Познато је да је «стих  специфично организован не само ритмички и звучно него и синтаксички [и] интонационо. За разлику од слободног рашчлањивања текста у прози, у стиху се синтакса и интонација прилагођавају метричко-ритмичкој структури. Као ритмичка јединица, стих тежи да буде и синтаксичка јединица. Отуда обично садржи било целу реченицу било синтагму» (Ружић 2008: 180). При том се интонациона структура стиха може,  али и не мора,  подударати са интонационом структуром реченице. Према Сергеју Карцевском, постоје два општа типа стиховне интонације: «затегнута интонација или антикаденца и опуштена интонација или каденца. Обе, међутим, настају из двојствене природе полукаденце, која се манифестује у тренутку кад се интонациони ток колеба између заустављања и настављања исказа. Инсистирање на опуштању води  каденци, а на затегнутости (уз повишење тона) – антикаденци» (Ружић 2008:181).  Будући да ниједна пјесма не може представљати интонационо незавршену цјелину, тј. цјелину у којој се интонациони ток «не зауставља», лако је закључити да пјесма која има једну  каденцу мора имати синтаксичку структуру реченице или исказа. А ако је каденца опуштена интонација, која подразумијева заустављање интонационог тока, чему је у комуникативном језику пандан реченица, може се претпоставити да се у структури сваке пјесме мора оваплотити структура најмање једне реченице као исказа. То заправо значи да се успоставља изоморфност синтаксичко-интонационе структуре реченице са  дијелом пјесме или пак с пјесмом у цјелини.  Синтаксичко-интонациона изоморфност пјесме у цјелини са реченицом  као исказом   подразумијева да таква пјесма,  без обзира на број стихова, има само једну каденцу, тј. да је интонационо еквивалентна поликлаузалној,  по правилу вишеструкосложеној реченици. Кад је пак у питању синтаксичко-интонациона изоморфност реченице као исказа и дијела пјесме, она се може успостављати између реченице и једнога или више стихова унутар строфе, односно између реченице и једне или више строфа (као низа стихова) унутар пјесме, с тим да то не може бити међуоднос једне реченице и свих строфа, јер тај међуоднос искључује компоненте пјесме,  подразумијевајући суоднос с пјесмом у цјелини.

У анализи поезије Петра Пајића овдје нас неће  интересовати међуоднос реченице и појединачнога стиха, него међуоднос монопредикатске или полипредикатске реченице као интонационо заокруженог исказа и  најмање строфе  као интонационо заокруженог (каденцом завршеног)  низа стихова. Друкчије речено, интересује нас синтаксичка изоморфност структуре реченице и структуре строфе. Ако је пјесма «монострофна», онда су са реченицом  структурно изоморфне не строфе (јер их нема) него пјесма у цјелини.

Али прије него што пређемо на анализу еквивалентности структуре реченице са структуром строфе или пјесме у цјелини, неопходно је указати на разлику између два значења термина реченица: између реченице као граматичке, боље  рећи граматикализоване, апстрактне, па сљедствено  псеудокомуникативне јединице, и реченице као комуникативне јединице, као јединице којом се у комуникацији  преноси  потпуна информација. Као граматичка јединица реченица је увијек предикативна јединица, јединица чији је нужни конституент предикат изражен личним глаголским обликом, јер је само лични глаголски облик носилац предикативности (времена, лица и начина). Према броју личних глаголских облика у свом саставу граматичке се реченице дијеле на монопредикатске или просте реченице и полипредикатске или сложене реченице. Сложене се реченице при том – на основу (не)равноправности структурног статуса предикатских јединица у њиховом саставу, које се као конститутивни дијелови сложене реченице зову клаузама – дијеле на координиране или независносложене (у којима клаузе имају равноправан структурни статус)  и субординиране или зависносложене (у којима клаузе структурно стоје у хијерархијски неравноправном односу).

Све те и просте и сложене реченице употријебљене у комуникацији јесу комуникативне реченице или искази – и оне по својој комуникативној функцији могу бити или обавјештајне, или упитне или екскламативне (узвичне). Исказ је, дакле, свака у комуникацији употријебљена предикатска реченица. Али не преносе се обавијести само предикатским јединицама, него и непредикатским (нпр. Пожар! Ватра! Ниоткуд гласа. Ево аутобуса. И сл.). Непредикатске јединице којима се преноси обавијест такође су искази. Тако су искази шири појам  од реченице: свака граматичка реченица употријебљена у комуникацији постаје исказ, док сваки исказ нема статус граматичке реченице (сви искази без личног глаголског облика у свом саставу нису реченице). Све наведено показује да се граматичка или граматикализована реченица освјетљава и класификује према друкчијим критеријумима од исказа као комуникативне реченице.

Та нам је чињеница врло битна када говоримо о синтаксичко-интонационој изоморфности  реченице и (дијелова) пјесме. Будући да је за типологију исказа битан само њихов комуникативни циљ –  обавјештење, питање, и/или став говорника према садржају исказа –   док тај циљ губи готово саваку важност у пјесничкој структуру, у анализи поезије Петра Пајића у суоднос ћемо стављати само еквивалентност  структурног устројства реченичних исказа (дакле,  граматичких реченица као конституената пјесме)  и саме пјесме или најмање једне њене строфе. Циљ нам је заправо да покажемо како структурна доминанта цијеле пјесме може бити принцип устројства  једне од трију структурних типова граматичких (граматикализованих) реченица: а) монопредикатске  или просте реченице, и б) полипредикатске, било  б1) координиране, било в) субординиране реченице.

Циљ нам је, заправо,  да покажемо у чему се огледа структурну инваријантност а у чему структурна варијантност  датих реченица као комуникативних и као поетских јединица. Из пјесничког опуса Петра Пајића изабрали смо само три пјесме као  репрезентанте трију синтаксичких модела реченица – 1. пјесму Ах, тако би се радо за модел просте реченице, затим 2. пјесму Нити гоничи северних стада као другу од пјесама што чине троделну песму Север за модел координиране конструкције (синтагме и/или реченице), и 3. пјесму Заклетва за модел зависносложене (субординиране) реченице. Три различита структурна модела реченица представљају структурно-творбене доминанте трију наведених Пајићевих пјесама. Наведене пјесме нисмо изабрали само зато што репрезентују три различита начина синтаксичког устројства реченице, односно реченичног исказа, него и зато што репрезентују и тематске доминанте Пајићеве поезије.

Књижевни критичари су, наиме, сагласни у мишљењу да је «Петар Пајић  песник воде и њених ледених кристала» (Ракитић 2014: 7), да се «интуитивна космогонија коју срећемо у поезији Петра Пајића  и заснива на симболичком потенцијалу воде, само што је тај потенцијал код њега повезан и са симболиком севера, леда, зиме, односно свега онога што улази у склоп ‘зимског солстиција’. Примера ради,  у троделној песми ‘Север’» (Микић 2014:XXI). Управо «у песмама о снегу, леду и белини, Петар Пајић се српског неосимболизма дотакао – на свој начин. Белина је, у литератури, и много пре Пајићевог приноса стекла место и симболику нечега довршеног и довршног, истовремено смирујуће жељеног и нежељено језног. Белина је алфа и омега, прво и последње, између та два пола је живот» (Јагличић 2011: 65). Та Пајићева самосвојност у оквиру српског неосимболизма добро се уочава баш у тродјелоној пјесми Север, која «наставља са описима негостољубивих северних предела и завршава констатацијом да чистота севера, последица његове нетакнутости и одвојености од света истовремено јесте и последица његове заробљености и неслободе» (Гвозденовић 2011: 172-173). Средишња пјесма из тродјелне Пајићеве пјесме Север, што смо је овдје изабрали за анализу, тако на најбољи начин репрезентује и неосимболистичко суштаство Пајићеве поезије у цјелини. Права и трећа изабрана Пајићева пјесма припадају другом ништа мање битном тематском кругу Пајићеве поезије – оне се репрезентант  љубавне Пајићеве поезије. «Мада чиста поезија не постоји, постоје чисте љубави. Песме ‘Веровање’, ‘Један дан’, ‘Душа љубави’, ‘Једно име’ и ‘Заклетва’ баш о томе певају. Миљковић је некада кроз стихове вапио: ‘дај ми снаге да непорочно љубим…’ Пајић је  за такву љубав имао довољно снаге, и више од тога, он се њеним посредством бранио од несавршенства света» (Ивановић 2011: 153).

Три за анализу издвојене Пајићеве пјесме тако на неки начин уједињују двије доминантне карактеристике његове поезије:  структурну и тематску. Будући да нас овдје интересује структурно устројство реченице као основ устројства пјесме у цјелини, у анализи ћемо кренути од пјесме што оваплоћује устројство  просте  као структурно најједноставније реченице, преко независносложене као структурно сложеније реченице, до зависносложене као структурно најсложеније реченице.

Кренућемо од пјесме-реченице Ах, тако би се радо, која у цјелини гласи:

Ах,

тако бих се радо,

опет,

свађао са њом! (Пајић 2004:63; 2014:132; 2015:98)

 

Ова четворостишна Пајићева пјесма представља у стихове «разврстане»  компоненте просте (моносубјекатске)  екскламативне реченице: Ах, тако бих се радо опет свађао са њом!

Први стих сведен је на узвик «Ах», коме је  овдје од рјечничких значења[1] најближе значење  бола и жалости, а заправо значење «евокације сјете». Тај узвик представља чисту експресију, која се без «припомоћи» преосталог дијела пјесме и не може спецификовати. А на основу  суодноса узвика и преостатка пјесме може се закључити да употребом наведеног узвика пјесник призива прошлу (минулу) «радост дружења са њом». Да је у питању   прошла «радост», указује нам сам  прилог «радо» из другог стиха, а да је она нереференцијално представљена, тј. да је у питању њена прошла поновљивост (односно несводљивост на јединaчни, референцијални контекст) указује   фреквенцијски временски прилог «опет», који је у пјесми  двоструко наглашен: најприје тиме што је издвојен у посебан стих, а потом што је  и интонационо наглашен, јер је са обје стране омеђен запетама, што га чини синтаксичко-стилистички осамостаљеним   реченичним  чланом,  који самим тим постаје стилистички маркиран у синтаксичко-семантичкој структури  реченице.[2] На нереференцијалност евокативних ситуација  радости упућује и потенцијал у  предикату реченице: бих се свађао. Избор самога глагола у потенцијалу, међутим, као да противурјечи семантици «призивања радости». «Свађање» је, наиме, прије негација неголи потврда радости, па макар она била и прошла, прије одраз и потврда непријатних неголи пријатних (о)сјећања, прије упућивање на оно  што човјек жели заборавити него на оно чему  се с радошћу жели вратити.  Пјесма је,  међутим,  семантички структурисана на принципу парадокса (в. Ковачевић 2012:199) –  чежња и недостајање толико су јаки да је и «свађа с њом» показатељ љубави, «срећа» а не туга»,  зато што се у сјећању враћа ОНА. А свако сјећање на њу упућује на  «радост прошлости». И то само пјесникову. Ње више нема, као ни љубави која се евоцира, а дио те љубави бијаху и «свађе». То пјесник   посебно наглашава  употребом  личне замјенице којом се на њу упућује, а то је замјеница трећега, а не другога лица. Пјесник, наиме,  не каже «тако бих се радо, опет,  свађао са ТОБОМ», него «са ЊОМ». Тиме као да сугерише иреалност жеље, немогућност  враћања прошлог. Ње нема чак ни као потенцијалног саговорника, ни као оног коме се он обраћа у сјећању, него само као оног за кога је везано сјећање, као предмета сјећања, као суштине прошле неповративе, а жељене прошлости, односно итеративних ситуација што чине садржај призивања. (Ковачевић 2012:199).

Ова синтаксички монореченична пјесма – заправо је двоисказна, с наглашеном поетском функцијом. У пјесми се, наиме, реализују два исказа, један узвични непредикатски (ах), који у интонационој структури има вриједност антикаденце, отварачке интонације, а  који и на кохезионо-кохеренцијском плану има катафоричку структурну улогу: дати узвик  као да захтијева «експликацију» садржаја «сјетне евокације», што се и остварује структуром реченице-исказа коју чини преостали дио пјесме. Узвични исказ не само да има структурну отварачку улогу, него захтијева и активирање принципа «поетске функције»: захтијева да му тај експликативни  дио буде  интонационо еквивалентан, да буде узвичан, само сад не у функцији узвичне отварачке антикаденце, него у функцији узвичне затварачке каденце[3]. Кохезиону улогу узвичног иницијалног исказа, подржава и распоред глаголских компонената  потенцијала: помоћни глагол (бих) смјештен је у други стих, а пунозначни  глагол (свађати се)  као морфолошки комплемент у посљедњи, четврти стих, док је између тих нужно комплементарних дијелова потенцијала у посебном, трећем стиху  смјештен интонационо полуосамостаљен, полукаденцама «омеђен», у функцији синтаксичко-стилистички  осамостаљене јединице,  прилог «опет»  као најексплицитнији показатељ нереферентности призване и у жељи очито иреалне «ситуације» –   с   ЊОМ као разлогом  евокације и готово иреалне могућности понављања евоцираног садржаја.

Друга пјесма што смо је изабрали за анализу, друга од пјесама из «тродјелне» пјесме Север,  на још бољи начин показује како се принцип синтаксичке структуре просте проширене и независносложене комуникативне  реченице у пјесми нужно подређује  принципу поетске функције. Или друкчије речено, како комуникативно-синтаксичко устројство просте проширене и независносложене реченице као структурна основа бива осложњено поетском функцијом чија  «предоминираност» то устројсво ставља у други план намећући му за доминантне не карактеристике  комуникативне него  поетске функције језика:

Нити гоничи северних стада,

нити копачи горућих руда,

нико не прође још овуда,

кроз бели пакао који влада.

 

Нити стражари у потери,

нити убице које беже,

нити ловци да вешто мреже

разапну овде за дивље звери.

 

Нити мудре, одважне вође,

нити војници срчани, смели,

нико не дотаче предео бели,

нико до севера не дође. (Пајић 2004:17; 2014:38; 2015:56)

Пјесма је, како се види изострофна: састоји се од три катренске строфе. Али није изосилабична, јер јој стихови нису изометрични, будући да је чини седам деветерачких, четири десетерачка, и један једанестерачки стих ( и то овим редом: I строфа: 10/10/9/9; II строфа: 9/9/9/10, и III строфа: 9/10/11/9). Све строфе карактерише и истоврсна рима не само по дистрибуцији, него и по роду – у питању је обгрљена (abba// cddc// effe) увијек  женска отворена рима (нпр. у I строфи: стада / руда/овуда/влада).  Структурна еквивалентност строфа, и дистрибуцијска и родна еквивалентност риме – нису једнине потврде еквивалентности као структурног начела поетске функције језика. Будући да  «поетска функција пројектује принцип еквивалентности из осе селекције у осу комбинације», она ту «еквивалентност уздиже до конститутивног начела секвенце» (Јакобсон 1966:296). А еквивалентност је најбитнија иманентна особина  свакога стиха, јер је он «говорна јединица која је по звучној потенцији еквивалентна другим говорним јединицама истог ритмичког склопа» (Којен 1996:6).

У  наведеној Пајићевој  пјесми  принцип  еквивалентности структурна је подлога како устројства стихова, тако и устројства строфа и пјесме у цјелини. Принцип еквивалентности самоочигледно потврђују римовани завршеци стихова,   али и анафоричко структурисање почетака стихова. Од дванаест стихова трију катрена што чине пјесму  само два нису анафорична – њихови почеци не подударају се с почецима неког другог стиха у пјесми (и то завршни стихови прве и друге строфе, дакле: четврти и осми). Прва два стиха прве строфе и почетна три стиха друге строфе почињу истом лексемом – координираним копулативним (саставним) везником нити. Ријеч је, дакле, о полисиндетској анафори. Сва четири стиха треће строфе анафорски су структурисана – и то прва два обједињује везничка анафора (полисиндетски реализовано  нити), а друга два повезује невезничка  замјеничка анафора (нико). То завршно анафорско нико свој еквивалент налази и у трећем стиху прве строфе, тако да као «разасута анафора» има кохезивну улогу у пјесми као цјелини.

И управо се из  суодносу анафорских нити-стихова  и  нико-стихова  «ишчитава»  еквивалентност реченичног устројства што стоји у подлози поетске структуре пјесме – и то не само пјесме у цјелини, него и стихова и строфа као њених  конститутивних елемената. Нити је, општепознато је, копулативни везник – везник што је истовремено и везник и реченични негатор, будући да одриче садржај јединице на чијем почетку стоји. А може стајати на почетку сваке од јединица доведених у независни однос (ситаксема, синтагми или клауза), па и прве, само што испред прве од тих координираних јединица он нема везничку функцију него само функцију интензификаторске партикуле   која нужно условљава  најмање двокомпонентни  полисиндет. Такав полисиндет с везником нити у структурисању координираних субјекатских синтагми остварује Петар Пајић у овој пјесми, и то у све три њене строфе. Па кренимо од прве строфе:

Нити гоничи северних стада,

нити копачи горућих руда,

нико не прође још овуда,

кроз бели пакао који влада.

У прва два полисиндатска стиха везником нити у координирани однос доведени су граматички субјекти изражени именичким синтагмама (гоничи северних стада; копачи горућих руда). У трећем стиху граматички субјекат изражен је одричном замјеницом нико. И управо се  на  семантичком  суодносу  та три субјекта – прва два изражена именицама у саставу   координиране усложњене супстантивне синтагме (нити гоничи северних стада/ нити   копачи горућих руда)  и трећег израженог одричном замјеницом нико – темељи и кохезиона и кохеренцијска структура независносложене реченице као синтаксичко-интонационе подлоге цијеле строфе. Наиме,  множински субјекти првих двају стихова (гоничи и копачи) као индивидуализоване групе сучељавају се граматички сингуларном субјекту нико, који је заправо универзални одрични квантификатор (супсумира сваког појединца без изузетка). Тако се заправо множински индивидуализовани субјекти послужили као основ за универзално уопштавање – оно што важи за њих важи за све људе без изузетка. На тај начин  је у  семантичком структурисању строфе оваплоћен метод индуктивног закључивања – на основу одређеног броја ентитета који дијеле исту особину закључује се на све ентитете.  Строфа је,  дакле,  структурисана према начелу епифонемског поетског дискурса.  «А епифонемски дискурси структурирани су по принципу индуктивног закључивања. Говор о конкретном завршава се општим» (Ковачевић 1998:68).
Још очигледнију епифонемску поетску структуру има посљедња строфа пјесме:

Нити мудре, одважне вође,

нити војници срчани, смели,

нико не дотаче предео бели,

нико до севера не дође.

Готово да је ова строфа структурно изоморфна са првом. И овдје се предикатом изражене особине  конкретизованих, актуелизованих   група  појединаца – вође и војници – уопштавају, приписују се безизузетно  свим људима . Разлика између ове и прве строфе прије свега је у томе што је прва строфа, ако се  посматра из перспективе структурисања независносложене реченице – монопредикатска, док је ова двопредикатска. У првој је независни копулативни однос у првим двама стиховима остварен између координираних субјекатских  синтагми, па су тим стиховима структурно изоморфна  и прва два стиха посљедње строфе, у којим се такође у координирани полисиндетски однос доводе два именичком синтагмом изражена субјекта. Али структурне изоморфности нема између двају  завршних  стихова  прве и посљедње строфе. У трећем, претпосљедњем стиху прве строфе – нико не прође још овуда –  колико год је значајан почетни замјенички универзални  одрични  квантификатор  као показатељ  епифоничког семантичког структурисања строфе, толико је за њено семантичко «заокружење», њену семантичку потпуност значајан и мјесни замјенички прилог овуда катафорски употријебљен  у финалној позицији стиха.  Катафорски употријебљен, дати прилог тражи експликацију «мјесног садржаја», а тај се садржај експлицира  посљедњим стихом: кроз бели пакао који влада.  Управо тај бели пакао успоставља семантичку везу између свих уопштавајућих стихова: он идентификује садржај катафорског прилога трећега стиха прве строфе, а проналази семантичке пандане (еквиваленте) у оба завршна стиха пјесме – у којима се бели пакао у претпосљедњем стиху преименује у  предео бели, да би се у завршном стиху он добио именско именовање –  север. Вјероватно је та конкретизација недоступног «белопакленог» и далеког сјеверног  простора и разлог што се у завршној строфи пјесме реализују четири паралелизма: полисиндет везника нити, редупликација двају координираних множинских граматичких субјеката, анафора двају одричним квантификаторима изражених субјеката, као и архисемска реитерација  семантички блискозначних   јединица како за означавање мјесног адлативног циља – предео бели и север, тако и за означавање глаголских садржаја  у предикатима независних клауза – не дотаче и не дође.     Тако су прва и посљедња строфа умрежене низом еквивалентних и формалних  и семантичких  компонената, што пјесму чини и кохезионо и кохеренцијски врло чврстом цјелином.

Остаје, међутим, да се објасни још и статус средње, друге строфе:

Нити стражари у потери,

нити убице које беже,

нити ловци да вешто мреже

разапну овде за дивље звери.

Она је попут прве и посљедње реализована као интонацијски заокружена цјелина, будући да се завршава тачком као показатељем изјавне (обавјештајне) интонације. Ова је строфа, међутим,  без предикатског «упоришта». Она заправо сва, без обзира што у свом саставу има двије предикатске зависне клаузе (које беже и да вешто мреже разапну овде за дивље звери), представља координацијску субјекатску синтагму. У саставни координацијски однос доведени су полисиндетски повезани субјекти (нити стражари, нити убице,  нити ловци) детерминисани атрибутима израженим или предлошко-падежном конструкцијом (стражари у потери) или пак зависним клаузама, атрибутском (убице које беже) и финалном (ловци да вешто мреже/ разапну овде за дивље звери = ловци за вешто разапињање мрежа за дивље звери). На тај начин цијела строфа има  структуру усложњене тросубјекатске координиране синтагме (нити стражари, нити убице, нити ловци). Тај «трокоординирани» субјекат нема у датој строфи свог предиката. А у цијелој пјесми само су три предиката – у првој строфи не прође, а у посљедњој не дотаче и не дође. И сва та три предиката конгруирају не са субјектима из координиране полисиндетске синтагме,  него са одричном замјеницом нико у функцији универзалног одричног квантификатора. Тек преко тог замјеничког субјекта (нико) као «посредника» именички координирани множински субјекти у првој и посљедњој строфи успостављају граматичку и семантичку везу са предикатом. Значење координираних именичких субјеката   супсумирано је под значење  одричног универзалног  квантификатора, из чега нужно происходи да оно што се предикатом приписује универзалном квантификатору нужно важи и за његове супсумиране компоненте.  Или друкчије речено, оно што важи за уопштени замјенички субјекат, важи и за пода њ супсумиране конкретизоване именичке субјекте.

Будући да у другој строфи нема ни предиката независне реченице, а нема ни универзалног квантификатора – координирани субјекти,  да би успоставили однос с предикатом,  морају се  подвести под садржај  једног  од универзалних квантификатора – или оног у првој строфи (нико не прође), или  једног од она два или  пак оба у посљедњој строфи (нико не дотаче; нико не дође). Ако се «изводе» из универзалног квантификатора из трећег стиха прве строфе, онда друга строфа оваплоћује принцип епифонемско-ентимемског поетског структурисања. Јер,   универзалним се одричном  квантификатором   нико уопштава значење координираних субјеката из претходећих му стихова, али му се и потврђује значење у координираним слиједећим стиховима друге строфе. Дакле, у том се квантификатору епифонемски конкретно подводи под опште, а ентимемски «опште се потврђује у конкретном» (Ковачевић 1998:65).

Ако се пак значење координираних субјеката друге строфе подводи под значење универзалних одричних квантификатора у посљедњим двама стиховима пјесме, онда је цијела пјесма структурисана у два епифонемска поетска дискурса, од којих се један исцрпљује у структури прве строфе, а други уједињује структуру друге и треће строфе.

Вјероватније је,  међутим, да је Пајић медијалној  «беспредикатској» координираној  конструкцији намијенио двоструку логичкосемантичку везу –  и са нико из прве и са  нико из посљедње строфе. Тако координирана четворостишна субјекатска конструкције што представља структуру друге строфе служи и као ентимемски дио претходећег и као епифонемски дио слиједећег универзалног одричног квантификатора и његовог предиката. На тај начин цијела пјесма представља мрежу кохезионо-кохеренцијских елемената која подразумијева индуктивно и дедуктивно (епифонемско и ентимемско) структурисање поетског текста. Цијела  пјесма тако представља једну текстостилему остварену  вишеструком реализацијом различитих  синтаксичких  и семантичких компонената, с тим да је њена структурна подлога модел независносложене конструкције – синтагме и/или  реченице.

Трећа пјесма што смо је издвојили за анализу за структурну подлогу има реченичну схему или  модел зависносложене реченице. Ријеч  је о Пајићевој  пјесми Заклетва:

Кад на вешала стане живот голи,

у последњем часу, кад ме све заболи,

кад ме сви презру, високи, охоли,

ти веруј у мене  и тада ме воли.

 

Када нестанем, несрећа ме сколи,

кад ме позову црни апостоли,

кад не буде никог да за мене моли,

ти веруј у мене, две-три сузе проли.

 

Када ми судбина најтеже дозволи,

када ме тама потпуно опколи,

кад ме под своје узму сви ђаволи,

ти веруј у мене, ти свему одоли. (Пајић 2004:52; 2014:62; 2015:93)

 

Пјесма је, као што се види, изострофична: чине је три катрена. Пјесма,  међутим,  није изосилабична, будући да стихови ниједне од строфа, па сљедствено ни пјесме у цјелини нису изометрични. Ако није изометрична, пјесма је двометрична, јер се у њој смјењују само два типа стиха: једанаестерци и дванаестерци. Они су чак бројчано подударни: шет је једанаестерачких, а шест дванаестерачких стихова. Распоред тих стихова унутар строфа извршен је према  принципима римованих паралелизама, тј. према дистрибуционим  критеријумима   риме: у првој строфи једанаестреци и дванаестрци  се преплићу према принципу укрштене риме (први и трећи стих  су једанаестерци, а други и четврти дванаестерци); у другој строфи они се смјењују према принципу парне риме (први и други стих су једанаестерци, а трећи и четврти дванаестерци), док се у трећој строфи комбинују према принципу обгрљене риме (први и четврти су дванаестерци, а други и трећи једанаестерци). У таквом преплитању испоштован је још један врло битан паралелизам: завршни стих сваког од катрена је хомометричан – дванаестерачки је, и то не случајно, јер ти стихови у структури пјесме имају улогу својеврсног рефрена, а уз то су, како ћемо видјети, истоврсни и по томе типу клаузе који имају у структури зависносложене реченице која је моделска подлога строфе.   Типови  алтернација  хомометричких стихова унутар строфа  показује да у  структурисању строфа доминира поетска функција. А доминација поетске функције посебно посебно је видљива у типу римовања. Ова Пајићева пјесма је, наиме,  моноримна, јер се сви стихови завршавају хомоформном  женском отвореном римом –оли (уп.: голи / заболи/ охоли/ воли // сколи/ апостоли/ моли/ проли // дозволи/ опколи/ ђаволи/одоли).  Подударност завршетака стихова налази свој пандан (еквивалент)   у подударности  почетака стихова. На почетку осам од дванаест стихова долази везничка анафора –  кад(а). Тако као да моноримни завршетак стихова паралелизам проналази у почецима стихова с  доминантном  монолексичком анафором, с анафорички употријебљеним временским везником кад(а). Тај временски везник није, међутим, једина лексема с анафоричком функцијом у пјесми – такву улогу има и замјеница ти  којом почиње сваки од трију завршних катренских стихова пјесме. Тако су сви стихови сем једнога (дугога) анафорички повезани – или  правом анафорском употребом везника кад(а), или пак «разасутом», рефренском анафором замјенице ти.

А управо та  два типа  анафоре (контактна везничка  и дистантна замјеничка) одражавају синтаксички модел реченице који стоји у подлози поетског структурисања стихова и строфа ове Пајићеве пјесме. Посматране из перспективе синтаксичког устројства сложене реченице, све три строфе ове Пајићеве пјесме оваплоћују исти модел творбе зависносложене реченице, и то оне вишеструкосложене. Наиме, свака од строфа, посматрана из перспективе реченичног модела, представља једну зависносложену временску реченицу коју чине по три временске зависне клаузе изражене првим трима стиховима строфе, и главну клаузу изражену четвртим готово рефренским стихом строфе. Три строфе  заправо су изражене трима вишеструкосложеним  временским  реченицама. Друга и трећа строфа структурно су потпуно изоморфне: прва три стиха представљају три зависне временске кад(а)-клаузе, док четврти стих има статус основне или главне клаузе. Строфе, дакле, одражавају синтаксичку структуру зависносложене временске реченице, с инверзивном реализацијом зависних кад-клауза. Обим и структура кад-клаузе најчешће се, али не и нужно,  подудара с обимом и структуром једнога стиха. Изузетак чите три стиха: први и трећи стих друге строфе и други стих прве строфе. Први стих друге строфе је, наиме,  двоклаузалан –  Када нестанем, несрећа ме сколи –  и одражава синтаксичко начело координације субординације:  двије истородне временске кад-клаузе с редукцијом везника испред друге  ступају у  координирану јукстапонирану везу (уп.: Када нестанем и када ме несрећа сколи →  Када нестанем, несрећа ме сколи). И трећи стих друге строфе такође је двоклузалан, с тим да он за подлогу има устројство   једнострукосложене зависне реченице  структурно затвореног типа: кад не буде никог да за мене моли. Као што се види, зависној  намјенској  клаузи  да за мене моли мјесто отвара временска кад-клауза, тако да се да-клауза уврштава у структуру кад-клаузе као што се уврштава сваки њен адвербијални конституент. Зависна да-клауза је структурни дио временске кад-клаузе, тако да она (за разлику од претходно анализиране)  не негира  принцип подударности структуре стиха и структуре зависне кад-клаузе. Без сумње је за реченично-поетску анализу најинтересантнија структура другога стиха прве строфе: Кад на вешала стане живот голи, /у последњем часу кад ме све заболи, / кад ме сви презру, високи, охоли, / ти веруј у мене и тада ме воли.

Први и трећи стих, како се види, структурно су изоморфни – започињу временским везником кад и исцрпљују се у структури дате временске кад-клаузе.  У другом стиху, међутим, везник кад не долази на почетку него у средини стиха, испред њега долази временска предлошко-падежна конструкција у последњем часу. Та конструкција може припадати структури прве клаузе, с тим да тада има функцију у финалној позицији клаузе реализованог  стилистички осамостаљеног («полупарцелисаног») реченичког члана.[4] Али то није једини, а вјероватно ни примарни разлог иницијалног «позиционирања» ове конструкције у другоме стиху. Од њега је свакако битнији онај кохезионо-кохеренцијски. Дата се конструкција, наиме,  може сматрати најбитнијом кохезионо-кохеренцијском јединицом прве строфе. Она се, најприје,  може тумачити  као  пролептички[5] издвојени конституент друге клаузе, тј. као адвербијална одредба која припада структури зависне клаузе али је из стилских разлога заузела предклаузалну, предвезничку  позицију (уп.: Кад ме у последњем часу све заболи  →   у последњем часу кад ме све заболи). Пролептичка позиција предлошко-падежне конструкције у последњем часу тој конструкцији готово задаје «иредијацијску» кохеренцијску улогу: она постаје својеврсни катафорички ослонац објема слиједећим кад-клаузама, а истовремено поприма улогу експланаторне анафоре у односу на садржај прве кад-клаузе. Тако су све три  кад-клаузе из прве строфе структурно и семантички упућене на ову пролептичку јединицу, што и јесте разлог да је само у овоме стиху изневјерен принцип  анафоричности, тј. временски  везник кад само у овом стиху није употријебљен на почетку.

Завршни стих свакога катрена има статус надређене, основне клаузе за инверзивно реализоване кад-клаузе у претходним трима стиховима. Сваки од тих трију стихова којим се завршавају катрени  заправо је двокалузалан – он се састоји од двије  координиране  надређене (основне)  клаузе за инверзивно реализоване зависне временске клаузе вишеструкосложене реченице.  Као прва од координираних саставних (копулативних) клауза у сва три завршна катренска понавља се иста клауза: ти веруј у мене. Координирана друга клауза у сва три је стиха  лексички потпуно различита: након првога катрена то је копулативна везничка и-клауза и тада ме воли, док су у преостала два катрена то копулативне невезничке (јукстапониране) клаузе – у другом: две-три сузе проли, а у завршном трећем катрену: ти свему одоли. Прва надређене клауза тако има улогу анафоричког рефрена, док се другом копулативном клаузом заправо прави градација критеријума «веровања» – исказивање љубави (тада ме воли), бола због љубави (две-три сузе проли) и «трпљења» због љубави (ти свему одоли). Тако се кохезионо-кохеренцијаска улога основне рефренске клаузе, осложњава и појачава градационом као композиционом фигуром, с климактичким низањем  критеријумима  потврде «њеног вјеровања у њега».

И да закључимо. Петар Пајић је у творби својих најбољих пјесама «активирао»  међуоднос граматичког и поетског устројства пјесме. Пајић је у обликовању пјесме као цјелине,  као једне текстостилеме  често за њену граматичко-синтаксичку «подлогу» узимао неку од  структурних  схема реченице. Ако се у суоднос ставе структурна схема граматичке реченице и пјесма као  текстостилема, може се закључити да код Пајића  пјесма као цјелина (што ће рећи као једна текстостилема) неријетко представља пјесничко оваплоћење једне реченичне   схеме,  односно једног структурног модела реченице. Проведена анализа трију Пајићевих пјесама – Ах, тако би се радо; Нити гоничи северних стада, и Заклетва –  на најексплицитнији начин показују како се тесктостилемска структура цијеле пјесме заснива на структурном устројству (моделу) реченице као граматичке јединице: једном је то модел просте (монопредикатске) реченице, други пут модел координиране конструкције (синтагме и/или реченице), а трећи пут модел зависносложене реченице. У сва три случаја да би се комуникативна реченица превела у тестостилему (тј. пјесму) као поетску јединицу неопходно је  да доминацију у реализацији модела преузме поетска функција језика. Друкчије речено, да би граматичка реченица добила статус поетске структуре она се мора осложнити поетском функцијом као доминантом. Тек истицањем поетске функције као доминате комуникативна функција граматичке реченице бива потиснута поетском, па реченица престаје бити комуникативна а постаје поетска јединица. Будући да је суштина поетске функције што досљедније проведен на свим нивоима принцип еквивалентности, анализиране Пајићеве пјесме потврђују његова мишљење да је «поезија  сигурно најстрожа језичка дисциплина. Стегнута формом, слоговима, акцентима, ритмом, она, тек тако језички дисциплинована, излази из свих оквира и постиже своју пуну слободу, надахњујући и нас њоме» (Пајић 2011: 214). Из тога онда готово нужно происходи да «писати поезију значи бавити се енергијом језика», и да «’песнички језик’, као ‘језик истине’, приказује стварност истинитије него што самој стварности то полази за руком» (Пајић 2011:214).

 

И з в о р и:

Пајић 2004: Најлепше песме Петра Пајића, избор и предговор Слободан Ракитић, Београд: Просвета, 2004.

Пајић 2014: Петар Пајић, Изабране песме, Београд: СКЗ, коло CVI, књига 715, 2014.

Пајић 2015: Петар Пајић, Поезија (изабране песме),  Београд: Народна библиотека Србије: Задужбина «Десанка Максимовић», 2015.

 

Л и т е р а т у р а:

Гвозденовић 2011: Ана Гвозденовић, «Симболика чистог доба и севера у поезији Петра Пајића», у: Петар Пајић, песник, зборник,  уредник Драган Хамовић, Краљево: Народна библиотека «Стефан Првовенчани», 2011, 169-178.

Ивановић 2011: Драгица С. Ивановић, «Доба чистог неосимболизма», у: Петар Пајић, песник, зборник,  уредник Драган Хамовић, Краљево: Народна библиотека «Стефан Првовенчани», 2011, 143-155.

Јагличић 2011: Владимир Јагличић,  «Пупољци кристала: О поезији Петра Пајића», у: Петар Пајић, песник, зборник,  уредник Драган Хамовић, Краљево: Народна библиотека «Стефан Првовенчани», 2011, 63-75.

Јакобсон 1966: Roman Jakobson, Lingvistika i poetika, Beograd: Nolit, 1966.

Ковачевић 1998: Милош Ковачевић, Стилске фигуре и књижевни текст, Београд: Требник, 1998.

Ковачевић 2000: Милош Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, III издање, Крагујевац: Кантакузин, 2000.

Ковачевић 2012: Милош Ковачевић,  Лингвостилистика књижевног текста, Београд: СКЗ, 2012.

Којен 1996: Леон Којен, Студије о српском стиху, Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1996.

Микић 2014: Радивоје Микић, «Од симболизма до горког патриотизма», предговор књизи Петра Пајића, Изабране песме, Београд: СКЗ, коло CVI, књига 715, 2014, стр. VII- XL.

Пајић 2011: Петар Пајић, «О поезији», у: Петар Пајић, песник, зборник,  уредник Драган Хамовић, Краљево: Народна библиотека «Стефан Првовенчани», 2011, 211-216.

Ракитић 2004: Слободан Ракитић, «Песник чистог доба у невремену», у: Најлепше песме Петра Пајића, избор и предговор Слободан Ракитић, Београд: Просвета, 2004, 5-9.

Речник 2007: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска, 2007.

Ружић 2008: Žarko Ružić, Enciklopedijski rečnik versifikacije, Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2008.

Тешић 2011: Милосав Тешић, «Остати чистих руку», у: Петар Пајић, песник, зборник,  уредник Драган Хамовић, Краљево: Народна библиотека «Стефан Првовенчани», 2011, 23-32.

 

 

 

 

[1] Aх –  узвик за изражавање одушевљењља, дивљења, радости, чуђења, бола, жалости и др. – Ах, Боже мој, колико света! Ах, тешко мени. (Речник 2007:54)

 

[2] О осамостаљењу као синтаксичко-стилистичком поступку интензификације в. Ковачевић (2000:342-352).

[3] Интересантно је да је у издању Пајић (2015:98) пјесма интерпункцијски преуређена, тако да су укинуте запете испред и иза прилога «опет», а пјесма је завршена течком умјесто узвичником. То је кудикамо лошије, и сиромашније,  интонационо-синтаксичко рјешење од оног у претходним издањима (Пајић 2004:63; 2014:132), којим се у овој анализи и користимо.

[4] Без осамостаљивачке функције та би адвербијална одредба   имала овакву позициону унутарреченичну реализацију: Кад у последњем часу  на вешала стане живот голи….

[5] О синтаксичко-стилистичким аспектима пролепсе в. опширно у Ковачевић (2012: 87-117).