Већ сам довољно стар да могу да пишем сећања, а ову тему сам одабрао као прву зато што ми се чини да је о њој мало, а каткад и погрешно писано.
Има прегршт снимака данашњих извођења – свако може да укључи телефон и сними певање на позорници. Зато добро знамо како ко данас пева. Али, готово да нема снимака живих оперских наступа из Београда осамдесетих. Отуда појава да, који год певач из тог доба да се помене, сви одједном постају „велики уметници“, „незаборавне примадоне“ и „љубимци публике“. А није тако било.
Када уђе на београдско Ново гробље, чије је име у нескладу са сазнањем о томе да је практично затворено, па делује као камена успомена на људе и времена, први надгробни споменик на који човек наилази је висок и од тамног мермера. Опасан је гвозденом и украсном оградом, исплетеном од кривудавих линија, која се љуља када се малена капија одшкрине.
Драгослав Михаиловић је писац који је, кад је у питању однос књижевног или стандардног језика и језика књижевности, направио прекретницу у србистици. Наиме, од Вука па све до шездесетих година XX вијека готово да се могао ставити знак једнакости између српског књижевног језика и језика српске прозне књижевности.
У српској науци и јавности постепено сазрева свест о геноциду као средишњем историјском искуству српског народа у 20. веку. Сама реч „геноцид“ новијег је порекла, али она означава много старију појаву свесног, намерног уништења једне заједнице. Зна се, наравно, да геноцид током историје нису искусили само Срби. О геноциду над Србима се међутим, за разлику од Холокауста или геноцида над Јерменима, у свету мало зна.
Да је Лакићевић изволео бар дати повезницу на мој чланак, чак и читаоци Peščanika би се могли уверити да скоро ништа у овој реченици, баш као и у целој Лакићевићевој „критици“, није тачно.
У непрестаним телефонским разговорима, јунак романа Код Хиперборејаца Милоша Црњанског, као биће културе, оцртава путању европског идентитета: „Тачно је да се Европа родила на Егејском мору, па је дошла у Италију, а прешла одатле и у Француску и Фламанску и Немачку, и на Атлантик. Ко зна куда ће, у идућем столећу?”
Све до средине XX вијека, а заправо до почетка његове седме деценије, узорним књижевним језиком сматран је језик књижевности. Тако ће А. Белић педесетих година XX вијека написати: „Наш књижевни језик – народни је језик употребљен у књижевности“ (Белић 1952:6). Белић сматра да се стилска слобода књижевницима једино може допустити у окриљу књижевног језика.
Албин Курти, Вјоса Османи, Гљаук Коњуфца и њихови сарадници често говоре о „геноциду“ Србије над Албанцима Косова и Метохије. Тим стручњака, како кажу, дуго и пажљиво ради на припреми тужбе за геноцид коју ће тзв. „Косово“ поднети против Србије.
О књизи Поглед једног српског националисте Николе Кусовца, Београд: Информатика, 2023, 130 стр.
Никола Кусовац (р. 1935) припада генерацији мојих родитеља. Та генерација је шездесет година живела у Југославији и тешко се, након 1992, привикавала на српско становиште.
„Андрићев језик је ваљда најскладнији и најхармоничнији српски језик у нашем досадашњем прозном стварању, уметнички оплемењена сублимација његове интонације, која нас заноси још и данас у њеном изворно чистом и непрерађеном виду код Вука и Даничића, а који је – једном узлазном линијом од Вука и Даничића до Андрића – доспела код овог последњег до сложене уметничке оркестрације, која бруји и одзвања у нама додирујући и најтање струне нашег емоционално-мисаоног бића“ (Живковић 1962:99). Андрићев језик и стил представљају врхунац српског књижевног језика и стила. Зато је, с једне стране, чудно да Андрић ни у једном свом тексту није представио властите ставове о језику и стилу.
