У некадашњим револуционарним покретима јако је био развијен страх од особе коју су звали агент-провокатор. То је полицијски подметнута особа чија је улога да радикализује оправдане захтеве покрета или протеста.

Након злочина у „Рибникару“ у грађанској (аутоколонијалној) Србији завладала је хистерија тумачења злочина преко колективне, националистичке патологије српског друштва.

Постоји једна реченица чије је порекло непознато и онима који је понављају: „Dieu est toujours pur les gros bataillons.” Иако се не зна одакле потиче, јер је знање увек крхко, ипак се зна испод чијег пера је осванула ова реченица и постала славна: „Бог је увек на страни тешких батаљона.”

За свакога ко о српском језику ишта зна осим што га зна говорити, готово шокантно је ових дана одјекнула вест да је земљу Србију Европски суд за људска права у Стразбуру морао и новчано казнити зато што њене судије Основног суда у Бору, као и судије Високог савета судства, али и – што је најневероватније, а заправо најтрагикомичније – судије Уставног суда Србије не знају шта је то српски књижевни или стандардни језик.

Од кад знам за себе слушам о „позном капитализму“ – завршном стадијуму капитализма, препуном декаденције и противречности, који води ка револуцији.

Да ли су у Првом светском рату Срби претрпели геноцид? У српској историографији ово питање и данас изазива несналажења и недоумице.

На дну фиоке налазила се пожутела и испресавијана новинска хартија. Била је стара преко три деценије. Није то била ни цела страница него само два ступца, која су доносила један текст: „Ти си ми просто бранио да умрем.”

Још је Доситеј Обрадовић писао да се „Србљи по различитим краљевствам и провинцијам различито називају: по Србији Србијанци, по Босни Бошњаци, по Далмацији Далматинци, по Херцеговини Херцеговци и по Црној Гори Црногорци”, али су сви они „у своме истом рођеном језику и народу”.

У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’. 

У суботу је у Охриду председник Србије рекао да, премда он „ништа није потписао“, „некакав договор је постигнут“.