Милош  Ковачевић

 

1. Од основношколских до факултетских уџбеника и приручника српскога језика ниједнога нема у коме се не констатује  да је година 1847. година Вукове побједе, година у којој је побиједила Вукова идеја о српском народном као књижевном језику. А оно што је ту годину учинило  прекретничком, побједничком јесу четири за српски књижевни  Вуков(ск)и језик врло значајне књиге штампане управо те 1847. године.  То је најприје Вуков превод Новога завјета, потом филолошка књига Ђуре Даничића Рат за српски језик и правопис, затим на чистом народном језику написане   Песме Бранка Радичевића, и на крају –  мада би у свакој другој класификација била на почетку –  најзнаменитија пјесничка књига српскога  језика уопште  –  Горски вијенац Петра II Петровића Његоша.

1.1. У србистици је већ констатовано, мада не и општеприхваћено, да је  Петар II Петровић Његош, уз Вука  и Саву Мркаља, чини трећи темељни камен српскога књижевног језика. «Трећи (и највиши) темељ српског књижевног језика представља пјесничко дјело Петра П Петровића Његоша најприје –  зато што је то дјело пјесничка легитимација новог књижевног језика: мјера његове висине и дубине, узлета и распона. Стварајући своје величанствено пјесничко дјело на укрштању фолклорне и књижевне традиције, народне и црквенославенске културе Његош је, као и Пушкин у руској књижевности, проширио оквире књижевног језика, показујући његове творачке потенцијале. Најважнији српски фолклорни облик, српски епски десетерац, кроз Његоша је постао факат умјетничке књижевности и потврда животворности новог књижевног језика.   Пјесничко дјело Његошево је потом –  ризница књижевних могућности Вуковог (и вуковског) књижевног језика, његове потенцијалне стилистичке стратификације и реалних домета на њему засноване нове српске културе на старим и чврстим темељима. Стилска разуђеност Његошевог пјесничког дјела свакако је шира од могућности које су реализоване у даљем развоју књижевног језика, али се тиме не умањује значај камена темељца који је наш пјесник поставио» (Маројевић 2000: 305).

2. Овдје се, међутим, нећемо бавити Његошевим тешко достижним, или боље речено: непревазиђеним доприносима изражајним «дубинама» и «висинама» Вуков(ск)ог српског књижевног језика, него Његошевим непосредним и посредним ставовима како према српскоме језику и критеријумима што  му  их  у темељ угради Вук Стеф. Караџић.

2.1. У обимном Његошевом дјелу – сам термин «српски језик» готово да се и не спомиње. Његош  је  један једини пут експлицитно именовао  српски језик. И то када је на «на календару Даница, уз посвету епископу ужичком Никифору Максимовићу о Ђурђевдану на Ловћену љета 1833.г. ставио  умјесто потписа следеће стихове:

Име ми је Вјерољуб,

Презиме ми Родољуб

Црну Гору, родну груду

Камен паше одасвуду.

Српски пишем и зборим

Сваком громко говорим:

Народност ми Србинска,

Ум и душа Славјанска.“ (Маркуш ред.  2011:11).

2.2. То спомињање српскога језика пада у годину  1833,  годину  удаљену  читавих четврт вијека од године 1847, од које  се одбројава побједнички ход Вуковог српског језика. Чини се зато да су Његошеви посредни ставови о српскоме језику у ствари ставови сагласни Вуковим критеријумима избрушеним  управо ту око половице деветнаестог вијека, али који су Његошу, очигледно, били познати одраније. Међу тим ставовима без сумње је најбитнији Његошево –  с Вуковим нераскидиво повезано –    мишљење   о етноидентитетским  критеријумима  српскога језика.

2.2.1. Да би се ти Његошеви ставови исправно протумачили, и показала њихова веза с Вуковим, неопходно се најприје с тим критеријумима упознати  преко Вукових текстова, који су, истина,  по правилу штампани доцније  неголи текстови  у којима Његош објелодањује своје ставове. Не треба, међутим, сметнути с ума да су Вукове идеје о тим критеријумима без сумње претходиле Његошевим – и биле, мада несистематизоване, нашироко  познате и прије њихове кристализације у тексту «Срби сви и свуда» из 1849. године  и каснијим тим текстом проузрокованим и с тим текстом повезаним Вуковим оглашавањима о статусу и етничком  идентитету српскога књижевног језика.

Узимајући језик као темељни критеријум националног диференцирања јужнословенских народа, Вук ће устврдити «да се јужни Словени сви осим Бугара по језику дијеле на троје: прво су Срби, који говоре што или шта (и по томе се према Чакавцима и Кекавцима могу звати Штокавци), и на крају слогова имају о мјесто л; други су Хрвати, који мјесто што или шта говоре ча (по чему се зову и Чакавци) и на крају слогова не промјењују л у о, а у осталоме се врло мало разликују од Срба; трећи су Словенци, или како их ми зовемо Крањци, који мјесто што говоре кај (по чему их наши и Кекавцима зову), који се и од Срба и од Хрвата по језику много више разликују него Срби и Хрвати између себе, али су опет међу њима ближи него и једноме другом Словенскоме народу» (Караџић 1997:138). Сви Срби као штокавци «говоре јединим језиком, али се по закону (религији) дијеле на троје»: Србе «закона Грчкога», Србе «закона Римскога» и Србе «закона Турскога». При том – наставља Вук –   само први,  они  «закона Грчкога», «зову се данас Срби или Србљи, а  остали овога имена не ће да приме, него они закона Турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један, не зна Турски, а они закона Римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе, н.п. Славонци,  Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани и.т.д., или као што особито чине књижевници, старинскијем али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у бачкој Буњевцима, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима» (Караџић 1997:125-126).

Уочавајући да сви Срби Србима неће да зову, и да то име користе само православци, тј. Срби «грчкога закона», Вук указује на ирелевантност религиозног критеријума у националном опредјељењу код других вјерски раздијељених али национално хомогених народа.  Кад –  пореди Вук –  «човјек помисли нпр. да Маџара има и Римскога и Калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или Нијемаца има и Римскога и Лутеранскога и Калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци, мора се чудити како се барем сви Срби закона Римскога неће Срби да зову“ (Караџић 1997:126). Јер –  наставља Вук –   ако они „неће да су Срби, они немају никаквог народнога имена. […] Да реку да су Хрвати, ја бих рекао да ово име по правди припада најприје само Чакавцима» (Караџић 1997:128). И Вук показује да је религиозна подијељеност разлог «за што је код нас мимо остале народе (а особито мимо Арнауте) могла у овоме догађају постати оваква мрзост, да народ и на своје име омрзне» (Караџић 1997:126).

Одговарајући десетак година касније (1861) на полемички текст Богослава Шулека (из 1856. године),  Вук ће написати да на питање «које су Срби које ли Хрвати, ја другачије не знам казати него овако:

Хрвати по правди могу се звати: 1) Сви Чакавци; 2) Кекавци у краљевини Хрватској који су се на то име већ обикли.

Срби по правди могу се звати сви Штокавци макар које вјере били и макар гдје становали; и они се, осим мањијех разлика, од Хрвата разликују тијем: 1) што не говоре ни ча ни кај него што или ита, а 2) што на крају слогова л претварају у о, н. п. мјесто котал, казал, жетелци, говоре котао, казао, жетеоци и т. д.

Ако Хрватски родољупци не пристају на ову на разуму основану диобу, онда се за сад у овоме ништа друго не може учинити него да се  подијелимо по закону или вјери: ко је год закона Грчкога или источнога онај се макар гдје становао неће одрећи Српскога имена, а од онијех који су закона Римскога нека каже да је Хрват који год хоће. Истина да би се иностранци могли насмијати овакоме нашему дијељењу народа у данашње вријеме, али шта ћемо кад смо несрећни људи те се другачије не може» (Караџић 1997а: 149). Годину дана пред смрт (1863)  Вук ће поновити да сматра «да су Срби само они који говоре  српскијем језиком без разлике вјерозакона и мјеста становања» (Караџић 1997б:150).

Не уважавајући критеријум  «вјерозакону» Вук у Србе, како се види, није убрајао само оне «закона Римскога» него и Србе мухамеданце, тј.  оне «закона Турскога», констатујући да «од оних пак Турскога закона не може се још ни искати да мисле што о овоме сродству; али како се међу њима школе подигну, макар и на турскоме језику, и они ће одмах дознати и признати да нису Турци него Срби» (Караџић 1997: 129).

2.2.2. И Његош ће се  попут Вука, или пак под његовим (а можда и Доситејевим) утицајем – узимајући језички за основни критеријум националног идентитета – понајприје у својим пјесничким текстовима искључити религиозни  као национално идентитетски критеријум. Најприје, без сумње, у пјесми  «Србин Србима на части захваљује» (из 1833), гдје каже «мишљах презрен ка и крвник бити / ради вјере – свијета неслоге», односно:

Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш;

лактом вјере глупост чојка мјери,

а озбиљност ђелом и врлином!  (Пјесме, 54-55).

Вјеру, како се види, Његош сматра «свијета неслогом» и критеријумом «глупости» уколико се он примјењује на  одређење «српствовања», тј. (не)припадности српскоме роду. Вјерски, религијски критеријум Његош ће из критеријума националног одређења  најексплицитније искључити у пјесми «Поздрав роду: Из Беча 1847», и то стиховима:

Не пита се, ко се како крсти;

но чија му крвца грије душу,

чије га је мл’јеко задојило. (Пјесме, 240).

У овој пјесми Његош ће вјеру као «вопрос светога символа»  окарактерисати као «адско сјеме братскога раздора», сматрајући да вјера («ко се како крсти») небитнија од  националне припадности  («чија му крвца грије душу»). Религија, дакле, не смије, као у прошлости,  бити злоупотребљавана за сијање раздора међу браћом, када се због религије презирала народност и народни језик. Као да наведеном пјесмом  Његош жели да поручи и то да његово вријеме показује како  су вјерске предрасуде превазиђене.

Због тога се Његош, попут Вука – а ријечима игумана Теодосије Мркојевића у Шћепану Малом  (1851) –  опомиње српскога усуда, гдје код Срба,  за разлику од других народа,   језички као обједињавајући национални критеријум бива подређен и поништен вјерским критеријумом:

Вјеровања Срби истражише.

Ми смо Срби народ најнесрећни:

сваки Србин који се превјери –

просто вјеру што загрли другу,

но му просто не било пред богом

што оцрни образ пред свијетом,

те се звати Србином не хоће.

Ово ти је Србе искобило,

робовима туђим учинило. (Шћепан Мали,  146).

2.2.2.1.  Међу онима који су се «превјерили», који су «вјеру загрлили другу» па се «звати Србином не хоће»  – Његош најприје и најчешће издваја Вукове Србе «турскога закона», тј. потурице. Не случајно,  ако се зна шта су главне или пратилачке теме Горскога вијенца и Лажног цара Шћепана Малог.  Тако ће игуман Теодосија у Шћепану Малом рећи да «Бошњаци, наша родна браћа, / слијепи су те не виде ништа?», јер:

О слободи и о народности

у њих нико поњатија нејма;

у гроб су их обје сахранили. (Шћепан Мали, 145)[1].

Теодосијини политички погледи готово су – како је у литератури већ примијећено (Поповић 2013: 334; Обен 2013: 260) – идентични с Његошевим у писму скадарском везиру Осман-паши Скопљаку, Србину по поријеклу, које је Његош писао 5. октобра 1847, у вријеме када је већ радио на Шћепану Малом. Као и у Шћепану Малом, Његош и у писму инсистира на српском  поријеклу Бошњака, разликујући  муслимана као «Турчина-Бошњака»  од  правог Турчина као «Турчина-Азијатина», прије свега по томе што се «Турци  осуђују као угњетачи нације, а муслимани што су неверни националној идеји» (Обен 2013:271). У том писму Осман-паши Скопљаку Његош ће најексплицитније изнијети свој став о «Турцима-Бошњацима» као дијелу српскога народа, обједињеног језичким као темељним идентитетским критеријумом.

«Бог сами знаде» – вели Његош –  «када ће се они  [потурице] своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима и до када ће за туђу корист робовати не сјећајући се себе ни својега! Од онога несрећнога дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле. – Ево опште наше несреће!  […] Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала.  […]  Ја бих рад да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својијех споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они праунуци и потомци старијех витезовах нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијелом нашем племену, онда ће име црногорско босански и прочи витезови српскога народа како свети талисман (аманет, запис) чествовати и у њедрима носити.  […]   Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било» (Писма,  152-153).

2.2.2.2. Његош, као што се види, домаће муслимане сматра «потомцима старијех витезовах нашега народа», односно «витезовима српскога народа».  .

Ријеч нација не јавља се у Горском вијенцу (а ни у другим Његошевим дјелима).  «Обично се говори о народу, о племену, о роду. Проблем је за нас да дознамо које је заправо то велико племе због чије пасивности владика Данило [у Горскоме вијенцу] жали већ на почетку спева:

Моје племе сном мртвијем спава.

Очевидно, није реч о Црногорцима, пошто су они, напротив, једини спремни на акцију» (Обен 2013:275). У то племе, српски род, српски народ, Његош –  како смо видјели –  укључује браћу «Бошњаке», не узимајући њихову мухамеданску  вјеру за релевантан, искључујући критеријум. У српски род, у браћу по крви и језику, што их само вјера као идентитетски нерелевантан критеријум раздваја, Његош уз  «Бошњаке» или Вукове «Србе турскога закона» укључује и Хрвате или  Вукове «Србе римскога закона». Тако ће у Горскоме вијенцу војвода  Драшко жалити што су Млеци «домамили» и «похватали»:

јадну нашу браћу соколове

Далматинце и храбре Хрвате (Горски вијенац, 70).

Баш као што ће у писму Осман-паши Скопљаку «Бошњаке» назвати браћом, тако ће ево у Горском вијенцу Његош браћом сматрати и Хрвате.  Да Његош Хрвате сматра дијелом нашега, српскога рода и народа,  чак више од наведене Драшкове изјаве потврђују ријечи игумана Стефана, изречене   при крају Горскога вијенца, гдје он

каже: «Хоћу спомен да чиним душама/ витезовах нашега народа», којима ће, због истраге потурица «данас најмилије бити / од Косова нигда као данас».  Списак тих историјских  личности, како је то уочио  М. Обен (2013:276), може послужити као  добар  критеријум  омеђења Његошевога  «нашега» илити  «српскога рода и племена». На датоме мјесту Горског  вијенца игуман Стефан, наиме, евоцира успомену на сљедеће знамените личности «српскога рода и племена»:

 

непобједног младога Душана,

Обилића, Кастриота Ђура,

Зриновића, Ивана, Милана,

Страхинића, Рељу Крилатога,

Црновића Ива и Уроша,

Цмиљанића, војводу Момчила,

Јанковића, девет Југовићах

и Новака  поради халака,

и остале наше витезове. (Горски вијенац, 124-125)

На игумановом списку, како се види, од српских јунака што потпадају под Вукове Србе грчкога закона,  ту су цар Душан, и косовски јунаци Милош Обилић, Иван Косанчић, Милан Топлица, Страхињић Бана и деветорица Југовића, затим легендарни јунаци српских народних пјесама из различитих српских крајева – Црне Горе, Далмације, Босне:   Иван-бег Црнојевић и брат му Урош,  војвода Момчило,  Илија Смиљанић, Стојан Јанковић,  Реља Крилатица и старина Новак.  Уз те се јунаке на игумановом списку налазе и двојица оних који не потпадају под Вукове Србе грчкога закона: албански  кнез Ђорђа Кастриот Скендербег и хрватски бан Никола Зрињски.

Присуство Ђорђа Кастриота Скендербега на игумановом списку може се, како то закључује и М. Обен, објаснити његовим  родбинским везама са српским  племством, будући да му је «мајка, Воислава, била Српкиња», а и «Стефан Црнојевић, Иван-бегов отац, био је зет Скендербегов», па није никакво чудо што Његош,  «у Лажном цару Шћепану Малом, говори о Скендербегу више као о Србину него као о Албанцу» (Обен 2013:277).

«Присуство Николе Зрињског у списку игумана Стефана не може се пак објаснити некаквим родбинским везама између Црногораца и хрватског бана. Јуначка погибија Николе Зрињског при опсади Сигета 1566. имала је великог одјека. Славиле су је народне песме, а Андрија Качић-Миошић јој је посветио једну од најдужих песама своје збирке.  Доба Илирског покрета створило је од Зрињског, у Хрватској, националног јунака. Народне песме, Качић-Миошић, па чак и илирска поезија називају га, као и Горски вијенац, Зриновић. Игуман Стефан наводи Зрињског на четвртом месту, одмах после Душана, Обилића и Скендербега. Он, дакле, заузима почасно место у томе списку» (Обен 2013:277). Укључујући Николу Зринског у «витезове нашега народа»,  Његош заправо омеђује српски народ границама српскога језика. Он под тим народом подразумијева Вукове Србе сва три вјерозакона: и Србе православце, и Србе римокатолике и Србе мухамеданце (муслимане). На основу наведеног није тешко закључити да се код Његоша –  исто  као и код Вука – језик,  а не вјера,  јавља јединим национално идентитетским критеријумом, односно јединим критеријумом који национално обједињује све Србе. Друкчије речено, код Његоша се баш као и код Вука идеја о јединству народа заснива на језику као основном етноидентитетском критеријуму.

2.3. А шта Његош сматра српским  језиком? Управо штокавски  дијалекат као основицу Вуковог српског књижевног језика. То Његош експлицитно наводи у већ помињаној пјесми  «Поздрав роду на ново љето», односно «Поздрав роду: Из Беча 1847», и то стиховима:

Лепо, липо, лјепо и лијепо

било, бјело, бело и бијело –

листићи су једнога цвијета,

у пупољ се један одњихали. (Пјесме, 174, 240)

Наводећи различите изговоре штокавског дијалекта  – и то екавски (лепо, бело), икавски (липо, било)  и два ијекавска (лијепо, лјепо,  бијело, бјело) – као диференцијалне дијалекатске црте унутар штокавског нарјечја, Његош – слиједећи Вука – српским језиком сматра сав штокавски дијалекат. Будући да је, како смо видјели, и код Његоша  језик темељни национално идентитетски критеријум, логично слиједи закључак  да је Његош, попут Вука, Србима такође сматрао све оне који говоре српским језиком, тј. све штокавце.

Послије наведених стихова у верзији пјесме насловљеној «Поздрав роду: Из Беча 1847» слиједе стихови:

Вријеме је мајсторско решето,

пречистиће оно ове ствари. (Пјесме, 240)

Ти Његошеви стихови као да антиципирају  Вуков приједлог  рјешења  изговорног штокавског «шаренила» датог у знаменитом «Књижевном договору» из Беча 1850. године, гдје се у тачки првој  каже да су потписници «једногласице признали, да не ваља мијешајући нарјечја градити ново, којега у народу нема, него да је боље од народнијех нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик»,  а у тачки другој: «једногласице смо признали, да је најправије и најбоље примити јужно нарјечје да буде књижевно» (Караџић 1969: 229).

Као да је Његош ставом  да ће вријеме «пречистити ове ствари», самом чињеницом да је навео обје књижевне  варијанте јужнога изговора (јекавску и ијекавску) имплицитно  дао предност  јужноме нарјечју, баш као што су     потписници    Бечког  књижевног  договора сматрали  да је потребно у књижевном језику уједначити  изговорну неподударност, и  предложили  да се то учини  избором  јужнога  нарјечја.

3. Тако се Његош имплицитно датом предности јужноме нарјечју сагласно нашао на путу Вукових тада још  необзнањених идеја о рјешењима изговорне неуједначености српског књижевног језика. Баш као што је, како смо видјели, био потпуно сагласан с Вуковим идејама о обиму српскога језика и његовом национално идентитетском  карактеру, као и у томе да критеријум «вјерозакона» не смије бити критеријум националне диференцијације српског народа.

Још у једном, врло битном питању, Његош се слагао с Вуком. А то је однос и конкретна подршка  Вуковој ортографској  реформи. Познато је, наиме, да  је Његош у у штампарији Јерменског манастира 1850. штампао књижицу Кула Ђуришића и Чардак Алексића 1847. године у Бечу – новим, Вуковим правописом (Пјесме, 329), као и то да је тршћански трговац Андрија Стојковић 1851. године Његошевог  Лажног  цара Шћепана Малог штампао такође – Вуковим правописом. (Шћепан Мали, 282). Ако се зна да је Вукова правописна реформа у Србији званично прихваћена тек 1868. године, дакле четири године послије Вукове смрти, може се само претпоставити колики је значај имала чињеница да је Његош нека од својих  дјела на готово двадесет година раније штампао Вуковим правописом. Све то показује да је Његош био не само сагласан с Вуковим идејама српскога књижевног језика, него је те идеје проводио у живот,  конкретно их  подржавајући.  Из тих разлога Његош се мора сматрати једним од најзначајнијих не само поборника него и «верификатора» Вуковог српског књижевног језика.  

 

И з в о р и

Пјесме –  П. П. Његош, Пјесме, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, V  издање,  Књига прва, Београд: Просвета, Цетиње: Обод, 1977.

Горски вијенац – П. П. Његош, Горски вијенац – Луча микрокозма, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, V  издање,  Књига трећа, Београд: Просвета, Цетиње: Обод, 1977.

Шћепан Мали –  П. П. Његош, Шћепан Мали – Проза – Преводи, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, V  издање,  Књига четврта, Београд: Просвета, Цетиње: Обод, 1977.

Писма –  П.П.  Његош, Изабрана писма, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, V издање, Књига шеста, Београд: Просвета, Цетиње: Обод, 1977.

 

Л и т е р а т у р а

Караџић 1969: Вук Стеф. Караџић, «Књижевни договор», у: О језику и књижевности, (изабрани списи), Београд: Просвета, 1969, 229-231.

Караџић 1977: Вук Стеф. Караџић, «Срби сви и свуда», у: Срби и њихов језик: хрестоматија, приредио Петар Милосављевић, Приштина: Народна и универзитетска библиотека, 1997, 125-141.

Караџић 1997а: Вук Стеф. Караџић, «Срби и Хрвати», у: Срби и њихов језик: хрестоматија, приредио Петар Милосављевић, Приштина: Народна и универзитетска библиотека, 1997, 146-149.

Караџић 1997б: Вук Стеф. Караџић, «Очитовање», у: Срби и њихов језик: хрестоматија, приредио Петар Милосављевић, Приштина: Народна и универзитетска библиотека, 1997, 150.

Ковачевић 1999:  Милош  Ковачевић, У одбрану језика српскога – и даље, Београд: Требник, 1999.

Маркуш (ур.) 2011: Црногорски идентитет: Зборник докумената о језику, народу и вјери, приредио Јован Б. Маркуш,  Подгорица: ИИЦ Народне странке, ИИЦ Народне странке, Народна мисао, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори,  2011.

Маројевић 2000:  Радмило Маројевић, «Мркаљ, Вук и Његош – три темеља српског књижевног језика», у: Српски језик данас, Београд: ЗИПС, Српска радикална странка, 2000, 296-306.

Обен 2013: Мишел Обен, «Горски вијенац», у: Књига о Његошу, избор Мило Ломпар, Београд: СКЗ, 2013, 204-284.

Поповић 2013: Миодраг Поповић, «Комично-трагични колоплет», у: Књига о Његошу, избор Мило Ломпар, Београд: СКЗ, 2013, 329-352.

 

 

[1] Исту идеју Његош ће изнијети и у Горском вијенцу, ријечима игумана Стефана:

Шта је Босна и по Арбаније?

Ваша браћа од оца и мајке  (Горски вијенац, 109).