Ри­јет­ки су пи­сци ко­ји су као Ла­за Ко­стић срп­ском је­зи­ку то­ли­ко па­жње по­све­ћи­ва­ли, а ко­ји су упра­во због свог је­зи­ка „ста­вља­ни на стуб сра­ма“. О Ла­зи­ном је­зи­ку – и то са­мо о јед­ном ди­је­лу ње­го­вог је­зи­ка: о нео­ло­ги­зми­ма или ко­ва­ни­ца­ма – пи­са­но је мно­го (а са­жет при­каз и су­шти­ну тог пи­са­ња до­но­си Јан­ко­вић 1969). Но и по­ред то­га, мно­га пи­та­ња – чак и о са­мим нео­ло­ги­зми­ма – ни­су до­би­ла аде­кват­но, у пр­вом ре­ду на­уч­но кри­те­ри­јал­но раз­ја­шње­ње. Да о оста­лим аспек­ти­ма Ла­зи­ног је­зи­ка и не го­во­ри­мо. Ти аспек­ти су пот­пу­но оста­ли у сјен­ци ње­го­вих нео­ло­ги­зма. Или, бо­ље ре­че­но, у сјен­ци не­га­тив­не оцје­не ко­ју су још за Ла­зи­ног жи­во­та о ње­го­вим нео­ло­ги­зми­ма из­ре­кли та­да­шњи нај­у­ти­цај­ни­ји срп­ски књи­жев­ни кри­ти­ча­ри и те­о­ре­ти­ча­ри (Све­ти­слав Ву­ле­вић, Љу­бо­мир Не­дић, Бог­дан По­по­вић и Јо­ван Скер­лић, при­је све­га).

У оцје­ни Ко­сти­ће­вих нео­ло­ги­за­ма не­ри­јет­ко су при­мје­њи­ва­ни или нор­ма­тив­но лек­си­ко­ло­шки (пре­ци­зни­је ре­че­но: нор­ма­тив­но лек­си­ко­граф­ски) кри­те­ри­ју­ми или норма­тив­но­сти­ли­стич­ки кри­те­ри­ју­ми. Под­ло­гу та­квих кри­те­ри­ју­ма чи­ни ми­шље­ње да се стил мо­же оства­ри­ва­ти је­ди­но у окви­ру стан­дард­ног (књи­жев­ног) је­зи­ка. Сва­ко од­сту­па­ње од стан­дард­ног је­зи­ка сма­тра­но је не са­мо гра­ма­тич­ком не­го и сти­ли­стич­ком по­гре­шком. Та­ква су на­че­ла про­из­ла­зи­ла из схва­та­ња „да је сти­ли­сти­ка са­мо од че­сти у све­зи с гра­ма­ти­ком, и то то­ли­ко, што стил мо­ра и гра­ма­тич­ки би­ти пра­ви­лан“, па за­то „сти­ли­сти­ка не пи­та, што је ре­че­но, не­го ка­ко је ре­че­но, а то је са­сви­јем у ре­ду, јер сти­ли­сти­ка по­ред гра­ма­тич­ке пра­вил­но­сти тра­жи укус, а тај не пи­та за са­др­жај“ (Ма­ре­тић 1899: 54). Друк­чи­је ре­че­но, књи­жев­ни је­зик по­чи­ва на пра­ви­ли­ма и за­ко­ни­ма, али та „је­зич­ка пра­вил­ност ње­го­ва ни­ма­ло не сме­та сло­бод­но­ме ства­ра­њу књи­жев­ни­ка, као што то­но­ви ска­ла, ко­ји су за све му­зи­ча­ре исти, ни­су ни нај­ма­ње спу­та­ва­ли ге­ни­јал­не по­ле­те ве­ли­ких му­зич­ких та­ле­на­та“ (Бе­лић 1951: 188).

По­што не на­ла­зе по­твр­ду у рјеч­ни­ку књи­жев­ног је­зи­ка, нео­ло­ги­зми се по сво­јој при­ро­ди не мо­гу ве­ри­фи­ко­ва­ти као стан­дард­но­је­зич­ке је­ди­ни­це, па они по­ста­ју по­год­но тло за про­скрип­тив­на на­че­ла нор­ма­тив­не и гра­ма­ти­ке и сти­ли­сти­ке. То је нај­бо­ље ис­ку­сио упра­во Ла­за Ко­стић. Јер, про­тив ње­га су у ду­гом ни­зу го­ди­на би­ли во­де­ћи пред­став­ни­ци срп­ске на­у­ке о књи­жев­но­сти, од­но­сно пред­став­ни­ци срп­ске фи­ло­ло­шке кри­ти­ке: од Све­ти­сла­ва Ву­ло­ви­ћа и Љу­бо­ми­ра Не­ди­ћа, до Бог­да­на По­по­ви­ћа и Јо­ва­на Скер­ли­ћа. У кри­тич­ким осу­да­ма Ла­зи­не по­е­зи­је, те­жи­ште је уви­јек би­ло на ње­го­вом је­зи­ку, а „нај­у­бо­ји­ти­ји удар­ни део кри­ти­ке“ од­но­сио се на Ко­сти­ће­ве ко­ва­ни­це: „Сви ње­го­ви про­тив­ни­ци су осе­ти­ли да се на том ме­сту кри­је нај­ра­њи­ви­ји део ње­го­ве уоп­ште ра­њи­ве – нео­пре­зно сме­ле и отво­ре­не – по­е­зи­је, па су упра­ву ту усме­ри­ли вр­хо­ве сво­јих по­ле­мич­ких ко­па­ља“ (Јан­ко­вић 1969: 4). Оспо­ра­ва­ње ври­јед­но­сти Ла­зи­них ко­ва­ни­ца пре­ни­је­ло се на оспо­ра­ва­ње ци­је­лог ње­го­вог је­зи­ка, али и на дис­ква­ли­фи­ка­ци­ју ње­го­ве по­е­зи­је у цје­ли­ни. Кри­ти­ча­ри Ла­зи­ни – што пот­кри­је­пље­но ци­та­ти­ма, ко­је дје­ли­мич­но пре­но­си­мо, ис­црп­но по­твр­ђу­је В. Јан­ко­вић (1969: 8, 11) – за­мје­ра­ли су му из­вје­шта­че­ност и „аче­ње, ко­кет­но бе­на­вље­ње“ (Љ. Не­дић), за­тим „ге­а­че­ње“ (Б. По­по­вић) и „уна­ка­жа­ва­ње ре­чи“ (Ј. Скер­лић), кон­ста­ту­ју­ћи да је Л. Ко­стић имао „за­ни­мљи­во скр­пљен срп­ски је­зик“ (С. Јо­ва­но­вић); Љ. Не­дић је чак сма­трао да Ко­стић та­ко по­сту­па с је­зи­ком јер „сем ка­лам­бу­ра па­ти и од ло­го­ма­ни­је“, док је Ј. Скер­лић у Ко­сти­ћу „ви­део шар­ла­та­на у по­е­зи­ји“, па је про­ду­жио тај свој суд и на је­зик, из­ра­зив­ши се о ње­го­вим ко­ва­ни­ца­ма као о ри­је­чи­ма „ко­је ни пре ни по­сле ње­га жив и па­ме­тан Ср­бин ни­је из­го­во­рио“.

Те оцје­не из­ри­ца­не су и по­ред чи­ње­ни­це да ни­је­дан од Ла­зи­них кри­ти­ча­ра ни­је ни хтио ни же­лио про­ник­ну­ти у са­од­нос, с јед­не стра­не, твор­бе ње­го­вих нео­ло­ги­за­ма и прин­ци­па твор­бе по­ет­ске лек­си­ке у Рјеч­ни­ку, а с дру­ге, у (не)са­гла­сност Ла­зи­них ста­во­ва (ми­шље­ња) о је­зи­ку и ње­го­ве упо­тре­бе је­зи­ка, пр­вен­стве­но у по­е­зи­ји.

По­зна­ва­ње и ана­ли­за не­ло­ги­за­ма не зна­чи, ме­ђу­тим, по­зна­ва­ње и ана­ли­зу Ла­зи­ног је­зи­ка, не­го са­мо ди­је­ла ње­го­вог је­зи­ка. И то не „ве­ћин­ског“, не­го „ма­њин­ског“ ди­је­ла ње­го­вог је­зи­ка. Нео­ло­ги­зми, на­и­ме, је­су зна­ча­јан дио Ла­зи­ног је­зи­ка, али се ни нај­бит­ни­је ка­рак­те­ри­сти­ке то­га је­зи­ка не огле­да­ју у нео­ло­ги­зми­ма, што је и нор­мал­но ако се зна да 385 нео­ло­ги­за­ма, ко­ли­ко их је код Ла­зе про­на­шао В. Јан­ко­вић (1969: 33–81), за­си­гур­но не чи­ни ни де­се­ти дио ње­го­ве лек­си­ке (та­чан по­да­так о бо­гат­ству Ла­зи­ног рјеч­ни­ка, нажа­лост, не по­сто­ји).

Та­ко се у не­до­вољ­ној по­зна­то­сти су­сре­ћу ка­рак­те­ри­сти­ке „ве­ћин­ског“ Ла­зи­ног је­зи­ка и ка­рак­те­ри­сти­ке Ла­зи­них по­гле­да на је­зик. А по­гле­ди Ла­зе Ко­сти­ћа на срп­ски је­зик, при­мје­ном кри­те­ри­ју­ма лин­гви­стич­ке (под)ди­сци­пли­нар­но­сти, мо­гу се услов­но раз­вр­ста­ти на: а) со­ци­о­лин­гви­стич­ке и б) си­стем­ско­лин­гви­стич­ке.

За на­шу те­му мно­го су бит­ни­ји, ако не и је­ди­но бит­ни, ови дру­ги, да­кле, Ла­зи­ни по­гле­ди на си­стем­ско­лин­гви­стич­ка пи­та­ња срп­ско­га је­зи­ка, иако су, гле­да­но из са­да­шње пер­спек­ти­ве срп­ско­га је­зи­ка, Ла­зи­на со­ци­о­лин­гви­стич­ка гле­ди­шта ку­ди­ка­мо ак­ту­ел­ни­ја. А она се ти­чу, у пр­вом ре­ду, Ла­зи­ног про­те­ста, ис­ка­за­ног при­је све­га у сво­је­вр­сној по­сла­ни­ци Ђу­ри Да­ни­чи­ћу, про­тив хр­ват­ског сво­ја­та­ња срп­ско­га је­зи­ка, и Да­ни­чи­ће­ве (не)пре­ћут­не са­гла­сно­сти с тим хр­ват­ским по­ступ­ци­ма (в. о то­ме оп­шир­но у Ко­ва­че­вић 2001: 1–31).

Си­стем­ско­лин­гви­стич­ки (што ће ре­ћи струк­тур­но и гра­ма­тич­ко је­зич­ки) Ла­зи­ни ста­во­ви ти­чу се, при­је све­га, бор­бе про­тив не­по­доп­шти­на у срп­ско­ме је­зи­ку, од­но­сно бор­ба за ље­по­ту срп­ско­га је­зи­ка.

А на­гр­ђи­ва­ње срп­ско­га је­зи­ка Ла­за Ко­стић ви­ди пр­вен­стве­но у упо­тре­би варвариза­ма, „стра­них не­по­до­ба у срп­ско­ме је­зи­ку“. У бор­би про­тив те на­па­сти зва­не на­гр­ђи­ва­ње срп­ског је­зи­ка, по­себ­но про­тив „увла­че­ња си­лом та­квих стра­них не­по­до­ба у је­зик“, Ла­за Ко­стић ну­ди и кон­кре­тан ли­јек, кон­крет­но рје­ше­ње. А од­го­вор­ност за њего­во про­во­ђе­ње пре­но­си на „свје­сног и ра­су­дљи­вог књи­жев­ни­ка“. Пр­ви је за­да­так такво­га срп­ског књи­жев­ни­ка да се од­у­пре ова­квим не­по­доп­шти­на­ма у срп­ско­ме је­зи­ку. „Он ва­ља – ве­ли Ко­стић – пр­во да хра­ни све ри­је­чи ко­је се још го­во­ре у на­ро­ду; још више ће учи­ни­ти ко­ји се да на спа­са­ва­ње ри­је­чи ко­је су по­че­ле то­ну­ти у мо­ре за­бо­ра­ва; а нај­ви­ше ће за­слу­ге по на­род­ни је­зик се­би сте­ћи онај ко­ји уза све то још прег­не да заро­ни у бе­зан про­шло­сти, те да из на­ших на­род­них спо­ме­ни­ка из­не­се све оно бла­го кога је не­ста­ло са на­шом др­жав­ном са­мо­стал­но­сти, па да њим окри­је­пи и обо­га­ти садашњи књи­жев­ни је­зик“ (Ко­стић 1990: 229–230).

По Ко­сти­ћу је, да­кле, пр­ви за­да­так књи­жев­ни­ка и по­сле­ни­ка пи­са­не ри­је­чи да чу­ва­ју и „спа­са­ва­ју од за­бо­ра­ва“ на­род­не ри­је­чи. Јер, ја­сно је да је „мно­гих на­род­них ри­је­чи ко­је је Вук за­би­ље­жио са­свим не­ста­ло из на­род­них уста“ (Ко­стић 1990: 229) да мно­ги но­ви­на­ри и пи­сци и не зна­ју ко­је на­род­не ри­је­чи по­сто­је у Ву­ко­ву Рјеч­ни­ку. Нео­п­ход­но је, да­кле, стал­но кон­сул­то­ва­ти Ву­ков Рјеч­ник, јер је он је­ди­ни пра­ви осло­нац за на­род­ни је­зик, вр­ста би­бли­је срп­ско­га је­зи­ка. Да су се обра­ћа­ли Ву­ко­вом Рјеч­ни­ку, мно­ги пи­сци не би мо­гли ис­ка­за­ти та­кво ка­та­стро­фал­но не­зна­ње срп­ско­га је­зи­ка, и у гра­ма­ти­ци, и у лек­си­ци, и у син­так­си (па као при­мјер Ла­за на­во­ди Зма­ја и Ја­шу Иг­ња­то­ви­ћа). А, при­мје­ћу­је М. Са­вић, ка­ко је Ла­за:

знао и ка­ко је имао у вла­сти дух и об­ли­ке сво­га ма­тер­њег, срп­ског, је­зи­ка, ни­је по­треб­но до­ка­зи­ва­ти, упр­кос „фи­ло­ло­шким пун­драв­ци­ма“, као што их је Си­ма Ма­та­вуљ је­да­ред кр­стио. Он је тим фи­ним ин­стру­мен­том умео по во­љи и по­тре­би рас­по­ла­га­ти и да­ним при­ли­ка­ма њим се игра­ти и ша­ли­ти, као ка­лам­бу­ри­са­њем, до ко­јег је ма­ни­ра до­шао тра­же­ћи ван­ред­ни­је сли­ко­ве. Та­ко је и на­шао да се срп­ска ре­че­ни­ца по­ка­зу­је још оби­ла­ти­ја за ша­лу и до­ско­чи­цу од ен­гле­ске, те га по­не­се у ра­ду све да­ље, „а ја се диг­нем с по­сла пун узда­ња у не­ис­црп­но бла­го на­шег на­род­ног је­зи­ка и ве­ру­јем ка­ко ћу тим нео­до­љи­вим оруж­јем да – ру­шим сва­ку не­зго­ду“. [А др Јо­ван Ра­до­нић у свом го­во­ру над мр­твим Ла­зом ре­че: „На вре­лу на­род­но­га пе­сни­штва на­па­јао си се ти ле­по­том срп­ско­га је­зи­ка, про­ник­нув­ши као ни­је­дан пе­сник до те­бе у све ле­по­те и фи­не­се ње­го­ве… ти си до­при­нео мно­го ства­ра­њу књи­жев­но­га је­зи­ка“] (Са­вић 2010: 103).

Из на­ве­де­ног ви­ше не­го не­дво­сми­сле­но сли­је­ди да Ла­за у са­вре­ме­ном срп­ском књи­жев­ном је­зи­ку ни­је сма­трао ис­прав­ним ис­кљу­чи­во оно што по­сто­ји у Ву­ко­вом Рјеч­ни­ку, од­но­сно срп­ском на­род­ном је­зи­ку, ко­ји тај рјеч­ник пред­ста­вља. Ву­ков Рјеч­ник Ла­за сма­тра дје­лом ко­јим се мо­ра ко­ри­сти­ти сва­ко ко же­ли пи­са­ти ис­прав­ним срп­ским је­зи­ком, али не сма­тра да се у ње­му ис­цр­пљу­је све бо­гат­ство срп­ско­га је­зи­ка. Ла­за Ко­стић ће не­бро­је­но пу­та по­но­ви­ти да „то још ни­је до­каз да што не ва­ља ако то Вук ни­је чуо; до­вољ­но је ако ни­је про­тив­но ду­ху је­зи­ка, ако је у пи­сме­но­сти и књи­жев­но­сти по­ни­кло из ду­ха срп­ско­га је­зи­ка, а ни­је уне­се­но са стра­не“ (као нпр.: не­ви­дљив, зве­рав, звер­ски, ис­пи­тљив, вје­чан, вје­чит и сл.) (Ко­стић 1990: 180). Тре­ба та­ко­ђе по­ме­ну­ти да Ла­за и у Ву­ко­вом Рјеч­ни­ку уоча­ва гре­шке. Та­ко нпр. он ка­же да је Вук очи­то по­гре­шно ак­цен­то­вао за­ли­ва­ти крат­ко­у­зла­зним умје­сто ду­го­у­зла­зним ак­цен­том, или ри­јеч жи­жа – ду­го­у­зла­зним умје­сто крат­ко­си­ла­зним ак­цен­том; или да је нпр. Вук тач­но на ње­мач­ком об­ја­снио срп­ску ри­јеч усов са die La­vi­ne, али не и на ла­тин­ском, јер ла­тин­ско ven­ta cu­mu­la­ta „ни­је усов, то би био смет“ (Ко­стић 1989: 345, 45, 246).

Ла­за Ко­стић, да­кле, сма­тра да се у Ву­ко­ву Рјеч­ни­ку не ис­цр­пљу­је све бо­гат­ство срп­ско­га је­зи­ка. А је­дан од на­чи­на бо­га­ће­ња срп­ско­га је­зи­ка он ви­ди у грађењу нових,   недоста­ју­ћих ријечи у „ду­ху срп­ско­га је­зи­ка“. Та­ко ће Л. Ко­стић, уз зма­је­ни­це и чи­ка­јо­ви­ни­це, ка­ко на­зи­ва ри­је­чи ко­је су код Зма­ја гра­ђе­не про­тив ду­ха срп­ско­га је­зи­ка, из­дво­ји­ти код Зма­ја и ра­је­ни­це, те „пре­кра­сне при­нов­ни­це“ срп­ско­ме је­зи­ку, ме­ђу ко­је ће нпр. убро­ја­ти и сље­де­ће Зма­је­ве лек­се­ме: зуј­ка­ти, пр­ха (пре­ма прх­ну­ти), до­бро­пу­ти­ти, спу­хо­ри­ти (спр­жи­ти до пе­пе­ла, пу­хо­ра), за­о­влас (за ко­су), су­во­ва­ти, пу­то­во­љан, под­врш­је (пре­ма: под вр­хом) и сл. (Ко­стић 1989).

Са­мо на­ве­де­но до­во­љан је по­ка­за­тељ да је је­дан од те­мељ­них раз­ло­га та­ко че­сте упо­тре­бе нео­ло­ги­за­ма у Ла­зи­ном је­зи­ку упра­во же­ља за бо­га­ће­њем срп­ско­га је­зи­ка, ка­ко би се из­ра­зи­ле не­до­ста­ју­ће ни­јан­се зна­че­ња та­ко по­треб­не пје­сни­ку. Ти­ме се по­ка­зу­је да је та­ко че­сто по­се­за­ње Ла­зи­но за твор­бом нео­ло­ги­за­ма пот­пу­но у скла­ду с ње­го­вим јав­но из­не­се­ним ми­шље­њем да се све бо­гат­ство срп­ско­га је­зи­ка не ис­цр­пљу­је у Ву­ко­ву рјеч­ни­ку као је­ди­ном ме­ри­тор­ном из­во­ру, не­го да тај рјеч­ник тре­ба на­до­пу­ња­ва­ти твор­бом не­до­ста­ју­ћих ри­је­чи, али ис­кљу­чи­во уз по­што­ва­ње „ду­ха срп­ско­га је­зи­ка“, што за­пра­во зна­чи по­што­ва­ње твор­бе­но-се­ман­тич­ких за­ко­ни­то­сти срп­ско­га је­зи­ка им­пли­цит­но да­тих у са­мо­ме Ву­ко­вом Рјеч­ни­ку. И упра­во та­ко је Ла­за Ко­стић – ка­ко је убје­дљи­во до­ка­зао Д. Ви­то­ше­вић (2007) – и по­сту­пао при твор­би вла­сти­тих нео­ло­ги­за­ма. Он их је гра­дио, по­шту­ју­ћи мо­де­ле твор­бе по­ет­ски оби­ље­же­не лек­си­ке у Ву­ко­вом рјеч­ни­ку. Та­ко нпр.:

у Ву­ка има­мо: ки­дљив, уз­но­шљив, уро­кљив, по­бе­дљив итд., а у Ко­сти­ћа: за­пи­тљив, жур­љив, устре­љив, про­сла­вљив, вер­љив. У Ву­ка: пје­ва­ли­ште, по­вра­ти­ште, игри­ште, по­и­гри­ште, при­сту­пи­ште, сје­ки­ри­ште, ска­ка­ли­ште, уте­ци­ште; а у Ко­сти­ћа: вен­ча­ли­ште, мо­ли­тве­ни­ште, са­хра­ни­ште, су­да­ри­ште, су­ко­би­ште, укр­сти­ли­ште, ца­ри­ште. Ву­ко­ве на­род­не пе­сме има­ју но­же пле­ме­ни­те, во­ду отро­ви­ту, ру­жи­цу ру­ме­ни­ту, сун­це жар­ко­ви­то, а Ла­за Ко­стић ове при­де­ве: ду­ше­вит, гра­но­вит, ре­ко­вит, ста­до­вит („ста­до­ви­та ј’ оца кћи“), шпи­ље­вит. По­пут на­род­них пе­снич­ких из­ра­за: гра­бље, др­вље, звер­је, ва­ло­вље, ша­тор­је, мра­мор­је, су­мрач­је, је­лаш­је, под­стреш­је, Ко­стић има: бо­дље, не­мље (ћу­та­ње), се­вље, сте­не­вље, сте­пе­ње, при­о­ко­ље, пре­ко­зи­мље, са­мо­дар­је, сла­ђе, уве­ље, на­ве­шће… По­пут уз­ди­са­ја, он има пре­ди­сај, и још цео низ: за­мр­шај, за­пљу­скај, ис­ку­шај, раз­бу­ђај. Са­свим као на­род­ни пе­сник, и Ко­стић при­бе­га­ва про­ши­ри­ва­њу по­је­ди­них ре­чи ра­ди сти­ха (бри­жа­на уме­сто бри­жна, рас­ки­дај, дре­мо­ва­ње, гре­хо­тан, за­шти­ти­лац, стра­хо­ви­тан); али још мно­го че­шће стих и ње­гов је­зич­ки ’жи­вац‘ на­го­не га да ре­чи скра­ћу­је: вик (по­вик), врис (ври­сак), јав (по­ја­ва), жест (же­сти­на), крас (кра­со­та), шет (шет­ња), мор (умор), сне­бив (сне­би­ва­ње), опо­рав (опо­ра­вак), уз­буд (уз­бу­ђе­ње), па та­ко и оми­ље и омра­зу пре­и­на­чу­је у омиљ и омраз (Ви­то­ше­вић 2007: 96–7).

На то­ме се, ка­ко то ис­црп­но и убје­дљи­во по­ка­зу­је Д. Ви­то­ше­вић (2007) не ис­цр­пљу­ју твор­бе­не ана­ло­ги­је лек­се­ма из Ву­ко­ва рјеч­ни­ка и је­зи­ка Ла­зе Ко­сти­ћа. Уоста­лом, Ла­зу Ко­сти­ћа је у ње­го­вим твор­бе­но-лек­сич­ким по­ступ­ци­ма „по­др­жа­ва­ло“ и ми­шље­ње са­мо­га Ву­ка „да по­е­те код сви­ју на­ро­да има­ју не­ку ма­лу сло­бо­ду у је­зи­ку на­род­но­ме, н.п. по­е­та и ви­ти­ја мо­гу на­чи­ни­ти но­ву ри­јеч, али опет не по сво­јој во­љи, не­го из ко­ри­је­на је­зи­ка, и по при­ли­ци оста­ли ри­је­чи; та­ко мо­гу и ђе­ко­је ри­је­чи ма­ло друк­чи­је мет­ну­ти, али и све то мо­ра би­ти пре­ма је­зи­ку“ (Ка­ра­џић 1986: 35).

Дру­ги на­чин окре­пе и бо­га­ће­ња срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка је­сте, по Л. Ко­сти­ћу,а к т и в и р а њ е  з а б о р а в љ е н о г а  б л а г а  и  с т а р и х  срп­ских исто­риј­ских и књи­жев­них  с п о м е н и к а. А ево и раз­ло­га због ко­јих Ко­стић сма­тра ве­о­ма бит­ним, чак нео­п­ход­ним, ожи­вје­ти то за­бо­ра­вље­но на­род­но бла­го: „На­по­кон да вам још ре­чем за­што се ја то­ли­ко бо­рим [не са­мо] да се ис­ко­па­ва на­ше за­ро­ње­но и за­бо­ра­вље­но на­род­но бла­го, не­го и да се ожи­ви сва оба­мр­ла по­ни­као на­шег на­род­ног ума, те да се ис­по­ре­ди са на­род­ним је­зи­ком. Пр­ви ми је раз­лог, а тај се и сам ка­же, што је то исто та­ко на­ше као и жив го­вор, што су те ри­је­чи исто та­ко ли­је­пе као и са­да­шње, и што за мој ве­ли­ки по­сао са­да­шњи је­зик ни­је до­во­љан“ (Ко­стић 1990: 240). Књи­жев­не по­тре­бе на­ди­ла­зе, да­кле, окви­ре срп­ско­га је­зи­ка да­тог у Ву­ко­ву Рјеч­ни­ку. И оне се не мо­гу на­до­мје­сти­ти са­мо твор­бом нео­ло­ги­за­ма, не­го се уз њу, као нео­п­ход­ну, мо­ра­ју из­на­ла­зи­ти и дру­ги пу­те­ви бо­га­ће­ња, а ме­ђу њи­ма је­дан од нај­зна­чај­ни­јих је­сте ожи­вља­ва­ње ар­ха­и­за­ма и исто­ри­ци­за­ма, јер они на не­ки на­чин пје­сни­ку омо­гу­ћа­ва­ју и та­ко же­ље­ну по­треб­ну ве­зу с вла­сти­том исто­риј­ском и књи­жев­ном про­шло­шћу, ус­по­ста­вља­ју­ћи ну­жне па­лимп­сест­не ве­зе ње­го­вог не са­мо са је­зи­ком не­го и дје­ла са је­зи­ком и дје­ли­ма прет­ход­ни­ка. На жа­лост, и овај та­ко зна­ча­јан аспект Ла­зи­ног је­зи­ка остао је го­то­во не­ис­тра­жен, на њ тек ако се ко ми­мо­гред­но освр­нуо. Нај­вје­ро­ват­ни­ји раз­лог то­ме је­сте са­о­бра­жа­ва­ње по­е­то­ло­шких са лек­сич­ко-гра­ма­тич­ким аспек­ти­ма Ла­зи­на је­зи­ка. На Ла­зин је­зик, што се на­ро­чи­то уоча­ва при оцје­ни ври­јед­но­сти ње­го­вих нео­ло­ги­за­ма, гле­да­ло се – што смо у по­себ­ном ра­ду (Ко­ва­че­вић 2010) до­ста де­таљ­но обра­зло­жи­ли – очи­ма гра­ма­ти­ча­ра (фи­ло­ло­га), а не по­е­то­ло­га или пак мо­дер­ног сти­ли­сти­ча­ра.

А да по­гле­ди на је­зик и ње­го­ву упо­тре­бу јед­ног гра­ма­ти­ча­ра-фи­ло­ло­га и јед­ног књи­жев­ни­ка не са­мо да ни­су не­го да мо­ра­ју би­ти раз­ли­чи­ти – екс­пли­цит­но је ис­ти­цао и сам Ла­за Ко­стић. Та­ко Ла­за уоча­ва да се мно­ги фи­ло­ло­зи и књи­жев­ни­ци по­ду­да­ра­ју у на­о­па­ком схва­та­њу основ­ног на­че­ла срп­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка, Ву­ко­вог на­че­ла „Пи­ши као што го­во­риш“, ко­је је „нај­ви­ша вр­ли­на на­ше књи­жев­но­сти, из­вор нај­ви­ше сна­ге и ље­по­те ње­не“⁹⁶ (Ко­стић 1989: 195). Ко­ме­нта­ри­шу­ћи ми­шље­ње Јо­ва­на Жи­ва­но­ви­ћа, јед­ног од та­да нај­по­зна­ти­јих фи­ло­ло­га да „у [на­род­ном] је­зи­ку не­ма ни­шта по­гре­шно­га“⁹⁷ (Ко­стић: 197), Л. Ко­стић ар­гу­мен­то­ва­но по­ка­зу­је да у свим срп­ским кра­је­ви­ма срп­ски је­зик ни­је пот­пу­но ис­пра­ван, књи­же­ван, да се нпр. књи­жев­ним ни­ка­ко не мо­гу сма­тра­ти у на­ро­ду вр­ло рас­про­стра­ње­не гре­шке за­мје­не -лац за -оц (же­те­лац : же­те­оц, вла­да­лац : вла­да­оц и сл.), ни­ти се пак књи­жев­ним мо­же сма­тра­ти не­раз­ли­ко­ва­ње па­де­жа мје­ста од па­де­жа ци­ља у го­во­ри­ма Цр­не Го­ре (нпр.: идем у Под­го­ри­цу – жи­вим у Под­го­ри­цу и сл.). А та­квих по­гре­ша­ка, ко­је не мо­гу би­ти осо­би­не стан­дард­ног срп­ског је­зи­ка, има мно­го и у раз­ли­чи­тим на­род­ним го­во­ри­ма. Осим то­га, на­род­ни се го­во­ри раз­ли­ку­ју и по раз­ли­чи­том из­го­во­ру гла­са „јат“, па књи­жев­ни­ци не сми­ју, ка­ко то нпр. ра­ди Змај, пра­ви­ти „ша­ре­ног го­во­ра“, тј. ми­је­ша­ти у истом тек­сту раз­ли­чи­та нар­јеч­ја, не­го мо­ра­ју пи­са­ти или ије­кав­ски или екав­ски. За­пра­во, мо­ра­ју се др­жа­ти на­че­ла Ву­ко­вог да „ни­ко не сми­је пра­ви­ти нар­јеч­ја ко­је­га у на­ро­ду не­ма“. А ву­ков­ски је и Ла­зин за­кљу­чак да „не мо­же би­ти за­да­так срп­ске књи­ге да тр­чи за на­род­ним го­во­ром сва­ко­га кра­ја. Не мо­же би­ти сми­сао оног про­пи­са Ву­ко­вог да књи­жев­ни­ку ва­ља да је све до­бро, не­по­гре­шно и све­то, што чу­је из уста ’на­ро­да‘, па ма гдје то би­ло, не сум­ња­ју­ћи се, не ис­пи­ту­ју­ћи. Књи­жев­ник не сми­је би­ти, ка не­ка до­ма­ћа жи­во­ти­ња па да све по­зо­ба што је па­ло са сто­ла и што је ба­че­но на бу­њи­ште. Но књи­жев­ник ва­ља да је као пче­ла те да би­ра цви­је­ће с ко­га ће по­ни­је­ти мед, па ако не­ма та­кво­га цви­је­ћа тик до ње­го­вог уљи­шта, не­ка по­ле­ти ма­ло и по­да­ље, по ци­је­лој ли­ва­ди, по ци­је­лом на­ро­ду“ (Ко­стић 1990: 198–199). Овом по­ред­бе­ном пје­снич­ком сли­ком Ла­за је на сја­јан на­чин про­ту­ма­чио и ре­а­фир­ми­сао Ву­ко­во на­че­ло о „оп­ће­ној пра­вил­но­сти“ у срп­ском књи­жев­ном је­зи­ку, а то на­че­ло и јест те­мељ мак­си­ме „Пи­ши као што го­во­риш“. На­и­ме, у за­вр­шној фа­зи стан­дар­ди­за­ци­је срп­ског на­род­ног је­зи­ка, свје­стан свих раз­ли­ка ко­је по­сто­је из­ме­ђу раз­ли­чи­тих срп­ских го­во­ра, Вук ће иза­ћи са ре­во­лу­ци­о­нар­ном иде­јом да ни­је све ис­прав­но што се на­ла­зи у на­род­ним го­во­ри­ма, не­го са­мо оно што се по­ви­ну­је на­че­лу „оп­ће­не пра­вил­но­сти“, тј. оно што је са­гла­сно лек­сич­ко-се­ман­тич­кој, твор­бе­ној и гра­ма­тич­кој струк­ту­ри срп­ско­га је­зи­ка да­тој у рјеч­ни­ци­ма и гра­ма­ти­ка­ма пре­ма по­сто­ја­ним пра­ви­ли­ма што их је сам на­род ство­рио, а фи­ло­лог си­сте­ма­ти­зо­вао и екс­пли­ци­рао (в. о то­ме оп­шир­но у Ко­ва­че­вић 1999: 31–46). Ти­ме је Ла­за ујед­но по­ка­зао да је мно­го бо­ље схва­тио и из­у­чио Ву­ка чак и од са­мих фи­ло­ло­га. И не са­мо то, не­го је по­ка­зао да се књи­жев­ни је­зик не по­ду­да­ра ни­ти мо­же по­ду­да­ра­ти са на­род­ним је­зи­ком, а да се још при­је и ви­ше је­зик књи­жев­но­сти не ис­цр­пљу­је ни­ти мо­же ис­цр­пљи­ва­ти не са­мо у на­род­ном не­го ни у та­да ак­ту­ел­ном (у Ву­ко­ву Рјеч­ни­ку пред­ста­вље­ном) срп­ском књи­жев­ном је­зи­ку.

То фи­ло­ло­шко Ко­сти­ће­во зна­ње би­ло је раз­лог мно­гих му упу­ће­них при­го­во­ра ка­ко од фи­ло­ло­га та­ко и од књи­жев­ни­ка. Сам Ла­за из­но­си да му опо­нен­ти че­сто и пре­че­сто за­мје­ра­ју „што се су­ви­ше ба­ви(м) око је­зи­ка“, „што мно­го опе­ри­ше(м) око је­зи­ка“, јер као то ни­је по­сао пје­сни­ка не­го фи­ло­ло­га. У од­го­во­ри­ма на те при­го­во­ре Ла­за по­ка­зу­је ко­је су бит­не раз­ли­ке у фи­ло­ло­го­вом и пје­сни­ко­вом ба­вље­њу је­зи­ком, а уз то и раз­ли­ке у при­сту­пи­ма ко­је има­ју фи­ло­лог и књи­жев­ник кад ана­ли­зи­ра­ју је­зик. По Ла­зи, код фи­ло­ло­га је „не­ка­ко за­ту­пљен осе­ћај пре­ма по­е­зи­ји, тој ну­жној дра­жи ду­шев­ног жи­во­та. Код њих се – да упо­тре­би­мо ок­си­мо­рон – опа­жа као не­ка ане­сте­зи­ја (нео­се­тљи­вост) ’жив­ца есте­тич­ког‘ (ner­vus aest­he­ti­cus). Као што у обич­ном жи­во­ту ле­ка­ри па­ра­њем и опе­ра­ци­ја­ма отврд­ну те не осе­ћа­ју са­у­че­шћа пре­ма бо­лу, та­ко и фи­ло­ло­зи сва­ки­да­шњом на­ви­ком, да пре­ма свом ци­љу пре­па­ри­ра­ју по­је­ди­не удо­ве и чи­та­ва те­ла по­је­тич­ких ре­мек-де­ла, не­ка­ко оту­пе пре­ма не­жни­јој ле­по­ти њи­хо­вог пред­ме­та, те не мо­гу сво­јим фи­ло­ло­шким кље­шти­ца­ма сваг­да да ухва­те пра­вих вр­ли­на ства­ри“ (Ко­стић 1990: 307). Друк­чи­је ре­че­но, фи­ло­ло­зи „раз­у­ме­ју ана­то­ми­ју, то­по­гра­фи­ју и ме­ха­ни­ку је­зи­ка, ма­ње ње­го­ву ди­на­ми­ку, још ма­ње су по­у­зда­ни у ње­го­вој фи­зи­о­ло­ги­ји, а нај­ма­ње у нај­о­би­ла­ти­јем об­ли­ку ње­го­ва жи­во­та, у пе­сми, у сти­ху. Сто­га су они [фи­ло­ло­зи], осо­би­то ка­да је реч о ’оми­ље­ном‘ пе­сни­ку та­ко ми­ло­сти­ви пре­ма ње­го­вим нео­бич­но­сти­ма у је­зи­ку, па, и кад по­тра­же гре­шке, на­ла­зе нај­сит­ни­је, ви­де сва­ки тру­нак, а не ви­де кла­де ни гре­де, ви­де из­о­ста­вље­не апо­стро­фе, а не ви­де ’ко­пи­та‘ у во­ло­ва, не ви­де ’уту­ка‘ на но­га­ма. Кад се пак ла­ти то­га по­сла не­фи­ло­лог, осо­би­то пе­сник, он­да им је кри­во ’мно­го им се опе­ри­ше око је­зи­ка‘. За­то не во­ди бри­ге. Ис­пра­вља­ју­ћи Зма­јо­вин је­зик, ти се ни­си ла­тио ту­ђег по­сла, не­го сво­га“ (Ко­стић 1989: 473–474). И за­и­ста, тај по­сао је, по­ка­за­ло се, био нај­при­мје­ре­ни­ји Ла­зи пје­сни­ку-фи­ло­ло­гу, ни­ко га та­ко као он не би мо­гао ура­ди­ти. Јер он ни­је био фи­ло­лог у ужем сми­слу ри­је­чи, ни­је се у ана­ли­зи књи­жев­но­сти др­жао ушто­гље­них прин­ци­па фи­ло­ло­шке кри­ти­ке. Он је био сти­ли­ста, есте­ти­чар, ко­ме је по­зна­ва­ње је­зи­ка био са­мо ну­жан по­моћ­ни кри­те­ри­јум по­е­то­ло­шких ана­ли­за. Он је­зик ни­је ана­ли­зи­рао је­зи­ка ра­ди, не­го због ње­го­вих естет­ских и умјет­нич­ких мо­ћи. За­то су ње­го­ве фи­ло­ло­шке ана­ли­зе уви­јек у функ­ци­ји по­е­то­ло­шких. Је­зик је пут да се до­пре до ви­ших по­ет­ско-естет­ских ци­ље­ва.

За­то се ни ње­го­ви нео­ло­ги­зми не мо­гу, ка­ко је то го­то­во ис­кљу­чи­во чи­ње­но, ана­ли­зи­ра­ти ис­кљу­чи­во узи­ма­њем у об­зир гра­ма­тич­ко-фи­ло­ло­шких кри­те­ри­ју­ма, не­го при­је све­га уз ува­жа­ва­ње „по­ет­ско-естет­ских“ кри­те­ри­ју­ма, или ци­ље­ва, ка­ко би то Ла­за ре­као. Ври­јед­ност ње­го­вих нео­ло­ги­за­ма, ка­ко смо то у по­себ­ном ра­ду по­ка­за­ли (Ко­ва­че­вић 2010), нај­бо­ље се по­ка­зу­је у „огле­да­лу“ кри­те­ри­ју­ма мо­дер­не лин­гво­сти­ли­сти­ке. Смје­ном нор­ма­тив­не лин­гви­стич­ком сти­ли­сти­ком, од­нос пре­ма нео­ло­ги­зми­ма, а са­мим тим и пре­ма њи­хо­вој уло­зи у Ко­сти­ће­вој по­е­зи­ји, кри­те­ри­јал­но по­ста­је бит­но друк­чи­ји, го­то­во ди­ја­ме­трал­но су­про­тан. Сти­ле­ма као основ­на лин­гво­сти­ли­стич­ка је­ди­ни­ца (ис­црп­но ана­ли­зи­ра­на и из раз­ли­чи­тих угло­ва осви­је­тље­на у Ко­ва­че­вић 2000) по­сма­тра­на из аспек­та нор­ма­тив­не гра­ма­ти­ке и сти­ли­сти­ке, пред­ста­вља је­зич­ку ано­ма­ли­ју, па је по пра­ви­лу нор­ма­тив­но „не­по­доб­на“ је­ди­ни­ца. А нео­ло­ги­зми не­спор­но пот­па­да­ју под сти­ле­ме. Због то­га се да­нас и на нео­ло­ги­зме гле­да ку­ди­ка­мо друк­чи­је не­го у вре­ме­ну фи­ло­ло­шке кри­ти­ке. Јер, као и го­то­во сви сти­ли­стич­ки нео­ло­ги­зми, и Ко­сти­ће­ве „ко­ва­ни­це“, бу­ду­ћи сти­ле­ме, пред­ста­вља­ју фор­мал­не, се­ман­тич­ке или фор­мал­но-се­ман­тич­ке ано­ма­ли­је упо­три­је­бље­не у умјет­нич­ке свр­хе, из по­е­то­ло­шких раз­ло­га. У њи­хо­вој твор­би Ко­стић се слу­жио по­ступ­ци­ма твор­бе сти­ле­ма, по­зна­тим и ши­ро­ко рас­про­стра­ње­ним и у на­род­ној по­е­зи­ји. Упо­ре­де ли се, на­и­ме, фо­но­ло­шке стил­ске фи­гу­ре из на­род­не по­е­зи­је, ко­је ис­црп­но под име­ном „ети­мо­ло­гич­не фи­гу­ре“ на­во­ди и ана­ли­зи­ра Л. Зи­ма (1988: 202–209) са фо­но­ло­шким по­е­ти­зми­ма Ко­сти­ће­вим, ни­је те­шко за­кљу­чи­ти да се Ко­стић у твор­би фо­но­ло­шких нео­ло­ги­за­ма (што се по­ду­да­ра­ју са фо­но­ло­шким сти­ле­ма­ма) др­жао ши­ро­ко за­сту­пље­них сти­ле­ма­тич­них прин­ци­па њи­хо­ве твор­бе у на­род­ној по­е­зи­ји. За­то су сти­ли­стич­ки раз­ло­зи би­ли при­мар­ни, ако не и је­ди­ни ре­ле­вант­ни, ко­ји су Ко­сти­ћу на­ме­та­ли упо­тре­бу нео­ло­ги­за­ма у функ­ци­ји по­е­ти­за­ма. И то су са (лин­гво)сти­ли­стич­ког ста­но­ви­шта – ко­је ује­ди­њу­је сти­ле­ма­тич­ну као чи­сто је­зич­ку и сти­ло­ге­ну као књи­жев­но­у­мјет­нич­ку ана­ли­зу (о сти­ле­ма­тич­но­сти и сти­ло­ге­но­сти сти­ле­ма в. у Ко­ва­че­вић 2000: 321–323) – је­ди­но ре­ле­вант­ни раз­ло­зи. Раз­ло­зи ко­ји­ма у под­ло­зи сто­је на­уч­ни кри­те­ри­ју­ми, из ко­јих го­то­во ну­жно про­ис­ти­че да су нео­ло­ги­зми као оно што је нај­ви­ше осу­ђи­ва­ла фи­ло­ло­шка кри­ти­ка, из пер­спек­ти­ве лин­гво­сти­ли­сти­ке нај­вред­ни­ји дио Ла­зи­не по­е­зи­је. Јер у та­квој пер­спек­ти­ви ко­ва­ни­це до­би­ја­ју ста­тус по­е­ти­за­ма, тј. пре­по­зна­тљи­во кон­тек­сту­ал­но нај­функ­ци­о­нал­ни­јих ин­ди­ви­ду­ал­них сти­ле­ма­тич­них и сти­ло­ге­них је­зич­ких из­ра­за. А тај за­кљу­чак у пот­пу­но­сти по­др­жа­ва­ју и Ла­зи­ни екс­пли­цит­но из­но­ше­ни ста­во­ви о срп­ском је­зи­ку: од оног да ње­му као књи­жев­ни­ку „са­да­шњи је­зик ни­је до­во­љан“, пре­ко оно­га да је бо­га­ће­ње Ву­ко­вог и ву­ков­ског књи­жев­ног је­зи­ка ну­жно – или пре­ко твор­бе нео­ло­ги­за­ма „у ду­ху на­род­ног је­зи­ка“, или ожи­вља­ва­њем ар­ха­и­за­ма и исто­ри­ци­за­ма, с тим да се сва­ка упо­тре­ба је­зи­ка не сми­је про­цје­њи­ва­ти истим кри­те­ри­ју­ми­ма, бу­ду­ћи да су по­ет­ске је­зич­ке по­тре­бе ку­ди­ка­мо друк­чи­је од је­зич­ких по­тре­ба сва­ко­днев­них, па сљед­стве­но то­ме ни фи­ло­ло­гов по­глед на је­зик не мо­же ни­ти сми­је би­ти исто­вје­тан по­гле­ду књи­жев­ни­ко­вом. Друк­чи­је ре­че­но: гра­ма­тич­ки кри­те­ри­ју­ми не мо­гу се по­ис­то­вје­ћи­ва­ти са кри­те­ри­ју­ми­ма сти­ли­стич­ким, јер у пер­спек­ти­ви јед­них и дру­гих иста по­ја­ва би­ва го­то­во опреч­но вред­но­ва­на. А то­ме су мо­жда по­нај­бо­љи по­ка­за­тељ нео­ло­ги­зми Ла­зе Ко­сти­ћа.

Литература

Белић 1951: Александар Белић, Око нашег књижевног језика, Београд, СКЗ.

Витошевић 2007: Драгиша Витошевић, Вуков Рјечник и Лаза Костић у: Лаза Костић, Допуна Вуковог Рјечника, Чигоја штампа, Београд, 2007, 87–111.

Зима 1988: Luka Zima, Figure u našem narodnom pjesništvu, Zagreb, Globus.

Јанковић 1969: Владета Јанковић, Поетска функција кованица Лазе Костића, Зборник историје књижевности, САНУ, Одељење литературе и језика, књига 7, Београд, 1–81.

Караџић 1986: Вук Караџић, О језику и књижевности, књ. II, Сабрана дела Вука Караџића, књ. XIII, Београд, Просвета.

Ковачевић 1999: Милош Ковачевић, У одбрану језика српскога – и даље, Београд, Требник.

Ковачевић 2000: Милош Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, Крагујевац, Кантакузин.

Ковачевић 2000а: Милош Ковачевић, Белићеви погледи на стилистику, Српски језик, V/1–2, Београд, 127–143.

Ковачевић 2001: Милош Ковачевић, Српски језик у заносима и неспокојима Лазе Костића, у књ.: „Предавања проф. др Милоша Ковачевића одржана у Лондону 2000. и 2001. г. поводом славе Фонда на дан Света Три Јерарха“, Birmingham, Lazarica Press, 2001, 1–30. [прештампано и у: Књижевне новине, LII/1031, Београд, 1–15. априла 2001, 8–9. и 18].

Ковачевић 2010: Милош Ковачевић, О поетизмима Лазе Костића, у: „Поезија и естетика Лазе Костића“, приредио и уредио Јован Зивлак, Нови Сад, Друштво књижевника Војводине, 85–108.

Костић 1989: Лаза Костић, О Змају, Нови Сад, Матица српска.

Костић 1990: Лаза Костић, О књижевности и језику, Нови Сад, Матица српска.

Маретић 1899: Tomo Maretić, Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, Zagreb.

Савић 2010: Милан Савић, Лаза Костић, Београд, Службени гласник.