тајанственој кући у коју су склоњени, најмлађа од свих Певенсијевих, Луси, открила је необичан орман и кроз њега ушла у бајку. У први мах јој њена браћа и сестра не верују када им прича о излету у чудесну Нарнију. Али Питер, Едмунд и Сузан убрзо и сами стижу на одредиште. У Нарнији ће пронаћи земљу заробљену клетвом Беле Вештице: тамо влада вечна зима, а никад не долази Божић. Када упознају великог лава Аслана, схватају да су одабрани да учествују у великој пустоловини – борби за ослобађање Нарније од власти вештичиних чини. To je „Лав, вештица и орманˮ.

Шаста, који је киднапован као беба и одведен у земљу опаких Калормена, бежи од свог господара са нарнијанским коњем Бријем. Спасавањем Архенланда од напада окрутних варвара испуњава пророчанство које су његови отмичари покушали да осујете. Са њим је одбегла и девојчица Аравис, из калорменске племићке куће, јер су на силу хтели да је удају. То је „Коњ и његов дечакˮ.

Питер, Сузан, Едмунд и Луси седе на железничкој станици када их чудо опет одведе у Нарнију. Али много тога се изменило откако су последњи пут били ту и сада је новом престолонаследнику, принцу Каспијану, очајнички потребна њихова помоћ. Нарнија је у опасности од Каспијановог стрица, злог краља Мираза. То је „Принц Каспијанˮ.

Едмунд и Луси поново су се обрели у Нарнији, и то на „Намернику зореˮ, броду краља Каспијана, а са њима је и њихов рођак Јустас, пргав и мрзовољан дечак. Призвани су да би помогли у трагању за седморицом изгубљених пријатеља Каспијановог оца. Потрага их доводи до самог краја света и чудесно преображава Јустаса. То је „Путовање Намерника зореˮ.

Јустас и његова другарица Џил изненада су у Нарнији, због тога што је нестао принц Рилијан, син краља Каспијана. Уз помоћ једног суморног ритског гегавца, званог Тугоблат, деца крећу да га пронађу. Треба се борити против чини зелене госпе вештичарских моћи. То је „Сребрна столицаˮ.

Пред нама је лажни Аслан, који приморава становнике Нарније да ропски раде за окрутне Калорменце. Џил и Јустас поново су позвани у Нарнију, овога пута да помогну краљу Тиријану, који се бори да земљи врати мир и благостање. Зли мајмун, пророк лажног Аслана, покушава да наметне култ Ташлана, који је лаж и смрт. Води се бој на живот и смрт. То је „Последња биткаˮ.

Не могу да се не радујем што су свих седам романа – бајки Клајва Стејплза Луиса објављени у преводу Весне Стојковић, у „Чаробној књизиˮ. У једном тому, да се зна. Претходно је седам одвојених томова објавила „Лагунаˮ, у преводу Зорана Јакшића.

Драги Чика Клајв, друг Чика Толкина, је опет дошао нашој деци.

А одрасле подсећам на Луисово схватање бајке. Вреди га прочитати да бисмо видели зашто су нам бајке насушне.

 

 

ТРИ НАЧИНА

 

У свом огледу „Три начина да се пише за децуˮ, Луис тврди да постоје баш три начина – два су каква-таква, а трећи не ваља. Трећи начин је описао овако: „О њему су ми нехотице посведочила два човека. Прва је била жена која ми је послала рукопис своје књиге. У њеној бајци дечак добија од виле чудесан уређај. Кажем ’уређај’ јер то није магични прстен, ни капа–невидљивка или шта то већ виле обично поклањају. То је машина; ствар накрцана жицама и прекидачима. Ако вам се једе сладолед, хоће вам се живо штене или још што, само притиснете на дугмад. Искрено сам признао ауторки да ме такве ствари уопште не занимају. Она је одговорила: ’И мени је самој смртно досадно, али савремена деца управо то хоће.’ˮ Други пут се догодило овако. У својој првој бајци подробно сам описао дивну вечеру коју је гостољубиви фаун приредио за малу девојчицу, моју јунакињу. И неки домаћин ми је рекао: „Разумем зашто о томе пишете. Да бисте се допали одраслом читаоцу, дајте му секс. Деци то не одговара, па сте помислили: чиме им угађати? Ах, да! Мали прождрљивци воле да се насладе.ˮ Уопште узев, и мени се допада укусно јело. Писао сам о ономе што сам и сам волео да читам у детињству и о чему волим да читам и сада, мада ми је већ преко педесет. Ови људи, жена у првом случају и ожењен мушкарац у другом, сматрали су да дечји писац, као и сваки други писац, треба да „публици да оно што она желиˮ. Деца су, без сумње, посебна публика. Зато најпре сазнајте шта она желе и дајте им то, чак и ако ви сами то не волите.

То је пут ка комерцијализацији дечје књижевности. Из данашње перспективе, то је пут ка „друштвеним мрежама“, на којима деца престају да буду деца. И престају да читају.

 

 

ОБРАЋАЊЕ КОНКРЕТНОМ ДЕТЕТУ

 

Други приступ, по Луису, личи на први, али само споља. Тако су, између осталих, писали Луис Керол („Алису у земљи чудаˮ) и Луисов пријатељ Толкин, циклус романа о хобитима и Рату за прстен. Они су конкретној деци причали „у ходуˮ (рецимо, Толкин својим малишанима), а затим записивали. Такви књижевници, за разлику од представника претходног приступа, који сматрају да треба писати оно што се „деци уопштеˮ свиђа, приступају конкретном детету, које се од друге деце разликује: „Овде не може бити ни говора о ’деци’, некаквом чудном племену чије склоности треба да проучите као антрополог или светски путник. Осим тога, тешко да бисте успели овако, лицем у лице, да гостите дете причама које би, по вашем прорачуну, требало да му се допадну, а вас остављају равнодушним. Уверен сам, дете би то приметило. Ви бисте постали мало другачији зато што говорите с дететом, и оно би се променило зато што слуша одраслог. Између вас настаје веза, и из таквог општења израста прича.ˮ

Само прича која органски израсте из односа одрасли – дете има право на постојање.

 

 

КАКО ЈЕ ПИСАО ЛУИС

 

Луис се определио за трећи пут: „Бајке пишем зато што тај жанр најбоље одговара ономе што желим да кажем; као што композитор може писати погребни марш не зато што се спремају нечији погреби, него зато што се неке музичке слике најбоље изразе управо у том облику. Овај метод може се применити не само на бајке, већ и на целокупну дечју књижевност.ˮ

Један дечји писац никад није виђао децу, и писао је оно што је желео да каже; било му је драго што дечаци воле да читају оно што он пише, али се није оптерећивао публиком. Луис додаје: „Можда је та прича измишљена, али одлично илуструје моју мисао.ˮ

Писац може да воли фантастику и бајку, и зато иде тим путем, али се чува да се најмлађима обраћа са умишљеног престола својих година и искуства: „Кад пишеш о деци са позиције одраслог, врло је лако склизнути у сентименталност, а осећај стварног детињства нестаје. Сви се сећамо колико се оно што смо проживљавали у детињству разликовало од онога што су видели старији.ˮ Кад су Мајкла Адлера упитали о новим експерименталним школама, рекао је: „Оценићу те експерименте тек онда кад нам сами ђаци, кад одрасту, испричају шта се тамо заиста дешавало.ˮ

Дечја књижевност није оно што ми мислимо да деца мисле, него оно што ми, искрено, кроз дете у нама, уносимо у приповедање.

 

 

ДОБРА КЊИГА ПРИПАДА СВИМА

 

Дете одлично разуме психологију природно уграђену у књижевност за децу, али је не може усвојити кроз уџбеник психологије. Истовремено, права књига намењена најмлађима је увек и књига за одрасле: „Ако је дечја књига просто прави облик за оно што аутор жели да каже, онда они који хоће да га чују читају је и читаће у сваком узрасту. Први пут сам прочитао Ветар у врбаку и књиге о Бастабловима када ми је већ било преко тридесет, али не мислим да су ми зато пружиле ишта мање задовољства. И усуђујем се да тврдим да је то правило: књига за децу која се допада само деци — лоша је књига. Добре књиге су добре за све. Валцер који доноси радост само играчима — лош је валцер.ˮ

Књижевни критичари веома воле стање „одраслостиˮ, због чега, јавно и трајно, презиру „инфантилну носталгичностˮ и „култ Петра Панаˮ: „Ако признајете да су вам гноми, џинови, животиње које причају и вештице и даље драги и у педесет трећој, тешко да ће ваша вечна младост бити похваљена у друштву; пре ће је назвати заостајањем у развоју, достојним презрења и сажаљења.ˮ

Иако не мари за критичарска гунђала, Луис је, да би одговорио на надменост паметњаковића, решио да напише своју апологију писања бајки и дечје фантастике.

 

КО ЈЕ ИНФАНТИЛАН

 

Прво и прво, критичари који сматрају да не треба бити „инфантиланˮ, у суштини су, баш они, инфантилни: „Изгледати старије, одушевљавати се одраслима само зато што су одрасли, зацрвенети већ од саме помисли да ће те сматрати за дете — знаци су детињства и младости. За дете и тинејџера — то су умерено здрави симптоми. Млади сањају да одрастају. Тако и треба. Али онај ко је и у зрелости забринут и пита се да ли је он одрастао, заиста је заостао у развоју. Са десет година читао сам бајке кришом, и било би ми срамота када би неко то открио. Сада, када ми је педесет, читам их не тајећи. Одустао сам од детињастог става, укључујући и страх да ћу се учинити дететом и жељу да будем врло одрастао.ˮ

Овде вреди направити дигресију везану за данашњи дан: за разлику од прошлости, у којој је одраслост била норма, и у којој је Луис бранио право на дете у себи, данашњи свет је огрезао у фантазерску незрелост, која га, авај, не води ка бајкама, него ка призорима лажне, интернет среће, инкарниране у савршене слике вештачке интелигенције. У том свету све је могуће, од дронова који убијају личећи на инсекте до жена – сексуалних робота које са својим господарима успостављају „емотивну везуˮ. Јада ћемо се нагледати у свету у коме је техника постала права магија!

 

„ДАˮ ВИНУ, АЛИ И ЛИМУНАДИ

 

У развоју заостаје не онај који и даље воли старо, него онај ко не може да стекне ново. Луис је недвосмислен: „У детињству ми се вино не би свидело, а сада га волим; али ми је лимунада и даље укусна. То називам растом или развојем, зато што сам постао богатији; тамо где сам раније имао једну радост, сада их је две. Али када бих морао да одбацим лимунаду пре него што бих заволео вино, то не би био раст, него обична промена. Сада ми се допадају Толстој, Џејн Остин и Тролоп, али волим и бајке и кажем да сам одрастао. Када бих прешао на романе, одрекавши се бајки, ја не бих одрастао, него бих се просто променио. Дрво расте, додајући годове; а воз не расте, путујући од једне станице до друге. Заправо је све то много јаче и сложеније. Чини ми се, сада схватам да сам одрастао читајући управо бајке, а не романе. Сада од њих добијам много више задовољства него у детињству — у стању сам више да улажем и, наравно, више да извлачим.ˮ

Живот је растење дрвета, а не хуктање машинерије која, на крају, постаје неупотребљива шклопоција. Уосталом, ако је пуко кретање машинерије од станице до станице човеков развој, зашто нам се онда не свиђа старост? То јест: „Зашто, губећи зубе и косу, не честитамо једни другима? Чини се, неки критичари мешају развој са ценом коју за њега плаћамо, па чак настоје да ту цену учине много већом него што јој природа налаже.ˮ

У време робота, роботизовали смо се. Зато нам Луисови ставови нису сасвим јасни. Да ли ће бити јасни нашој деци? Читајући им дела попут „Летописа Нарнијеˮ, бар ћемо покушати да их спасемо.

 

 

ТОЛКИНОВО СХВАТАЊЕ БАЈКЕ

 

Бајке нису само за децу, и то је Толкин најбоље објаснио. Луис наводи схватање свог саборца на пољу стваралаштва: „Ако сте већ читали његов есеј о бајкама, знате да раније бајке нису биле намењене пре свега деци, њих су волели сви. Затим је бајку снашла судбина старог намештаја – изашавши из моде у књижевним круговима, она се нашла у дечјој соби. Али многим се деци бајке не допадају, као што им се не свиђају софе од коњске длаке; а многи одрасли те књиге воле, као што воле столице за љуљање.ˮ

Љубав према бајкама и код деце и код одраслих може се објаснити на разне начине. Луис је сматрао да су Толкинова и Јунгова теорија најтачније: „Према Толкину, чар бајке се састоји у томе што у њој човек најпуније остварује себе као ствараоца. Он не ’коментарише живот’, како воле да говоре данас; он ствара, по мери својих могућности, ’секундарни свет’.ˮ Како сматра Толкин, пошто је то једна од функција човека, њено успешно извршење сваки пут доноси радост. По Јунговом мишљењу, бајка ослобађа архетипове који се чувају у колективном несвесном, и, када читамо добру бајку, следимо начело ’Упознај самог себе.’ Усудићу се да то допуним сопственом теоријом, она се не тиче бајки у целини, него само једне њихове црте. У бајкама срећемо бића, неслична људима, али која се понашају скоро као људи, — џинове, гноме, животиње које говоре. Сматрам да такав сажет симбол, поред осталог, омогућава да се људска психологија и типови карактера опишу много краће и приступачније него у романима. Ето, на пример, господин Јазавац из ’Ветра у врбаку’, невероватан је спој нељубазности, грубих манира, стидљивости и доброте. Упознајући се с њим, дете у себе упија знања о људима и енглеској друштвеној историји. На други начин та знања оно не би могло да добије.ˮ

Данас их дете добија на други начин. Готове слике из интернетских понора, снажне као тоталитарна претња, лишавају га могућности да само назре пут кроз тмину која се, са повременим бљеском звезда на обзорју, зове живот.

 

 

ЗАШТО СЕ ЛУИС ОКРЕНУО БАЈЦИ

 

Нити су све дечје књиге фантастика, нити су све фантастичне књиге за децу. Луис подсећа своје читаоце: „Онај кога сада прекоревају да је сувише стар за дечје књиге, у детињству је слушао прекоре да чита сувише озбиљну литературу. Достојни читаоци се не покоравају распореду. Тачно нећу рећи зашто сам једном осетио да не само бајка, него бајка за децу – то је управо оно што морам да напишем, макар шта. Можда стога што она допушта и чак обавезује да се не дотиче онога што сам и сам хтео да оставим по страни. Она захтева да се усредсредим на догађаје и обуздава мог ’демона набујалости’, како се изразио један добар проницљив критичар. Осим тога, она не трпи развлачења, што је такође плодотворно.ˮ

Човек се умори од паметног себе. И крене ка мудром себи. А мудрост је стицање детињег вида, којим се сазире вечност.

 

ПОГРЕШНЕ ПРЕДСТАВЕ?

 

У време када је Луис писао своју апологију бајки за децу, било је психолога који су се оштро опирали бајкописању и „бајкочитањуˮ, и говорили да је, у озбиљном свету, велика опасност да деца преко бајки свет приме „неозбиљноˮ.

Луис им се оштро противио: „Бајку оптужују да ће створити код деце погрешне представе о свету. Мислим, друге књиге много чешће обмањују децу. Пре ће такозване ’истините приче за децу’ да им лажу. Никада нисам очекивао да ће се стварни свет показати таквим каквим је у бајци; а ето, школу сам представљао себи онаквом каква је у књигама. Бајке ме нису разочарале, приче о школи — јесу. Историје о авантурама и успесима, сасвим могућим, у том смислу да не крше законе природе, али потпуно невероватним, много су опасније од бајки; управо оне буде лажне наде.ˮ

У лажним надама човек губи себе.

 

ЕСКАПИЗАМ И ОПАСНЕ ИЛУЗИЈЕ

 

Бајке нису ескапизам – ескапизам су наслови типа „Књига за дечаке“ и „Књига за девојчицеˮ, које буде лажне наде да нас свет чека раширених руку, и да су наше амбиције на корак од остварења: „Дете уопште не тежи да уђе у бајку онако како жуди да важи за јунака међу друговима. Зар заиста мислите да оно заиста сања о свим тешкоћама и опасностима бајковите земље? Сања ли да крај њега живе змајеви? Не. Пре би се рекло да бајка буди у детету тежњу ка нечем нејасном и недостижном, а ка чему — ни само не зна. Зато бајка и узбуђује. Стварни свет у очима детета не тамни и не постаје досадан, напротив, он добија дубину. Бајка га обогаћује. Прочитавши о зачараним шумама, дете неће презирати праве; за њега ће свака шума постати помало окована чинима. Та је жеља — потпуно посебна. Читајући приче о школи, о којима сам говорио, дечак жели успех и несрећан је (затворивши књигу), зато што га не може постићи. Читајући бајку, дечак је срећан самим тим што жели. Он није усредсређен на себе, као што је често у првом случају.ˮ

Бајка нас изводи из себе у свет у коме постоји нада, али не нада у земно и трулежно. Она, како је говорио Толкин, нуди еукатастрофу, срећан крај у коме је могућ настанак преображеног човештва.

„Опасне илузијеˮ, вели Луис, „увек делују реалистично. Млади који су на путу илузија, не читају Хомерову Одисеју и Шекспирову Буру. Луис каже да се они који су опијени илузија хране „причама у којима има милионера, неодољивих лепотица, раскошних хотела, палминих плажа, еротских сцена — ствари које би се заиста могле догодити, и морале би се догодити читаоцу када би му се посрећило.ˮ

Жеље које буде бајке су својеврсна духовна вежба, а жеље из петпарачких романа о успеху су штетне фантазије.

 

 

БАЈКЕ И НОЋНЕ МОРЕ

 

Неки су сматрали да бајке плаше децу, али је Луис и то оповргавао. Наравно да није желео да његови читаоци доживе ноћну мору, јер се и сам плашио као мали: „Био сам специјалиста за џиновске инсекте, одмах за њима ишла су привиђења. Највероватније су се привиђења појавила из књига, мада, наравно, не из бајки, а ето инсекти свакако нису отуда. Не знам шта су моји родитељи морали да учине да би ме избавили од тих гадних многоножних створења.ˮ

Луис каже да је сасвим добронамерна жеља да се дете огради од патолошких страхова, против којих је храброст немоћна. Такви страхови су фобије. Заиста, децу треба оградити од фобија.

Али, има оних који мисле да од детета треба сакрити „да се родило у свету у којем постоје смрт, насиље, бол, авантура, јунаштво и кукавичлук, добро и злоˮ.

Ко то хоће, он греши, јер тако „дајемо детету погрешне представе о животу и одводимо га од стварности. Незграпно је тако васпитавати људе који су рођени у доба концлогора и атомске бомбе. Пошто ће им се морати сукобљавати са окрутним непријатељима, нека барем знају за одважне витезове, мужевност и постојаност. У супротном ћете им само усложнити живот. Уосталом, окрутност и крв у књигама не изазивају код деце никакве болесне страхове. То показује људско искуство, и ја сам на његовој страни, против савремених реформатора. Нека буду зли краљеви и погубљења, битке и тамнице, џинови и змајеви, а на крају — злочинци ће бити поражени. И нико ме неће убедити да ће се дете тога уплашити више него што хоће и треба. Јер у ствари детету се хоће да се малчице плаши.ˮ

Потреба за страхом је потрага за прибежиштем од страха. А бајка и јесте прибежиште. У наше време нарочито.

 

 

БАЈКОВИТО КАО ЛЕКОВИТО

 

Узрок фобија није сасвим јасан, и не може се решити укидањем бајки. Луис нас подсећа: „Top of FormПознајем човека коме је у детињству ужас уливала Британска енциклопедија — никада нећете погодити зашто. Чак и ако своме детету ограничите читање на безопасне приче у којима се никада ништа опасно не дешава, његове страхове нећете победити. Али ћете га лишити свега што би могло да их облагороди, учини их подношљивијим. Јер у бајкама срећемо не само зликовце, тамо налазимо и дивне утешитеље и заштитнике. И сами зликовци нису само страшни, него и величанствени. Било би дивно кад би се малишан, пробудивши се ноћу и чувши некакве звукове, биом лишен страхова и стрепњи. Али пошто ће се он ипак уплашити, нека боље мисли о џиновима и змајевима, него о прозаичним провалницима. И чини ми се се да ће Свети Ђорђе или витезови у сјајним оклопима послужити као боља утеха него помисао на полицију.ˮ

Ако ти је дата понуда да се заувек ослободиш ноћних мора тако што никад нећеш сазнати за земљу из бајке, цена је, по свему судећи, превелика.

 

 

ИСКУСТВО ПИСЦА

 

Луис признаје да има много бајкописаца који су обдаренији од њега, али не одустаје. Даје и своје искуство писања: „Кад пишем, пре посматрам птице него што зидам зграду. Видим слике. Неке од њих су налик једна другој, као да имају исти призвук. Треба само занемети и пратити како се оне спајају једна с другом. Ако вас много послужи срећа (мене никада није толико), из тих слика се узастопно слаже призор и ви без икаквог напора добијате готову причу. Али чешће (а са мном је увек тако) у њој има празнина. Тек тада морате понешто да домислите, да објасните зашто су се ти и ти ликови обрели ту и ту и зашто чине то и то. Не знам да ли је то уобичајен начин, а камоли да ли је најбољи. Могу да пишем само тако; све почиње од слика.ˮ

И не само да не треба писати из перспективе онога што се деци, наводно, допада ( то је бесмислено додворавање ), него не треба ни моралисати: „То не значи да не признајем поучне приче или мислим да их деца не воле. Само, то питање неће довести ни до чега доброг. Постављајући га, ми на себе преузимамо превише. Боље је запитати: ’Шта је потребно мени?’, јер оно што вас не дира дубоко, неће заинтересовати ни ваше читаоце било ког узраста.ˮ Морална поука се не уноси споља, него израста из дела: „Оно што ће вам испасти биће баналност, па чак и лаж. Срамота је такво што нудити деци. У ономе што се тиче морала, они су најмање исто толико мудри као и ми. Ако можете без моралних поука, тако и чините. Једина морална поука која има неку цену – то је морал самог аутора.ˮ

Мале су шансе ( мада постоје ) да ће чиновник министарства просвете написати добру књигу за децу. Његова евентуална даровитост плаћа цену „бирократизацијеˮ уобразиље, која постаје моралистичка.

 

 

„ДЕЧЈИ НИВОˮ

 

Ми пишемо за децу о ономе што и нас занима, а не спуштамо се на „дечји нивоˮ, сматрајући га незанимљивим: „Чини ми се, нема ужасније мисли од оне: ако с нама и има нечег заједничког с децом — то је ’дечје’ (у негативном смислу), а све дечје је нужно смешно. Треба да се с децом срећемо као равни с равнима, јер ми заиста и јесмо равни. Наша предност је, можда, у томе што ми много више знамо и (што је ближе нашој теми) боље умемо да причамо. Не треба ни руководити малим читаоцима, ни правити од њих кумира. А најгоре је гледати на њих као професионалац на сировину подложну обради. Наравно, настојимо да им не наудимо и, уз Божју помоћ, надамо се да ћемо им учинити добро. Али притом морамо с поштовањем да се односимо према њима.ˮ

Зато се Душан Радовић својим читаоцима обраћао са „поштована децоˮ.

Луис свој оглед завршава поучним сећањем: „Једном сам у ресторану узвикнуо: ’Не подносим суве шљиве!’ ’Ни ја’ — изненада се одазвао за суседним столом шестогодишњи клинац. Између нас је тренутно настала симпатија. Нама се то није чинило смешним. Јер обојица смо знали: суве шљиве — то је тако одвратно да уопште није смешно. Нас двојица, одрастао човек и дечачић, сусрели смо се као независне личности.ˮ

У томе је тајна писања за децу.

 

 

ПОТРЕБА ЗА ПРЕПОРОДОМ

 

Добре, лепе, племените књиге потребније су нам више него икад. Јер се сада води борба између човека и технике, која ће нас, ако је на зауставимо, појести, преварити у својој челичној утроби и заувек испљунути. Добре књиге нам помажу да останемо људи. Такви су и „Летописи Нарнијеˮ.

Сетимо се Иљиновог огледа „О духовном зрачењуˮ. „Обнова која нам предстоји мора да чини целу епоху у историји. Јер стари путеви су истрошени и пређашња структура акта, који је стварао културу, довела нас је до ужасних, чудовишних манифестација унутарње окрутности и спољашње технике. И ближи се време када ћемо сви размишљати само о унутарњој обнови и тражити Божју помоћ и спасење. Стога је наше време време преокрета. Никада још негативне снаге људског бића нису иступале с таквом дрскошћу, тако самоуверено, с таквом самосвешћу; никада још оне нису чиниле такве провокативне покушаје да преузму власт над светом; никада још човек није располагао таквим техничким могућностима; никада још није владао таквим разорним средствима… На помолу је прелом; можда се он већ дешава. Пређашња равнотежа је изгубљена. И оној најгорој опасности, која нам прети, можемо се супротставити само под условом да извршимо унутарњу обнову.ˮ

Праве бајке нас упућују на ту обнову. Загледајмо се у њих – и наша деца и ми.