Постоји једна реч коју, због нашег духовног здравља, ваља упорно и стално понављати. Потребно је да је изнова изговоримо управо данас и нарочито овде, у древном Крушедолу, на падинама Фрушке горе, нове, српске Свете Горе, у Срему, уточишту српских прогнаника, од Светих Бранковића до данашњег дана.

У науци о језику издвајају се само три битна критеријума за одређење идентитета једнога језика. То су: 1) генетски критеријум, који се пита о томе из чега је настао језик, односно која му је основица, 2) структурни критеријум, који говори каква је граматичка структура језика, и 3) комуникативни критеријум, који говори о томе колико је дати језик разумљив говорницима другога језика.

У некадашњим револуционарним покретима јако је био развијен страх од особе коју су звали агент-провокатор. То је полицијски подметнута особа чија је улога да радикализује оправдане захтеве покрета или протеста.

Након злочина у „Рибникару“ у грађанској (аутоколонијалној) Србији завладала је хистерија тумачења злочина преко колективне, националистичке патологије српског друштва.

Постоји једна реченица чије је порекло непознато и онима који је понављају: „Dieu est toujours pur les gros bataillons.” Иако се не зна одакле потиче, јер је знање увек крхко, ипак се зна испод чијег пера је осванула ова реченица и постала славна: „Бог је увек на страни тешких батаљона.”

За свакога ко о српском језику ишта зна осим што га зна говорити, готово шокантно је ових дана одјекнула вест да је земљу Србију Европски суд за људска права у Стразбуру морао и новчано казнити зато што њене судије Основног суда у Бору, као и судије Високог савета судства, али и – што је најневероватније, а заправо најтрагикомичније – судије Уставног суда Србије не знају шта је то српски књижевни или стандардни језик.

Од кад знам за себе слушам о „позном капитализму“ – завршном стадијуму капитализма, препуном декаденције и противречности, који води ка револуцији.

Да ли су у Првом светском рату Срби претрпели геноцид? У српској историографији ово питање и данас изазива несналажења и недоумице.

На дну фиоке налазила се пожутела и испресавијана новинска хартија. Била је стара преко три деценије. Није то била ни цела страница него само два ступца, која су доносила један текст: „Ти си ми просто бранио да умрем.”

Још је Доситеј Обрадовић писао да се „Србљи по различитим краљевствам и провинцијам различито називају: по Србији Србијанци, по Босни Бошњаци, по Далмацији Далматинци, по Херцеговини Херцеговци и по Црној Гори Црногорци”, али су сви они „у своме истом рођеном језику и народу”.