Драгослав Михаиловић је писац који је, кад је у питању однос књижевног или стандардног језика  и језика књижевности,  направио  прекретницу у србистици. Наиме, од Вука па све до шездесетих година XX вијека готово да се могао ставити знак једнакости између српског књижевног језика и језика српске прозне књижевности.

У српској науци и јавности постепено сазрева свест о геноциду као средишњем историјском искуству српског народа у 20. веку. Сама реч „геноцид“ новијег је порекла, али она означава много старију појаву свесног, намерног уништења једне заједнице. Зна се, наравно, да геноцид током историје нису искусили само Срби. О геноциду над Србима се међутим, за разлику од Холокауста или геноцида над Јерменима, у свету мало зна.

Да је Лакићевић изволео бар дати повезницу на мој чланак, чак и читаоци Peščanika би се могли уверити да скоро ништа у овој реченици, баш као и у целој Лакићевићевој „критици“, није тачно.

У непрестаним телефонским разговорима, јунак романа Код Хиперборејаца Милоша Црњанског, као биће културе, оцртава путању европског идентитета: „Тачно је да се Европа родила на Егејском мору, па је дошла у Италију, а прешла одатле и у Француску и Фламанску и Немачку, и на Атлантик. Ко зна куда ће, у идућем столећу?”

Све до средине XX вијека, а  заправо до почетка његове седме деценије, узорним књижевним језиком сматран је језик књижевности.  Тако ће А. Белић педесетих година XX вијека написати: „Наш књижевни језик – народни је језик употребљен у књижевности“ (Белић 1952:6). Белић сматра да се стилска слобода књижевницима једино може  допустити у окриљу књижевног језика.

Албин Курти, Вјоса Османи, Гљаук Коњуфца и њихови сарадници често говоре о „геноциду“ Србије над Албанцима Косова и Метохије. Тим стручњака, како кажу, дуго и пажљиво ради на припреми тужбе за геноцид коју ће тзв. „Косово“ поднети против Србије.

О књизи Поглед једног српског националисте Николе Кусовца, Београд: Информатика, 2023, 130 стр.

Никола Кусовац (р. 1935) припада генерацији мојих родитеља. Та генерација је шездесет година живела у Југославији и тешко се, након 1992, привикавала на српско становиште.

„Андрићев језик је ваљда најскладнији и најхармоничнији српски језик у нашем досадашњем прозном стварању, уметнички оплемењена сублимација његове интонације, која нас заноси још и данас у њеном изворно чистом и непрерађеном виду код Вука и Даничића, а који  је –  једном узлазном линијом од Вука и Даничића до Андрића – доспела код овог последњег до сложене уметничке оркестрације, која бруји и одзвања у нама додирујући и најтање струне нашег емоционално-мисаоног бића“ (Живковић 1962:99).  Андрићев језик и стил представљају врхунац српског књижевног језика и стила. Зато је, с једне стране,  чудно да Андрић ни у једном свом тексту није представио властите ставове о језику и стилу.

У послератним јављањима Види Црњански, која су највише очувана као разгледнице, можемо наслутити нешто од њиховог личног односа, како се он преламао у духу Црњанског, као и нешто од расположења која су се у њему сударала, смењивала на махове, избијала у кратким исказима, понекад у синтагмама, некад у само једној речи.

Зачудио сам се када сам видео наслов: „Срећко Михаиловић: За увођење санкција Русији 23 одсто испитаника, 35 процената грађана је против, а 42 нема став“ (овде).

Само 35% против санкција Русији? Али, по ранијем истраживању тог истог Демостата 71% грађана Србије било је против санкција Русији! (овде).