ЧУДНА ДЕМОКРАТИЈА У РОМАНУ ГОРАНА ПЕТРОВИЋА «ИСПОД ТАВАНИЦЕ КОЈА СЕ ЉУСПА»
Роман «Испод таванице која се љуспа» Горан Петровић је назвао «кино-новелом», прије свега због тога што основна тема романа јесте пројекција филма у биоскопу «Сутјеска» у Краљеву у вријеме Титове смрти, тј. у поподневним сатима 4. маја 1980. године (у 15 сати и 4 мин). Ширећи ту основну тему представљањем карактерних особина и судбина свих малобројних посјетилаца («гледалаца је у «Сутјесци» било мало, свега тридесетак») на тој филмској представи – чијег се не само жанра него ни имена филма не сјећа – Горан Петровић је посегао за изношењем историјата филмских пројекција и «биоскопске» дворане у самоме Краљеву. Тај историјат обиљежавају три лика: први краљевачки кино-оператер Чех Руди Прохаска, најзначајнији краљевачки кино-разводник Симоновић, кога на то мјесто 1. септембара 1939. године упошљава управо Руди Прохаска, а кога ће Симоновић надживјети, и птичица-папагај чудног имена Демократија.
У најкраћем ћемо представити та три главна лика овог Петровићевог романа. Осим што их као оператера и разводника повезује исти биоскоп, Рудија Прохаску и разводника Симоновића још више повезује папагај Демократија, будући да је он не само уплетен у њихове животе него их суштински и (пред)одређује. С обзиром да је двозначност лексеме демократија основна семантичка доминанта овог Петровићевог романа, а пошто типови двозначности те лексеме у овоме роману и јесу предмет анализе нашега рада, прво ћемо се упознати са «власницима» и «чуварима» Демократије, са Рудијем Прохаском и разводником Симоновићем, а потом и са Демократијом самом, тј. начинима њеног бисемичког представљања у овоме роману.
«Рудолф (Руди) Прохаска рођен је 1889. године у Дарувару, где се његова породица доселила из Чешке. Као дечак је кренуо на велику турнеју путујућег биоскопа свог деде Франца Прохаске. Тако је обишао многе крајеве аустроугарске монархије, 1904. године је први пут прошао српском краљевином, а онда је кроз бугарску царевину препречио све до османлијске Турске, тачније до палате Долмабахче у Истанбулу. Наиме, Франц и Руди Прохаска су приказивали филмове чак и султану лично» (57)[1]. Осим биоскопа, у свом животу Руди Прохаска имао је двије љубави: жену Мару и папагаја Демократију. И «када није љубависао са Маром и када није приказивао филмове, Руди Прохаска је учио Демократију да проговори» (71).
Симоновић ће кино-разводник постати 1. септембра 1939. године, када га на то мјесто запошљава «оснивач и мањински власник фирме ‘Уранија’, уједно управник, као и директор репертоара, при том и шеф технике, уза све и кино-оператер, прави господин, Руди Прохаска» (31-32). Прохаска му је управо тог дана дао кључ од оставе за четке, метле и потрошни материјал, да Симоновићу послужи као «привремено стамбено решење. Простор чија је површина била резултат математичке операције множења непуна два метра ширине са скоро четири метра дужине. Мада су речи ‘резултат’ и ‘математичка операција’ у овом случају одвећ крупне» (31). То «привремено» прерасло је у стално Симоновићево стамбено рјешење, јер се он «никада није снашао за нешто боље» (32). Уосталом, на то се рјешење Симоновић и «није жалио. Имао је врата. Имао је и прозор. Додуше, баш мали и баш превисоко постављен, па је морао да поскакује ако жели да кроз њега погледне напоље» (32). А када је «почео да осећа и терет година, набавио је стубе, па више није морао да поскакује када кроз прозорчић жели да погледне напоље. Господе, стубе, какав је то величанствен изум! Јуримо се по космосу, а на стубе заборавили. Коракнеш, станеш на другу пречку, и већ видиш даље» (35-36). Симоновићево имање увећаће се за папагаја када умире Руди Прохаска. Руди Прохаска је «на самрти, заветовао Симоновића да научи Демократију да нешто, било шта, изусти» (101).
Папагаја Демократију Рудију ће у Истанбулу, гдје је често позиван да приказује филмове лично Абдулхамиду Другом, тадашњем султану – купити његов дјед Франц Прохаска. Само име папагаја директно је условљено владавином султана Абдулхамида Другог. «Абдулхамид је панично страховао за судбину старог уређења државе, Устав је укинуо свега неколико дана пошто је ступио на снагу, Скупштину је својевремено очас распустио, да би је изнова сазвао тек неколико деценија касније… Противници су ухођени. Потказивање је постало уобичајено. Било је посла и за оне који тихо затежу свилени гајтан око врата. Нарочита комисија се бринула да одређени изрази или имена никада не буду употребљавани у свему што се објави. За непостојеће речи су проглашене: ‘слобода’, ‘револуција’, ‘штрајк’, ‘анархија’…» Ријеч «демократија» није, међутим била протјерана као ријеч него је било протјерано њено значење. Друкчије речено, њој је укинуто основно а задато секундарно значење. Она је улазила у ријечи које «нису протеране, већ су биле само мало другачије објашњене. У Османском речнику штампаном 1905. године дефиниција речи ‘демократија’ гласила је: егзотична птица из Америке. Нешто даље и реч ‘тиранин’ је имала слично тумачење. Уопште, састављач речника се досетио да један број незгодних појмова може да објасни као ову или ону птицу из овог или оног краја Земљиног шара» (63-64). Тај «речник је био омиљен предмет подсмеха. Народна разонода», нарочито међу трговцима који су «’испод руке’ нудили ‘живу робу’ најчудније могуће именовану» (64).
Када Руди зажели да му дјед Франц купи папагаја, и када трговац Селим Баку Аксу «примети да дечак гледа у један од кавеза са птицом», Селим је «пронашао штап са куком, скинуо крлетку, раширио руке, саопштио цену и намигнуо:
– Демократија, повољно!
– Ха, знам за шалу о речнику. Али то је, ипак, папагај. Има и лепших и већих. Осим тога, скуп је… – рекао је Франц Прохаска.
– Није папагај, већ је демократија… Лепши су само лепши, већи су само већи, а овог дечак може да научи да говори! – раширио је руке Селим Баки Аксу.
– Скуп је! И откуд знам да та птица није тиранија? – рекао је Франц Прохаска.
– Није скупа! Како демократија може да буде скупа?! Па ово је скоро џабе! За друге птице могу да се договарам, али ову не дајем тек тако… Да вас научим, тиранија се увек шепури, костреши и ћути. Демократија је птица ситна, нема је, али када једног дана проговори…
Надгорњавање је трајало добар час. На крају је Селим спустио цену и најситнију птицу у радњи продао «само» троструко скупље него најкрупнију птицу у тој истој радњи. Франц Прохаска је на улици питао унука:
– Задовољан?
Руди је потврдио главом. (65)[2]
Тако је Руди Прохаска добио папагаја Демократију. А писац романа Горан Петровић одмах указао, већ у ријечима самога трговца Селима, да ће име папагаја бити двозначно употребљавано, да ће имати бисемичну употребу. «Лексичка двосмисленост», као најзначајнија од шет језичких врста двосмислености које је издвојио још Аристотел (в. Ђорђевић 1979:55-56), послужиће као основ двосмислености великог броја исказа или микродискурса у Петровићевом роману «Испод таванице која се љуспа». Могло би се рећи да нема готово ниједнога исказа у којем је употријебљена дата лексема – лексема «демократија» – а да он дјелимично или у цјелини није бисемичан. Ријеч «демократија» – као термин са значењем «’владавина народа’, за разлику од монархије и наследне аристократије, онај облик државе који све државне делатности своди на народни суверенитет и у којем управљачка власт произлази из воље народа» (Регенбоген, Мајер 2004: 109) – спада у моносемичне, што ће рећи једнозначне лексеме. У њеној семантеми нема дакле семантичких компоненти који омогућавају прагматичку двосмисленост, контекстуалну бисемичност. Горан Петровић ће, међутим, поступком антономазије, и то оним њеним подтипом који подразумијева «употребу заједничког имена или перифразе у функцији личног имена» (Ковачевић 2000:84), заједничку именицу демократија употријебити у функцији властитог имена папагаја: Демократија. Тако бисемичност дате лексеме у тексту романа почива на интерференцији њеног основног и антономазијског значења, односно на интерференцији значења који му дају обични рјечници било ког језика, и необични «Османски речник штампан 1905. године». У та два значења, према правописним правилима српскога језика, лексема демократија пише се различито: малим словом кад значи «владавина народа», а великим кад значи посебно име животиње, овдје папагаја. Тако се већ на основу тога да ли је писана малим или великим словом може диференцирати апелативно и значење властитог имена. Ту диференцијацију лако је уочити већ при преношењу ријечи трговца Селима. Наиме, он свјесно час мијеша, час диференцира значење те лексеме. Кад каже да у питању «није папагај, већ је демократија» он јaсно супротставља апелативно и «етикетско» значење ове именице. Међутим, када дата именица дође на почетак реченице, она се мора писати великим словом, па правописна диференцијација значења изостаје, тако да се израз с датом именицом може тумачити двозначно, као нпр.: «Демократија је птица ситна, нема је, али када једног дана проговори…». Све квалификације које се приписују «Демократији» као птици папагају, метафорички могу квалификовати и «Демократију» као «владавину народа», јер је «нема», још се није појавила, али кад «једнога дана проговори», тј. кад заживи. Осим што су правописно апелативно и «етикетско» значење уједначени кад је дата лексема на почетку реченице, та се значење не диференцирају ни кад се из «експресивних и симболичких разлога» лексема демократија и у свом основном значењу пише великим словом. Тако стилски разлози омогућавају правописну неразликовност писања дате лексеме у њеном апелативном и «етикетском» значењу, што је правописни предуслов интерференције основног и антономазијског значења дате лексеме. Недифиренцираност значења дате лексеме омогућава творбу двозначних сатиричних, најчешће алегоричних и симболичких, исказа и/или микродискурса. Горан Петровић при реализацију алегоријског значења у синтагматске и реченичне комбинације с бисемичном ријечју «демократија» доводи све саме полисемичке изразе да би, што је за алегорију нужно, «паралелизам између буквалног и преносног значења својих прича могао одржати у свима појединостима, а ове појединости одржати у међусобном складу» (Поповић 1968: 144). Често, међутим, алегорични израз, или његов дио, има и симболичку функцију, тако да се алегоријска функција код Горана Петровића неријетко преплиће са симболичком. Двозначни или бисемични искази с лексемом «демократија» као својом компонентом, с обзиром на критеријум опсега јединице која омогућава и захвата амбигвалност, реализују се или као «1) компонентни бисемички искази, или као 2) глобални бисемички искази», с тим да је «у компонентним бисемичким исказима носилац вишезначности увијек дио језичке структуре исказа: једна лексема или синтагма», док у глобалним бисемичким исказима «амбигвалност није посљедица дијела него цјелине исказа» (Ковачевић 2013:107, 108).
Није никакво чудо што је «Демократију» Горан Петровић у роман увео преко «мржње према демократији» султана Абдулхамида Другог. Јер је мржња према демократији «стара колико и сама демократија, и то из веома простог разлога: већ и сама та реч проистекла је из мржње. У почетку су је у увредљивом значењу, користили они житељи античке Грчке који су у гнусној влaдавини већине видели распад сваког легитимног поретка. Остала је синоним ужаса за све који су сматрали да власт с правом припада онима који су за њу предодређени, било рођењем, било својим способностима» (Рансијер 2013: 8). Али бисемичност «демократије» понајмање је у роману због негативног односа који према њој има дати турски султан. Прије ће бити да је Горану Петровићу питање «демократије» било потребно ради осликавања времена Титовог социјализма, будући да Титова смрт, дата из перспективе филмске представе у краљевачком биоскопу «Сутјеска», представља основну тему овог романа, односно ове, како је Петровић назива, «кино-новеле». То тим прије што је «жудња за демократијом дуго била вођена или остајала у сенци идеје једног новог друштва чији ће елементи бити изграђени у оквирима постојећег. То је право значење ‘социјализма’: визија историје према којој капиталистичке форме производње и размене већ стварају материјалне предуслове за једно егалитарно друштво и његову светску експанзију. Та визија и данас потхрањује наде мноштва људи у комунизам или демократију» (Рансијер 2013: 115). Доведена у везу с Титовим социјализмом, «демократија» није случајно антономазијски име посудила баш папагају! А «очигледно је да је име утолико делотворније уколико означава читав низ својстава дефинисаних још од самог почетка» (Еко 2000: 38), што на најбољи начин потврђује управо папагају надјенуто име «Демократија» у овом Петровићевом роману.
О југословенској Титовој демократији и социјализму, као и о Титу самом, писац нас упознаје преко «мишљења» једног од посјетилаца филмске представе у тренутку објављивања Титове смрти. Ријеч је о Лазару М. Момировцу, адвокату који је седио у 11 реду биоскопа, и који се «бавио најтежим случајевима, убиствима и силовањима», а за кога писац каже да су «једино чему се здушно смејао били филмски журнали. Наиме, омиљени делови ‘Филмских новости’ Лазара Љ. Момировца били су они који су се бавили испраћајима и дочецима председника». Јер, «Јосип Броз Тито је путовао као мало који светски државник, непрестано се возио на аеродром и са аеродрома, ако временски услови иоле допуштају, заваљен у лимузини са отвореним кровом, машући народу сврстаном у шпалир. Кажу да ни сам често није разликовао да ли управо одлази или се враћа (што је иначе својствено и другим државницима који од светских брига немају када да мисле на детаље свакодневног живота)» (67). Да би се тачно знало «која је од ове две радње тренутно у питању», изабран је «у служби Протокола» посебан «човек од поверења». Његов посао није био лак, јер је неријетко «одлазак морао народу да буде представљен као повратак. Или обрнуто. Што уопште није једноставно. Биле су то операције које захтевају висок степен тајности, уједно ангажовање стотине људи, још један авион и ново летачко особље, другу контролу лета и другу екипу филмског журнала, нове мотоциклисте у пратњи нове колоне аутомобила и крај пута децу из других школа… Постоји и сумња да је као ‘резервни план’ у целости измишљена и једна држава у коју Тито по вољи може да путује или да се из ње враћа. Са читавим становништвом, језиком, одговарајућом географијом, херојском историјом, привредом у успону, живописним народним рукотворинама, егзотичним воћем и тамошњим осмехнутим председником који Тита увек пријатељски дочекује или испраћа» (75).
Горан Петровић је, како се види, сатирично, и то у форми «сатиричне гротеске» као негативног претјеривања (Бахтин 2013:128), у чијој основи је «исмевање» као «најстарија фолклорна форма сликовног негирања» (Бахтин 2013:103), осликао Титову владавину. Његова тако честа путовања, као нужни и основни садржај свих «Филмских журнала» што су били обавезна филмска претпројекција, послужила су за сатирично-гротескну слику државе која заправо и није стварна него «измишљена» држава у коју «Тито по вољи може да путује или да се из ње враћа», и која има «своје становништво, језик, одговарајућу географију, херојску историју, привреду у успону, живописне народне рукотворине, егзотично воће». Ту државу и типове путовања, која су била толико честа да се није могло разабрати кад представљају одласке а кад доласке, подржавало је «најуже руководство и новинари», заправо морали су «да се праве да ништа не примећују. Што је тешко само први пут, када се прогута понос. После се наш руководилац навикне, може да трпи и већа понижења. А наш новинар се распише, понесе га перо, тешко га је зауставити, Државна безбедност мора да га опомиње да мало сведе – није посета другој држави исто што и одлазак у лов на дивље свиње или мечке» (76). Писац је, као што се види, дао врло успјешну иронијско-сатирнично-гротескну слику социјалистичке стварности, апсолутизма владавине једнога човјека, и слику државничке и информативне лојалности, тј. самоукинутог поноса и морала државника и новинара. Зар је онда чудо што Титова смрт и није могла бити само његова смрт, него је за собом морала повући како смрт једнога друштвеног система тако и смрт једне «измишљене» државе као симбола тог система. Будући да је све било подређено том систему владања, њега није било лако напречац «сахранити». Сахрана је морала трајати дуже. Посебно и стога што «на Балкану никада нема журбе, све траје мало дуже, па су прошле деценије а још се између себе нису побили баш сви који су верно дворили господара. Отуда се некада чини да је то најдужа сахрана у историји човечанства, да тој сахрани присуствујемо више од четврт века и да се уз главни саркофаг начичкало још стотине хиљада малих гробова – да је заправо читава бивша Југославија огроман комеморативно-меморијални комплекс преминулог председника» (125-126).
Писац је Тита, његове поданике, поданичко новинарство подвргао сатиричном исмијевању. Циљ му је био да искаже «злурадо или непријатељство расположење» према иманентним негативним особинама тога система. Дакле, циљ му није био да насмије, него да исмије, јер је «смех управљен против ситнијих мана, или мана блаже уочених; исмевање је наперено против крупнијих или мрскијих мана, или мана оштрије, пакосније оцењених» (Поповић 1968:138). У питању је заправо хиперболично- гротескна слика, будући да се као и у свакој хиперболи «искључиво наглашава негативно», а као у свакој гротескни «предметна стварност до те мјере је изобличена да поприма фантастичне размјере» (Максимовић 2003:27).
Зар у таквоме систему, који подразумијева свјесно самоукидање «поноса» државника и новинара, који подразумијева добровољно «трпљење свих понижења», зар у таквоме систему и таквој држави може бити мјеста за демократију, чак и за њене назнаке, наду у њену могућност? Папагај Демократија старији је, међутим, од Титове социјалистичке Југославије. Он «памти» не само социјалистичку него и монархистичку (краљевину) Југославију. И готово да не види међу њима «демократску» разлику. Ваљда папагаја због тога његови власници – Руди Прохаска и разводник Симоновић – и не одвајају од себе, и један и други га носе готово као свој неотуђиви дио «у џепу кошуље или сакоа». Писац ће рећи да Руди Прохаска «птичицу никада није држао у кавезу, није она снуждени кућни љубимац, то је Демократија» (67). Јер, како је сам Прохаска својој супрузи објашњавао «слободна мора да буде, нећу ваљда Демократију да држим у кокошињцу, то баш не иде…» (67). Они као да су «заражени» демократијом. Руди Прохаска и разводник Симоновић силно су настојали да Демократија само проговори, касније ће све «бити лакше», «после ће све ићи као само од себе».
«Руди Прохаска је учио Демократију да проговори:
– Хајде, молим те, реци макар своје име. ( 71)
– Маро, о свему ти одлучујеш, имаш већинско власништво, али Демократији име не мењам... – одговарао је Руди. – Истина је да се још није огласила, али ће се чути када буде спремна, када одлучи… Има, Маро, да одјекне! Човек свашта прича, па се заборави… Међутим, ако птичица нешто каже, нека буде и једна једина реч, то ће се памтити… « (67)
Господин Руди Прохаска је, давно, на самрти заветовао Симоновића да научи Демократију да нешто, било шта, изусти:
– Обећај ми да нећеш одустати. Биће довољно да из ње извучеш једну једину реч. Видећеш, после ће све ићи као само од себе… Обећај да нећеш одустати…» (101). Јер «човек није смислио ништа боље од демократије… Немој да одустајеш, проговориће она, важно је да нешто каже, после ће ићи лакше… Много лакше…» (151)[3].
Сви искази што се односе на покушаје да «Демократија проговори» двозначни су, бисемични, готово алегорични. Сви се могу читати у двоструком значењу: а) буквалном, гдје се подразумијева да папагај као птица обдарена способношћу говора – проговори, и б) пренесеном, гдје се подразумијева да «проговарање демократије» значи да на друштвену сцену ступа «политички поредак, систем у коме суверена власт припада народу коју он остварује преко својих представника, систем народне владавине» (Речник 2007:264).
Управо смјењивање тих двају значења – буквалног и пренесеног – лексеме «демократија» писац је врло успјешно језички представио у микродискурсу што га чине анаклазичке реплике дијалога. А анаклаза као стилска фигура подразумијева дијалошку форму антанаклазе, у којој саговорник и говорник истој језичкој јединици, најчешће лексеми, приписују различита значења (в. Ковачевић 1998:163). Наиме, само помен демократије у сваком недемократском друштву изазива страх и «мржњу» према демократији. Свако заговарање демократије, а камоли њено васпостављање изазива зазор недемократске власти. Да изузетак није ни власт Краљевине Југославије, свједочи у роману цитирани извјештај који је доушник, конспиративног имена Невидљиви» послао из Краљева «у престоницу, у Министарство унутрашњих дела», а који гласи:
Поверљиво. 14. 4. 1939.
Као што сам Вас и раније у више наврата детаљно обавештавао: у краљевачкој вароши постоји кино-оператер Руди Прохаска, пореклом Чех, угледан грађанин, борио се на нашој страни у Првом рату, али склон да прави алузије на политичко уређење путем птице која припада врсти папагаја. Споменути је птици наденуо име Демократија и тврди да ће је научити да проговори. Мало ми је непријатно да употребљавам непристојне речи, али цео случај прераста у варошку завитланцију. Раније спомињани кино-оператер се креће по краљевачким крчмама са птицом у џепу сакоа и провоцира. Цитирам разговор којем сам лично присуствовао у кафани „Занатлиска касина“. (У заградама су уписане моје опаске.)
РУДИ ПРОХАСКА: (Љубазно, уз наклон.) Пријатно желим, господине Панто. [….]
ПАНТА МАЈСТОР ЗА РУЧАК: (Подиже главу из тањира, фиксира погледом птицу у џепу сакоа споменутог.) Рече ли нешто птица, господине Руди?
РУДИ ПРОХАСКА: (Уз осмех.) Чуће се, господине Панто. Само што није, само што није! (Два пута је поновио исто, при чему jе други пут погледао у мене.)
ПАНТА МАЈСТОР ЗА РУЧАК: (И даље фиксира погледом птицу у џепу сакоа споменутог.) Све нешто хоћу да вас питам, господине Руди… Је ли та птица јестива? Мислим, ако не проговори, може ли од ње да буде каква чорбица?
РУДИ ПРОХАСКА: (Уопште не гледа у Панту, већ у мене.) Забога, господине Панто, ова је птица ретка, нарочитог имена… (Обраћа се птичици у џепу сакоа.) Хајде, реци чика Невидљивом како се зовеш…
ЈА: (Не допуштам да ме испровоцира. Ћутим и чекам свој тренутак.)
Као што се из приложеног може закључити, читав случај се отео контроли. Шта да радим? Чекам упутства. Уједно молим да ми се одобре додатна средства у циљу бољег прерушавања. У овом оделу ме зна цела чаршија.
У очекивању Вашег одговора, примите још једаред моје изразе најдубљег поштовања (101-103).
У анакласичком дијалогу између Рудија Прохаске и Панте мајстора, што га преноси у свом «шпијунском» извјештају Невидљиви, мајстор Панта искључиво пита о Демократији као птици папагају, док одговори Рудија Прохаске готово искључиво упућују на значај демократије као система друштвеног уређења. За Панту је Демократија име папагаја, за Рудија Прохаску папагај Демократија симбол је демократског друштва. А заговарање таквог друштва истовремено значи најмање имлицитну критику постојећег монархистичког уређења државе. Због тога ће држава, ради затирања и саме алузију о демократији као политичком уређењу, послати «егзекутора» симболичног имена Ћоро. Као да се избором самога имена «егзекутора» жељело нагласити да само ћорав човјек не види предности демократије, односно да само ћорав човјек може демократију прогонити.
А Ћоро се, по доласку у Краљево, баш тако понаша. Улази код Рудија Прохаске у биоскоп «Уранија», у собичак са кино-апаратуром. «Сада се није представио, само је скинуо наочаре и почео да бије. Насумице». Закључио је «да је доста тек кад више није чуо јауке већ тихо јечање». А потом је без ријечи «изашао и вратио се у Београд првим возом» (104-105).
Ћоро је Рудија тако претукао да «није било Рудијевог дела тела који није пустио крв или сукрвицу, који није био под убојима или отоцима». Лијечили су га супруга Мара и разводник Симоновић, гледајући да разазнају шта Руди говори, а он је, ваљда први пут био љут на Демократију:
– Знате шта ме највише боли? То… То што је, чим је све почело, Демократија излетела кроз прозорчић, право у салу за приказивање … Дабоме, нисам очекивао да ме она брани, ипак је то само птичица, али тако отићи, одлетети … Само је прхнула… (105-106)[4].
И овај Рудијев исказ је двозначан. Наиме, чин пребијања директно је уперен против основних принципа демократије, какви су «поштовање, признавање једнакости, личне слободе и других права у друштву, слободно учешће у друштвено-политичком животу; ….слободно изјашњавање појединаца и њихово равноправно учешће у одлукама» (Речник 2007:264). Као да Руди не вјерује да се демократија може не јавити у таквим случајевима. Управо они готово нужно захтијевају да «Д/демократија проговори», да се појави на дјелу.
И поред свих настојања Рудија Прохаске и разводника Симоновића да папагај, да «демократија проговори», он ни у њиховим најтежим животним тренуцима није ни ријеч проговорио. «Као што ништа није рекао ни када је Руди Прохаска, проказан од доушника Невидљивог, једва преживео сусрет са немилосрдним батинашем Ћором. Као што ништа није рекао ни када су прве немачке трупе у априлу 1941. године, после кратког пушкарања, ушле у Краљево. Као што ништа није рекао ни када су мањинског власника ‘Ураније’, Рудија Прохаску, међу првима од свих мештана позвали у команду Гестапоа» (141).
А Демократија се није огласила ни када је стари Симоновић отпуштен с посла два мјесеца пред пензију, «као једини проглашени кривац», јер није био на свом радном месту кад се филм прекида због вијестин о Титовој смрти коју доноси «теткица из једног тоалета у склопу хотела «Турист» (116). Симоновић као онај који је био задужен «за карте, седишта, ре и ‘ванредне околности’» не оправдава се пред партијском комисијом на прави начин и бива проглашен кривим, што је значило отпуштање с посла, иако му је до пензије остало још само два мјесеца.
Одлазећи, «стари разводник Симоновић није хтео да се реши обичних стуба. Још увек га је опчињавало то што се видик мења чим човек закорачи на прву пречку, да не говоримо докле поглед допире ако стане на другу или трећу. Не, стубе није намеравао да остави. Ни птичицу. Мада папагај није ништа рекао када је Симоновић добио отказ. Само је слетео на његово раме, и као невешто жмиркао оним својим очицама, али ништа није рекао» (141).
У времену када се послије Титове смрти почињу оснивати опозиционе странке, и када вишестраначје ствара нужни предуслов да «Демократија проговори», стари Симоновић тражи посао, носећи са собом стубе и папагаја. Стубе и папагај готово да се код Симоновића сусрећу у пренесеном значењу: сваки искорак на вишу пречку стуба значио је друкчији и бољи «свјетоназор», друкчији и бољи поглед на свијет, баш као што је «проговарање демократије» значило другачији и бољи живот. Стубе и папагај тако на својеврстан начин симболишу друкчији и бољи свијет. А друкчији свијет свакако подразумијева и циркус који је гостовао у Краљеву, и до чијег ће директора, тражећи посао, са све стубама и папагајем, стићи Симоновић. Видећи да
«вуче неке стубе», директор ће га упитати какве вјештине познаје, и изненадити се када му Симоновић одговори да зна на стубама да се «попне до девете пречке», и да «одатле гледа свет». Сматрајући да је то недовољно за публику, која очекује «нешто опасно», попут «скока», «салта» са врха стуба, «публика очекује смрт… Људе то узбуђује!» Када директор циркуса увиди да вјештина са стубама, пошто нема «авантуристичког духа», Симоновића не препоручује за пријем у циркус, он га пита за папагаја:
– А та птичица у џепу сакоа, тај папагај… Уме ли он нешто, зна ли да говори?
– Па, не баш… – стегао се Симоновић.
– Жао ми је, не могу да вас примим… – рекао је директор циркуса. – Овде, ипак, свако мора да наступа…
Симоновић је деловао утучено. Подигао се. Кренуо је ка излазу камп-приколице. Директор је поновио:
– Жао ми је…
Птичица у џепу сакоа је убрзано жмиркала очима. Дужила је врат, гледала час у Симоновића час у директора. Као да је разумела да се причало и о њој, да се расправљало и о њеној судбини. Начинила је покрет, некако се избатргала из џепа, накочоперила се, прелетела је та два или три метра раздаљине, стресла се на директоровом рамену…
Симоновић је застао и чуо како папагај иза његових леђа изговара, гласом сличним људском:
– Демократија, повољно! (173)
У новоме вишепартијском времену, али у циркусу, Демократија је проговорила, с тим да се прије тога «стресла на директоровом рамену». Као да је у том микродискурсу писац пресликао двозначност афоризма Раста Закића: Нама је демократија велика нужда. «Велика нужда» је «велика потреба» – а нема веће друштвене потребе од демократије, будући да тек она обезбјеђује «неспутану владавину индивидуалних жеља у савременом масовном друштву» (Рансијер 2013:7), што ће рећи да без демократије нема ни једнакости, ни слободе, ни равноправности. И управо то позитивно значење носи «проговарање Демократије» у тренуцима «велике нужде». Проговарање демократије омогућава Симоновићу запослење у циркусу, с тачком у којој се види «то његово успињање на стубе прислоњене уз централни јарбол шатре. И то његово гледање са врха, са девете пречке, тај његов искрено озарен израз лица када нас на окупу види све. И то што папагај у његовом џепу једино хоће, можда једино зна да каже:
– Демократија, повољно! (174).
«Велика нужда» као идиоматски израз има и значење «избацивање измета» (Речник 2007:840), или народски речено: «велико срање». И то је значење уткано у чин «оглашавања демократије». Демократија не проговара у нормалној друштвеној средини, него у циркусу. А у фигуративном значењу циркус јесте «забавни призор; неозбиљна представа, лакрдија, комедија» (Речник 2007:1492). Дуго чекано оглашавање демократије тако се претворило у своју супротност: демократија је форма одвојена од своје садржине. И зар је онда чудно што ју је писац антономазијски везао баш за папагаја. Папагај зна само понављати «оно што чује». А данас, у времену демократије, већина људи баш попут папагаја само понављају «демократске принципе» вођа «демократских странака и покрета» у којима од демократије остаје, баш као код папагаја, само име. Тако је, као да писац поручује, демократија и даље «велика нужда» у смислу неиспуњене «велике потреба», али и «велика нужда» у смислу испуњеног «пражњења цријева». Друго значење демократије потврђује се на сваком кораку, у времену када су свима, а посебно онима на власти, «пуна уста демократије». Јер, демократија је у данашњем времену које себе одређује искључиво демократским једна од најфреквентнијих и најиспразнијих ријечи, ријеч без покрића, форма без садржине. Зато се и може на свакоме кораку добити «повољно». Баш као у циркусу. Довољно је само да будете лојални онима на власти, државној или страначкој свеједно, и да за њима, попут папагаја, понављате пропагиране «принципе демократије». Због тога као да демократија која је «проговорила» готово призива иронијску поруку што је најбоље изражава афоризам Милана Р. Симића: Демократијо, где нас нађе!
И да закључимо. Роман «Испод таванице која се љуспа», који је његов аутор Горан Петровић назвао «кино-новела» за основну тему има краљевачку филмску пројекцију у биоскопу «Сутјеска» у термину Титове смрти (4. маја 1980 у 15 сати и 4 минута) и догађања око ње. Три су главна лика овога романа: 1) краљевачки кино-оператер Чех Руди Прохаска, 2) кино-разводник Симоновић, и 3) птичица-папагај чудног имена Демократија. Лексичка двозначност која је у подлози датог имена – властито име папагаја, и врста друштвеног уређења – биће основ двосмислености готово свих исказа и/или микродискурса у којима је дата лексема употријебљена. У роману нема готово ниједнога исказа у којем је лексема «демократија» употријебљена а да он дјелимично или у цјелини није бисемичан. Вишезначност – најчешће реализована као двозначност или бисемичност – језичких јединица што се односе на демократију, или ту лексему имају у свом саставу Горан Петровић је постигао захваљујући различитим језичким техникама и поступцима, најчешће оним што стоје у подлози низа полисемичних стилских фигура и/или поступака, као што су: антономазија, анаклаза, алегорија, алузија, сатира, сарказам, хипербола, гротеска, симбол и метафора. Језичке поступке «ткања» наведених фигура Горан Петровић често «кумулира», стварајући исказ или микродискурс чија вишезначност почива на различитим критеријумима, односно чију «врста» полисемичности није могуће једнозначно одредити. То значи да је Горан Петровић двозначне исказе с демократијом као саставним дијелом структурно реализовао и као компонентне и као глобалне амбигвалне исказе или микродиксурсе, а све с циљем да дâ «невеселу» слику демократије у југословенским друштвеним уређењима двадесетог и почетка двадесет и првога вијека.
И з в о р
Горан Петровић, Испод таванице која се љуспа, Београд: Новости, 2010.
Л и т е р а т у р а
Бахтин 1978: Mihail Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse, preveli s ruskog Ivan Šop i Tihomir Vučković, Beograd: Nolit.
Бахтин 2013: Михаил Бахтин, Естетика језичког стваралаштва, превела с руског Мирјана Грбић, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Ђорђевић 1979: R. Đorđević, Tumačenje sintaksičke dvosmislenosti u engleskom jeziku, Beograd: Filološki fakultet Beogradskog univerziteta, Monografije, Knjiga LI.
Еко 1995: Умберто Еко, Симбол, превод с италијанског Перо Мужијевић, Београд: Народна књига, Алфа.
Еко 2000: Umberto Eko, Između laži i ironije, prevod s italijanskog Elizabet Vasiljević, Beograd: Paideia.
Ковачевић 1998: Милош Ковачевић, Стилске фигуре и књижевни текст, Београд: Требник.
Ковачевић 2000: Милош Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, Крагујевац: Кантакузин.
Ковачевић 2013: Милош Ковачевић, «О бисемичности реченица у новинарском језику», у: Милош Ковачевић, Лингвистика као србистика, Монографије и монографске студије, књ. 1, Пале: Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет, 103‒130.
Максимовић 2003: Горан Максимовић, Тријумф смијеха, Ниш: Просвета.
Поповић 1968: Богдан Поповић, «Алегорична сатирична прича», у: Богдан Поповић, Огледи из књижевности, Београд: Просвета, 134‒181.
Рансијер 2013: Žak Ransijer, Mržnja prema demokratiji, prevod s francuskog Miodrag Marković, Loznica: Karpos.
Регенбоген, Мајер 2004: Речник филозофских појмова, основали Фридрих Кирхнер и Карл Михаелис; наставио Јоханес Хофмајстер; потпуно изнова приредили Арним Регенбоген и Уве Мајер, превео с немачког Александар Гордић, Београд: БИГЗ Publishing.
Речник 1992: Речник књижевних термина, уредник Драгиша Живковић, Београд: Нолит.
Речник 2007: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска.
[1] Бројеви у загради без навођења других библиографскјих података представљају број странице романа Горана Петровића «Испод таванице која се љуспа», чији се комплетни библиографски подаци наводе на крају рада.
[2] Сва курзивна истицања у цитатима из романа накнадна су, тј. наша, и односе се на двосмислене исказе.
[3] Сва истицања у наведеним цитатима из романа односе се на двосмислене исказе, и накнадна су, тј. наша – МК.
[4] Истицање и у овом цитату опет се односи на двосмислене исказе, и накнадно је, тј. наше.
