Предлог резолуције Генералне скупштине Уједињених нација о „Међународном дану сећања на геноцид у Сребреници 1995. године“ изнова нас је подсетио на то да се геноцид не може ни сакрити нити прећутати. Покушавајте да заборавите, окрећите главу на другу страну, учите своју децу да се окрену будућности. Они који су геноцид починили, или њихови потомци, доћи ће по вас. На крају ће себе прогласити жртвама а вас - џелатима.
Мирослав Тохољ је без сумње један од најпознатијих и најзначајнијих савремених српских приповједача. Од четрнаест до сада објављених жанровски различитих књига (романа, приповиједака, есеја, разговора, преписки, историјских студија) три су збирке приповиједака: Апотекаркин рај и мушке ствари (Сарајево 1981), Мала Азија и приче о болу (Бањалука 2002; Београд 2003), и Венчање у возу (Београд 2007).
Реформу образовања у Србији, након 5. октобра 2000, можемо сликовито представити као транзицију из система који производи одговорну националну елиту, као и модернизацијски квалификовану средњу класу, у систем обуке и социјализације „помоћног становништва“ – које је планирано да обавља само рутинске, полуквалификоване и услужне послове за центар светског капиталистичког система.
Теза по којој су колонизација српске науке и пропадање српског Универзитета већ увелико поодмакли процеси, ових дана добила је громогласну потврду.
На Филозофском факултету у Новом Саду годинама предаје Динко Грухоњић, познат по антисрпским ставовима и по медијском утицају, подржаном стотинама хиљада америчких долара и евроунијских евра.
Три романа Мира Вуксановића вјероватно су тематски уникатан примјер не само у српској него и у свјетској књижевности. Јер, основна тема тих трију најзначајнијих Вуксановићевих романа јесу ријечи. А то су романи: 1) Семољ гора: азбучни роман у 878 прича о ријечима; 2) Семољ земља: азбучни роман о 909 планинских назива, и 3) Семољ људи: азбучни роман у 919 прича о надимцима.
Ана Лалић, која сада формално води Грухоњићев НДНВ, прославила се прошле недеље изјавом, а коју је одушевљено истакла Autonomija info, да је „у Војводини на делу досрбљавање“, као и „галоп српског национализма”.
Зашто главни, универзитетски ток београдске академске историографије тако упорно и марљиво премерава српску националну историју аршинима Американаца, Британаца, Немаца? Зашто српски историчари, када установе да нешто у српској прошлости премало личи на њихове западне узоре, узимају тако непријатељски и подругљив тон? Зашто нису у стању да заснују баш ни једну нову, оригиналну научну парадигму, које би омогућила да се, уместо пуког препричавања и превођења западне литературе, заснује аутентична историјска мисао и тиме, ко то зна, можда нешто и допринесе светској науци?
У најинтимнијем доживљају, у одаји саморазумевања, писац се издваја у односу на свет. Он себе поима као нешто несводиво на мере света.
Говорећи о језичкој типологији српских романа друге половине XX вијека, Д. Јовић (1985:80) ће за примјер модерног романа "који је у највећој мери структуриран у духу књижевне норме" навести роман Доротеј Добрила Ненадића. "Готово да нема тумача Ненадићевог романа", вели А. Јовановић, "који није истакао лепоту његовог језика. О томе постоји општа сагласност. Све те оцене можда су најсажетије дате у наслову једног приказа лепо казивање.
Српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази се у стању слободног пада. Она као да више нема ничег заједничког са оним што је била у време својих великих утемељивача: Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића, Михаила Гавриловића, Слободана Јовановића, Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Владимира Ћоровића, Васиља Поповића, Николе Радојчића, Мите Костића и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века.
