Вјероватно нема ниједног истраживача који је писао о Бећковићевој поезији а да као њену доминантну особину није истакао врло специфичан а самосвојан поетски језик Бећковићев. (О карактеристикама тог језика в. нпр. Ковачевић 1995). Бећковићев однос према језику може се, међутим, анализирати не само преко поетског језика Бећковићевог, него и преко експлицитних Бећковићевих исказа о језику, разасутих по његовим многобројним интервјуима и бесједама. У готово сваком Бећковићевом интервјуу, а неријетко и у бесједама, Бећковић "проговори коју" и о језику (в. нпр.: Бећковић 2001; Бећковић 2002). Те Бећковићеве изреке можда на најбољи начин одражавају његовo схватање српског језика и однос према њему.

Угледни амерички часопис „Foreign Policy“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним и помало циничним насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента чланка могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Последње генијалне књиге које долазе из тог правца биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, a од тада се на руској сцени није појавило ништа интересантно. Где је нова Наташа Ростова? Где је нови Јуриј Живаго? – пита се забринути и „добронамерни“ аналитичар.

Сам помен еквивалентности у вези с поезијом одмах призива Јакобсонову поетску функцију језика. Јер, «поетска функција пројектује принцип еквивалентности из осе селекције у осу комбинације» (Јакобсон 1996:296). Тако схваћена, поетска функција «еквивалентност уздиже до конститутивног начела секвенце. У поезији се један слог изједанчује са било којим другим слогом исте секвенце; узима се да је нагласак речи једнак нагласку речи, као што се ненаглашеност једначи са ненаглашеношћу

Дипломирао је 1982. године и магистрирао 1988. године на Факултету политичких наука на тему Прилог критици историјског материјализма као филозофије историје. Докторску дисертацију на тему Теоријско-методолошки проблеми изучавања еволуције предграђанских друштава израдио је и одбранио на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду 1995. године, где предаје општу социологију, теорије моћи и савремене политичке теорије.

О Јевгенију Водолазкину и његовим књигама исписана су многе странице, читава библиотека. У тродневном дружењу на Мећавнику и у Андрићграду искрсавале су и оживљавале многе особине његовог очаравајућег рукописа, али такође и његовог погледа на свијет, као да се око ћуприје раскрилио некакав свеобухватни, безвремени људски и стилски хоризонт.

У српској књижевности нема ниједнога  пјесника који је толико  пјевао и писао  о ријечима  колико Бранко Миљковић. Сам Миљковић је  наглашавао да му је основна «формула», тј. начело: «Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или звездама» (Миљковић 1972: 261; Рашић Михајловић 2012:66). Вјероватно зато лексема «реч» и јесте најфреквентнија лексема у његовој поезији.

„Ko je читао „Обитељ“ Захара Прилепина и „Лавр“ Јевгенија Водолазкина, могао је помислити да је савремена руска проза своју квоту ремек-дела на почетку 21. столећа достојно испунила. За дивно чудо, сада је ту и Гузељ Јахина – после сензационалног успеха дебитантског романа „Зулејха открива очи“ она читаоцима дарује још један бисер, „Децу Волге“

Русија данас изгледа јаче и здравије него пре почетка рата у Украјини. Шестогодишња пауза у посетама овој земљи, током које није само започела СВО, него је цео свет погодила пошаст названа короном, сасвим је довољна да се уоче промене и контрасти. При томе, овде није реч о Москви. Мегалополиси су искривљена огледала нација. Приликом последње посете видео сам Јарослављ, сада Тулу; Москва је била само успутна станица.

У наслову поеме  Благоја Баковића  КАКО ВРАБАЦ ПЕВА семантички је најдоминантнија  ријеч  КАКО, због тога што КАКО  нужно подразумијева и ШТА  и ЗАШТО врабац пјева.  А то је тим логичније уколико  се зна  да није могуће говорити о   начину  пјевања ако није познат предмет пјевања, с тим  да су  и начин и предмет пјевања нужно условљени  разлогом   и циљем  пјевања.   На тај начин  изјавно-упитна реченична   форма  наслова КАКО ВРАБАЦ ПЈЕВА  имплицира још најмање двије пратилачке  семантичке карактеристике: ШТА и ЗАШТО врабац пјева, с тим да је ово ЗАШТО, будући узрочно-циљно, најмање бисемично,  јер подразумијева  и значење  ЗБОГ ЧЕГА и значење РАДИ ЧЕГА,  што ће рећи подразумијева  како  разлог(е) врапчеве  пјесме тако и њену интенционалност.

Једини начин трајнијег демократског разрешења садашње политичке кризе је ресетовање нашег политичког система – увођење гласања за посланике, уместо за странке. О томе сам исцрпније писао овде, а сада ћу нешто да кажем о томе како би до тога могло да се дође.

После насиља у скупштини, протеклог уторка, многи су рекли да је тиме наш парламентаризам дотакао дно. Наравно, за то није крива само опозиција, већ је то учинак и вишегодишњих злоупотреба од стране режима.