Опет се воде крвави ратови. По свему судећи, досадашњи рат Русије и Украјине, коју НАТО користи против руске државе и народа, однео је, укупно, два и по милиона људи, која су, најчешће, исте крви и исте вере. Сада букти рат на Блиском Истоку. Све је то огроман крвави ужас, коме се не види краја.
Сам помен имена Петра Кочића не призива само његово приповједачко дјело –него, још прије, сам српски језик. И то не толико Кочићев «приповједачки» српски језик, колико Вуков(ски) српски књижевни језик у цјелини. А колико је то двоје код Кочића блиско, испреплетено, да не кажемо подударно, свједоче и непосредне и посредне потврде. Непосредне, из пера самога Кочића, кроз његове доприносе српскоме језику, а посредне из пера других писаца и лингвиста што (пр)оцјењиваху како Кочићев језик тако и Кочићеву бескомпромисну борбу за српски језик.
Почетком 1922, у Совјетсом Савезу Лењин и бољшевици спроводе Нову економску политику ( НЕП ), јер је доба тзв. „ратног комунизма“ опустошило земљу. Опет почиње да се живи, ради, тргује, опет се отварају ресторани и кафане, раде позоришта и почиње издаваштво. Међутим, како каже Виталије Шенталински, то кратко траје:“Излази декрет о конфискацији црквених драгоцености - војници у буђоновкама (у народу их прозваше „свињским њушкама“) безобзирно упадају у храмове и пљачкају их под изговором помоћи гладнима.
Руски философ Николај Берђајев објавио је књигу „Судбина Русије“ у часу када је у Русији победила револуција, која ју је срушила до темеља и почела са изградњом онога што је Станислав Винавер поредио са чудовишним огледом, са „острвом доктора Мороа“. Берђајев је, као родољуб, свим срцем био за победу Русије, иако је, још пре 1917, знао њене слабости и опасности на руском путу.
Човек - разломак, крхотина XX века, нашао се у положају који je пo први пут био такав у свеукупној историји човечанства: пошавши путем самоослобађања, он je поверовао да je самоослобађање могуће захваљујући техници. Техника га je, међутим, учинила робом, начинивши од њега биће које дрхти пред делима својих руку. To се одразило и на свакодневни живот.
Заиста, сви ми каткада умемо да напишемо или да обезбедимо „пријатељске рецензије“. Али, сви ми тачно знамо и када су оне искључене и када се морамо строго придржавати формалних захтева – код избора у звање, поготово кад очекујемо неке проблеме, или код конкурисања за средства код Министарства за науку.
Егзиперијев „Мали принц“ настао је у Другом светском рату, и посвећен је његовом пријатељу Леону Верту – кад је био дете. Верт, писац и ликовни уметник, француски Јеврејин, био је гладан и било му је хладно, вели Егзипери у посвети. Једна од најлепших књига човечанства настала је да растајни тајну пријатељства, тог „вечитог припитомљавања“. А „Писмо таоцу“ упућено је управо пријатељу, Верту. Док сам га приређивао, уживао сам у тако чистој, непатвореној лепоти Егзиперијеве мисли и стила, па сам се уплашио сентиментализма, и онда ми је пао на памет Стеван Раичковић, који, на Ногово сведочење да са старењем постаје све сентименталнији, каже:“Ћути, ја плачем и на рекламе!“
Напуштање Светосавског завета оставља дубоке последице у духовном и политичком животу отачаства. Обезбожење по правилу прати разарање породице и пад наталитета. Свети Сава је, судећи по Законоправилу, то веома добро знао. Демографско пропадање је главна невоља и највеће искушење Србије и Републике Српске.
Од основношколских до факултетских уџбеника и приручника српскога језика ниједнога нема у коме се не констатује да је година 1847. година Вукове побједе, година у којој је побиједила Вукова идеја о српском народном као књижевном језику. А оно што је ту годину учинило прекретничком, побједничком јесу четири за српски књижевни Вуков(ск)и језик врло значајне књиге штампане управо те 1847. године. То је најприје Вуков превод Новога завјета, потом филолошка књига Ђуре Даничића Рат за српски језик и правопис, затим на чистом народном језику написане Песме Бранка Радичевића, и на крају – мада би у свакој другој класификација била на почетку – најзнаменитија пјесничка књига српскога језика уопште – Горски вијенац Петра II Петровића Његоша.
У оквиру своје рубрике у „Печату хуманистике“, потписник ових редова ће, у наредном периоду, настојати да доноси преводе руских и европских философа који нам казују много о прошлости, нешто о садашњости и битне ствари о будућности. Философија је, као и увек, најбитнија у доба великих сумњи и критичких преиспитивања света и човековог места у њему.
