Зубовићка због тога није била за Кармен, али је била солидна Адалђиза, и права је штета што таквих мецосопранских улога (девојака-супарница) није било више у класичној оперској литератури. Дубравка је лепо изгледала, задржала је девојчаку линију и имала допадљиво лице с израженим очима, тако да би она с таквом спољашношћу тим улогама баш пристајала, без обзира на мане гласа.

Ријеч „особеност“  значи посебност или изузетност, односно јединственост, у скупу од  четрдесет  блискозначница  што их за ту ријеч даје рјечник синoнима (Ћосић 2008: 429), а између којих су јој по значењу најближе: различитост, чудноватост, нарочитост, изванредност, атипичност, нетипичност, необичност, неуобичајеност, индивидуалност, посебност, уникатност, својеврсност, ексцентричност, својственсот, јединственост, специфичност, оригиналност, самосвојност, чудно(вато)ст, карактеристичност, изванредност, изузетност, оригиналност. И да се ту – на „оригиналности“  – задржимо.

Да ли је најпрецизније кад човека назовемо пасатистом зато што му се чини да је лепше посматрати шаховске партије које су игране пре него што су компјутери променили епохални доживљај света као целине? У тој промени је обухваћен и мистички темељ на којем је заснована вишеоблична представа о шаху. Јесу ли сентименталне сањалице последња адреса на којој се некадашње борбе шаховских титана чине привлачнијим од садашњих такмичарских обрачуна одвише испрограмираних умова? Као да је у тој разлици постала очигледна давнашња разлика између природних и духовних наука. Она се препознаје кроз одговор на питање о томе да ли у научнику постоји свест о историји онога чиме се бави.

Већ сам довољно стар да могу да пишем сећања, а ову тему сам одабрао као прву зато што ми се чини да је о њој мало, а каткад и погрешно писано.

Има прегршт снимака данашњих извођења – свако може да укључи телефон и сними певање на позорници. Зато добро знамо како ко данас пева. Али, готово да нема снимака живих оперских наступа из Београда осамдесетих. Отуда појава да, који год певач из тог доба да се помене, сви одједном постају „велики уметници“, „незаборавне примадоне“ и „љубимци публике“. А није тако било.

Када уђе на београдско Ново гробље, чије је име у нескладу са сазнањем о томе да је практично затворено, па делује као камена успомена на људе и времена, први надгробни споменик на који човек наилази је висок и од тамног мермера. Опасан је гвозденом и украсном оградом, исплетеном од кривудавих линија, која се љуља када се малена капија одшкрине.

Драгослав Михаиловић је писац који је, кад је у питању однос књижевног или стандардног језика  и језика књижевности,  направио  прекретницу у србистици. Наиме, од Вука па све до шездесетих година XX вијека готово да се могао ставити знак једнакости између српског књижевног језика и језика српске прозне књижевности.

У српској науци и јавности постепено сазрева свест о геноциду као средишњем историјском искуству српског народа у 20. веку. Сама реч „геноцид“ новијег је порекла, али она означава много старију појаву свесног, намерног уништења једне заједнице. Зна се, наравно, да геноцид током историје нису искусили само Срби. О геноциду над Србима се међутим, за разлику од Холокауста или геноцида над Јерменима, у свету мало зна.

Да је Лакићевић изволео бар дати повезницу на мој чланак, чак и читаоци Peščanika би се могли уверити да скоро ништа у овој реченици, баш као и у целој Лакићевићевој „критици“, није тачно.

У непрестаним телефонским разговорима, јунак романа Код Хиперборејаца Милоша Црњанског, као биће културе, оцртава путању европског идентитета: „Тачно је да се Европа родила на Егејском мору, па је дошла у Италију, а прешла одатле и у Француску и Фламанску и Немачку, и на Атлантик. Ко зна куда ће, у идућем столећу?”

Све до средине XX вијека, а  заправо до почетка његове седме деценије, узорним књижевним језиком сматран је језик књижевности.  Тако ће А. Белић педесетих година XX вијека написати: „Наш књижевни језик – народни је језик употребљен у књижевности“ (Белић 1952:6). Белић сматра да се стилска слобода књижевницима једино може  допустити у окриљу књижевног језика.